Platon i država bez pesnika (II deo) Površna tvrdnja da je Platon proterao poeziju trebalo bi i sama da bude proterana. Ona je netačna. Ona nanosi štetu poeziji, jer je odvaja od jednog od njenih najvećih zagovornika.

Možda najsnažnija potvrda (poezije koju daje Platon, prim. prev.) dolazi na samom kraju Fedona. Tema je smrt. Dok je Sokrat već na korak od nje, ostalo mu je još jedva sat vremena, njegovim prijateljima Sokratovi razlozi zašto se smrti ne treba plašiti nisu naročito ubedljivi. „Znaš, Sokrate“, kaže jedan od njih, „čak i posle svega što si rekao, u svakome od nas postoji jedno dete koje smrt doživljava kao neku vrstu bauka; i to dete moramo ubediti da se ne plaši kada ostane samo s njim u mraku.“ Sokrat, bez dramatičnosti, nudi lek za ovaj, naizgled neizlečiv strah: „Treba svakodnevno izgovarati reči čarobnjaka, sve dok ga ne očarate i ne oterate.“ Na to prijatelj odgovara rečenicom koja mnogim čitaocima ubrza puls: „A gde ćemo naći dobrog čarobnjaka za naše strahove, Sokrate, kada ti odeš?“

Sokrat ih savetuje da tragaju svuda, kroz poznate i nepoznate civilizacije, “tragajte za njime kroz sve njih, nadaleko i naširoko – jer je to najvažnije što oni mogu učiniti. Zatim nastavljaju razgovor sve dok sunce ne zađe, dok se ne donese kukuta, i dok Sokrat, malo po malo, ne utihne.

Zašto se, onda, u Državi pojavljuje taj veliki izuzetak? Zašto tu Platon kreće u napad na poeziju? To je samo jedan među mnogim dijalozima, ali ga mnogi smatraju njegovim najvažnijim delom. Da li je to zaista izuzetak — ili se, na kraju, ipak uklapa u onu istu potvrdu poezije koju nalazimo drugde?

Kroz čitavu Državu Sokrat priznaje da je Homer „najveći među pesnicima i prvi među piscima tragedije“. I sam Sokrat oduvek je bio „očaran“ i „oduševljen“ – ali ni to nije dovoljno: on, zapravo, duboko voli Homera. „Još od najranije mladosti“, kaže, „gajim prema njemu strahopoštovanje i ljubav, toliko da mi i danas zastaju reči na usnama.“ Ako, govori Glaukonu, na kraju i dođu do zaključka da pesnike treba proterati, učiniće to kao što se zaljubljeni, uz veliku bol, odvaja od onoga koga voli.

pesnici pokušavaju da prikriju prazninu svog sadržaja zavodljivošću ritma i metričke forme. Platon, s druge strane, govori u prozi

Ali jesu li pesnici zaista proterani na kraju Države? Postoji najmanje pet razloga zbog kojih treba uvideti da se, uprkos pretnji progonstva iz idealne države (kalipolisa, lepog grada) to proterivanje zapravo ne događa.

Prvo, Platonovi savremenici nisu mogli da zaborave da je, dok savršena država možda i razmatra progon pesnika, jedna vrlo nesavršena država to već učinila: proterala je jednog „pesnika“. Taj grad bila je Atina, a taj pesnik bio je Sokrat. U trenutku kada je Država nastajala, Sokrat je već gotovo dvadeset godina bio mrtav. Eutifron, Odbrana Sokratova i Kriton obično se vezuju za vreme neposredno nakon njegove smrti, dok je Fedon vremenski bliži Državi. Sama činjenica njegove smrti, kao i Platonovo uporno predstavljanje Sokrata kao pesničke figure, morala je biti jasna ranim slušaocima — i trebalo bi da ostane jasna i nama dok ga čitamo posle dva i po milenijuma.

Neke Sokratove primedbe na račun pesnika podsećaju na optužbe koje su bile izrečene protiv njega: bezbožnost i pogubno učenje koje ugrožava državu. Druge, međutim, prave razliku. Sokratova kazna bila je utoliko teža što je odbio da zaplače ili da oplakuje sopstvenu sudbinu na suđenju, dok je jedna od njegovih najoštrijih kritika pesnika upravo njihova sklonost ka preteranom jadikovanju: on prekoreva Ahilovo oplakivanje Patrokla i Prijamovo oplakivanje Hektora – prizore u samom srcu Ilijade. Vojnik, prema Platonu, ne sme da se prepusti tuzi, jer ne sme duhom napustiti bojno polje; isto kao što Sokrat, odbijajući da se prepusti osećanjima tokom suđenja, čuva svoj um budnim i spremnim za filozofsku borbu.

I sličnosti i razlike prizivaju u svest jedno ranije istorijsko proterivanje „pesnika“. Dok Sokratove kritike pesnika mogu delovati kao odgovor njegovim tužiocima, publika iz tog petog veka, kojoj se sada naizgled predlaže da pristane na progon pesnika, morala je biti oprezna, svesna kakav je gubitak grad već pretrpeo proterivanjem samog Sokrata. Možda je, stoga, argument za proterivanje pesnika manje preporuka, a više upozorenje, jedna vrsta opomene o idealnoj državi.

Drugi razlog da zaključimo kako pesnici nisu proterani, ili makar ne zauvek, leži u samoj prirodi Države. Jer Platon, upravo dok piše ovaj dijalog, stvara veliko imaginativno delo: filozofski tekst koji se na ključnim mestima oslanja na mit. Mit o metalima govori ljudima da su sazdani od različitih supstanci i time opravdava njihove društvene uloge; mit o pećini daje snažnu sliku izlaska iz neznanja ka znanju; a mit o Eru, do kojeg ćemo tek doći, prikazuje kosmičku pravdu. Svih deset knjiga Države prožeto je poređenjima i metaforama, a čitav tekst nudi živu sliku ljudi u razgovoru, iako tih ljudi, zapravo, nema. Možda bi desetu knjigu trebalo čitati kao neku vrstu poetike po kojoj je sama Država napisana i koja je, samim tim, čini otpornom na sopstvene prigovore.

U pojednostavljenom obliku, Platon iznosi bar dve ključne kritike poezije. Loši pesnici greše jer stvaraju imitaciju trećeg reda — sliku slike fundamentalne stvarnosti. Oni prikazuju postupke smrtnika i država koji su već sami po sebi odrazi idealnih oblika grada i duše. Platon, nasuprot tome, nudi imitaciju drugog reda, sliku koja je samo jedan korak udaljena od idealnog polisa i idealne duše. Problem, dakle, nisu same slike, već njihova udaljenost od istine,  to što su „slike slika“. Uz to, takvi pesnici pokušavaju da prikriju prazninu svog sadržaja zavodljivošću ritma i metričke forme. Platon, s druge strane, govori u prozi, ili, kako je Aristotel primetio, u nečemu između poezije i proze.

Treće, čak i dok daje argumente za proterivanje pesnik, Sokrat istovremeno otvara dva puta za ublažavanje te presude i njihov povratak, hipotetičke puteve koje Platon, kao što će se pokazati u nastavku, ne ostavlja samo kao mogućnost, već ih i ostvaruje:

„Uprkos tome, imajući u vidu drevnu svađu između filozofije i poezije, uverimo našu dragu prijateljicu i sestrinske umetnosti podražavanja da ćemo je, ukoliko samo dokaže svoje pravo da postoji u dobro uređenoj državi, rado primiti, jer smo i te kako svesni njene čari; ali zbog toga ne smemo izdati istinu. Rekao bih, Glaukone, da si i ti njome očaran koliko i ja, naročito kada se javlja kod Homera?“

„Svakako, veoma sam očaran.“

„Hoćeš li, dakle, da predložim da joj se dopusti povratak iz izgnanstva, ali pod jednim jedinim uslovom: da se sama odbrani u lirskom ili nekom drugom metru?“

Neposredno pre ovog mesta, u Državi Sokrat izričito prekorava „epski i lirski stih“ zato što „dopušta da uđe medonosna muza“ i time potiskuje vlast „zakona i razuma“ u korist „užitka i bola“. A sada se upravo tom medonosnom glasu lirskog metra upućuje poziv da iznese odbranu. Sokrat potom nudi i drugi put spasa, ovoga puta bez metričke forme:

„I dalje, možemo dopustiti onima koji je brane, a koji su ljubitelji poezije, ali ne i pesnici, da u njenu korist govore u prozi. Neka pokažu ne samo da je prijatna, nego i korisna za države i za ljudski život, i saslušaćemo ih blagonaklono; jer ako se to može dokazati, svakako ćemo imati koristi, mislim, ako poezija donosi ne samo zadovoljstvo nego i neku svrhu.“

„Svakako“, reče on, „imaćemo koristi.“

Mit nas uči da zanatlija ne oseća ogorčenje jer vladar ima povoljniji položaj, jer će svako od nas, tokom vremena, doći na red da iskusi sve te uloge.

Ova dva Sokratova predloga, makar i izrečena kao pretpostavke, otvaraju prostor za predah, mesto u kojem je moguć oprost. On, pritom, ne postavlja nikakav rok tim putevima povratka. Ne moraju se ostvariti pre završetka dijaloga, niti pre nego što sama Atina nestane. Pa ipak, ne čeka se dugo da se oni i pojave.

Četvrto, tek što su pesnici proterani, Država se završava mitom o Eru, koji čitaoci često zanemaruju, odbacuju kao neusklađen s idejom progonstva ili mu pristupaju s prezirom. Džulija Anas (Julia Annas), koja je mnogo pisala o Platonu, naziva ga „vulgarnim“, „detinjastim“, pa čak i „trapavim i zbrkanim“. Ipak, mit o Eru, sa jednim od najranijih pomena pitagorejske muzike sfera, jasno pokazuje da pesnički duh može doprineti „dobro uređenoj državi“ i pružiti nešto „korisno za države i za ljudski život“, upravo ono što je Sokrat zahtevao.

Kroz čitavu Državu Platon tvrdi da će ljudske duše lakše postati pravedne ako je država pravedna, i da će država lakše uspostaviti pravedan poredak ako su njeni stanovnici pravedni. Ta uzajamna veza razrađena je u detalje kod Džonatana Lira (Jonathan Lear). Ali šta ako nešto veće od duše i države, sam kosmos, nije pravedan? Kako će duša i država očuvati svoju pravednost pod nakrivljenim nebom?

Mit o Eru nudi sliku kosmičke pravde koja pruža tri uporišta ljudskoj pravednosti. Prvo je čudo muzike sfera. Već smo naučili da je „sklad“ u duši i državi gotovo isto što i pravednost, pa će kosmički sklad nužno podsticati i nju. Drugo je veza između života na zemlji i onoga što sledi posle smrti: pravedni se uzdižu u hiljadugodišnje blaženstvo, a nepravedni padaju u hiljadugodišnju kaznu.

Treće, i možda najpotrebnije uporište, ne tiče se života posle smrti, već onoga što mu prethodi. Na početku Države naučili smo da su jedni rođeni da budu grnčari, drugi tkalci, a treći čuvari grada. Kako je to pravedno ako se jedni rađaju u bogatstvu, drugi u siromaštvu, treći u ropstvu; ako su jedni jednog, a drugi drugog pola? Država nas uči da se pravednost sastoji u tome da odigramo ulogu koja nam je dodeljena, ono što „imamo u rukama“. „Prvobitno načelo na kojem počiva država“ jeste da svako obavlja ono za šta je po svojoj prirodi najprikladniji. Pravedna država postoji onda kada svaka od tri klase, proizvođači, ratnici i filozofi-vladari, čini ono što joj priroda nalaže. Taj sklad delova, zasnovan na prirodnim razlikama, nije samo načelo pravednosti nego i „uslov i uzrok“ svih drugih vrlina, mudrosti, hrabrosti i umerenosti. Ali šta je sa samim tim prirodnim darovima? Kako razumeti njihovu raspodelu pukom slučajnošću nastalu pukom slučajnošću? Kako pravednost odgovara na moralnu slučajnost da neko dobije ruku vladara, a neko ruku zanatlije?

Mit o Eru, sa svojom kosmičkom arhitekturom koja podseća i na veslačku trijeru, i na tkalački razboj, i na muzički instrument, nudi odgovor. U beskonačnom vremenu, svako će zauzeti svaku moguću poziciju na zemlji. Položaj koji zauzimamo, bilo da smo sada čuvari i vladari, a sledeći put stolari, zidari ili vojnici, biće rezultat spoja slučaja i izbora: slučaja, jer slepa lutrija dodeljuje svakoj duši redosled po kojem bira naredni život; izbora, jer svaka duša, na osnovu svog prethodnog života, bira sledeće utelovljenje među preostalim mogućnostima.

Mit nas uči da zanatlija ne oseća ogorčenje jer vladar ima povoljniji položaj, jer će svako od nas, tokom vremena, doći na red da iskusi sve te uloge. Možemo se snažno ne slagati s Platonom kada je reč o ostajanju u sopstvenom položaju; danas često smatramo društvenu pokretljivost ključnim merilom pravednosti neke zemlje. Ali, imajući u vidu Platonovo insistiranje da treba igrati kartu koja nam je dodeljena, mit o Eru deluje oslobađajuće, jer nam omogućava da se usredsredimo na to da budemo što bolji tamo gde jesmo, umesto da neprestano težimo promeni svog položaja. Taj misaoni eksperiment pokazuje koliko je pesničko mitotvorstvo korisno i za dušu i za državu i time pesnicima obezbeđuje trajno mesto u lepom gradu. Naredba o progonstvu ne opstaje ni onoliko koliko traje knjiga u kojoj je izrečena.

Poslednji razlog zbog kojeg treba da uvidimo da su pesnici opstali jeste to što se kritika poezije izložena u Državi neposredno dovodi u pitanje nizom dijaloga u koje je Platon smešta: Država, Timaj, Kritija. U Državi, razgovor između Sokrata, Glaukona, Trasimaha i njihovih sagovornika ne odvija se u sadašnjem trenutku. On se već odigrao „jučе“ i Sokrat ga prenosi drugim prijateljima koji se u samoj Državi ne imenuju. Ali oni se pojavljuju na početku Timaja, gde Sokrat kaže da je svoj deo posla obavio time što je opisao lepi grad. Sada Timaj i Kritija (kao i još jedan učesnik za koga ćemo kasnije saznati da je Hermokrat) treba da odrade učine svoj deo. Sva četiri dijaloga, Država, Timaj, Kritija i zamišljeni Hermokratov dijalog, koji je možda trebalo da bude uključen u Kritiju ili da postoji kao zasebno delo, mogu se posmatrati kao prilozi jednoj vrsti takmičenja, nalik onom na kojem su učestvovali pesnici na velikim Dionisijama.

Platonova zamerka poeziji, da njen metar zavodi i odvlači od razumnog rasuđivanja, dovodi se u pitanje u Timaju, u opisu načina na koji su smrtna bića povezana.

Mnogi antički tumači posmatrali su Državu, Timaj i Kritiju kao celinu. Savremeni istraživači su doveli u pitanje ovu povezanost, ukazujući na razliku u vremenu radnje, jer se Država zbiva za vreme Bendideja krajem maja, a Timaj i Kritija navodno tokom Panateneja u sred leta. Međutim, novija istraživanja Neree Terseiro Sanmartin (Nerea Terceiro Sanmartin) ubedljivo pokazuju da se Timaj i Kritija ne odvijaju tokom Panateneja, već za vreme manjeg praznika u čast Atine, Kalinterija, koji dolazi svega dva dana posle Bendideja. Ta tri dijaloga, prema tome, vremenski se poklapaju.

Na početku Timaja, od Sokrata se traži da sažme ono što je prethodne večeri rekao, i on ukratko izlaže pojam pravednosti iz Države. Na početku Kritije, nakon što je astronom Timaj završio svoj blistavi prikaz nastanka sveta, spremamo se da čujemo Kritijin izveštaj o najranijim Atinjanima. Kritija traži izvesnu popustljivost, jer će svaki prikaz ljudskog društva biti strože ocenjivan nego opis besmrtnog sveta, pošto su prvi svima poznati, a drugi nikome.

Ova Kritijina napomena, da se Timajev prikaz lakše prima nego ono što on sam namerava da izloži, može se primeniti i na Sokratov prikaz u Državi, koji govori o idealnom, a ne stvarnom gradu. Time Kritija sugeriše da imitacija drugog reda, prikaz istinske stvarnosti, možda ipak nije nadmoćna u odnosu na imitaciju trećeg reda, već da joj naklonost ukazujemo samo zato što nemamo iskustvo sa idealnim, pa ga ne možemo lako dovesti u pitanje.

Ako se vratimo na početak Timaja, vidimo da tu sumnju u nadmoć prikaza drugog reda nagoveštava već sam Sokrat. On primećuje da mu ipak, koliko god njegov prikaz u Državi bio dobar, nešto nedostaje. Nije „živ“, priznaje, nema „kretanja“, poput slike životinje koja stoji mirno, a ne trči. Kaže da bi njegova slika bila potpunija kada bi mogao da prikaže idealnu državu u ratu. (oh, kao proterana Ilijada, pitamo se mi.)

Na istom mestu, na početku Timaja, Kritija otkriva da je Sokratov opis izazvao u njemu déjà vu. Kada je sabrao utiske, shvatio je da se grad najranijih Atinjana, pre devet hiljada godina, u svemu podudara sa Sokratovim opisom idealne države, iako su ti Atinjani bili stvarni ljudi. Tu priču je čuo od svog dede, koji ju je preuzeo od Solona, svog savremenika, a ovaj ju je zapisao u jednoj dugačkoj pesmi. Solon, dakle, nije filozof-vladar, već pesnik-vladar, čiji bi pesnički dar, prema Kritiji, bio ravan Homerovom i Hesiodovom, pa čak i nadmašio njihove, da mu je to bio glavni zadatak.

Uvođenjem Timaja i Kritije, Platon smešta Državu u širi okvir umetničkog nadmetanja, u kojem učestvuju Sokrat, Timaj i Kritija. Istovremeno, priznaje se mogućnost da poetske predstave trećeg reda imaju prednost nad filozofskim prikazima drugog reda. Štaviše, nagoveštava se da življa verzija Države postoji u pesmi pesnika-vladara Solona, koji je, kako podseća Greg Nagi, zaslužan za to što su Ilijada i Odiseja recitovane na Panatenejima.

Dalje, druga Platonova zamerka poeziji, da njen metar zavodi i odvlači od razumnog rasuđivanja, dovodi se u pitanje u Timaju, u opisu načina na koji su smrtna bića povezana. Prvobitni Tvorac daje kosmosu jedinstvo složenim vezivanjem zemlje, vazduha, vode i vatre, kao i matematičkim odnosima, ali smrtna bića postižu jedinstvo tek pomoću mnoštva „klinova“ koji ih drže na okupu. Kada se ta ravnoteža naruši, blago ili ozbiljno, primenjuje se poetski metar da ih ponovo dovede u sklad. Metar, dakle, popravlja ljudsku dušu.

Filozofija i poezija jesu različite tvorevine. Ali svaka od njih se osiromašuje ako drugu drži na odstojanju.

Tako se dve najvažnije optužbe protiv poezije iz Države ozbiljno dovode u pitanje, pa možda i potpuno odbacuju. Praznik Kalinterija bio je posvećen boginji Atini i podrazumevao je pročišćenje njenog hrama. Moguće je da je Platon zamislio Timaja i Kritiju kao neku vrstu palinode, kao ispravku i iskupljenje zbog ranijih reči protiv poezije, slično kao što Sokrat u Fedru daje palinodu kojom se iskupi za reči protiv ljubavi. Svet lišen poezije bio bi jednako osiromašen kao i onaj u kojem se više ceni onaj koji ne voli od onoga koji voli.

Površna tvrdnja da je Platon proterao poeziju trebalo bi i sama da bude proterana. Ona je netačna. Ona nanosi štetu poeziji, jer je odvaja od jednog od njenih najvećih zagovornika. Ona nanosi štetu javnosti, jer je uverava da ništa ne gubi time što zanemaruje poeziju. I ona izobličava političku filozofiju, jer navodi njene tumače da izbegavaju metaforu i mit, i onda kada najveći dometi filozofije upravo pokazuju koliko su metar, metafora i mit neophodni snažnom mišljenju.

Da li je zaista slučajnost to što je najpoznatija stvar u filozofiji u poslednjih pedeset godina zapravo metafora? Džon Rols (John Rawls) je pisao u suvom, analitičkom stilu, ali njegov najtrajniji doprinos jeste „veo neznanja“, snažna slika koja pokazuje kako treba misliti o pravdi tako da se podjednako uzme u obzir dobro svakog pojedinca.

Slučaj Džona Rolsa nije izuzetak, već pravilo. Hobzov Levijatan počiva na jednoj snažnoj, gotovo preobražavajućoj metafori preuzetoj iz Knjige o Jovu: država je nalik velikom morskom čudovištu koje obuzdava ljudsku oholost. Hobz je, i duboko u osmoj deceniji života, preveo više od šesnaest hiljada stihova Ilijade sa starogrčkog, kao i svih dvadeset četiri pevanja Odiseje, i u svom prevodu, izrazitije nego bilo ko pre ili posle njega, istakao Ahilovo protivljenje. Nimalo nije slučajno što je, uronjen u takvu književnost, među svoja polazišta ubrajao i sledeće pitanje: „Ako ljudi neće da slušaju zakon, šta ih može naterati? Reći ćete: vojska. Ali šta će naterati vojsku?“

Čak i ako zanemarimo Lokove pesme na latinskom, ne možemo prevideti niz metafora koji prožima njegov Drugi traktat o vladi. Setimo se samo mesta gde se suprotstavlja zagovornicima apsolutizma, koji misle „da su ljudi toliko nerazumni da paze da izbegnu štetu koju im mogu naneti tvorovi ili lisice, ali su spremni, čak to smatraju sigurnošću, da ih proždru lavovi“. Ruso je napisao izuzetno čitan roman Julija ili nova Eloiza, kao i popularnu operu Seoski vrač; a dela poput Ispovesti, Emila i Društvenog ugovora s pravom se smatraju i književnim i filozofskim vrhuncima. Kantovo poštovanje estetskog suda vidi se u tome što mu je posvetio čitav traktat. Šiler je tvrdio da sloboda nije moguća bez estetskog obrazovanja. Niz se nastavlja kroz Hegela, Djuija, Sartra, Bovoar, Vitgenštajna.

Filozofija i poezija jesu različite tvorevine. Ali svaka od njih se osiromašuje ako drugu drži na odstojanju. Sudbine filozofskih i poetskih shvatanja međusobno su isprepletene. One imaju jednu zajedničku istoriju.

Ne znamo da li su Platon i Sokrat u zagrobnom životu imali prilike da razgovaraju sa Homerom, Hesiodom, Orfejem i Musejem. Ali prošle godine nova tehnologija, sposobna da dešifruje raspadajuće papirusne svitke, toliko krhke da su ranije bili nečitljivi, iznela je na svetlost dana nove delove biografije Platonovog života i smrti koju je napisao filozof Filodem. Ono što ti fragmenti otkrivaju, prema jednom od istraživača uključenih u projekat, jeste da je Platon sahranjen u okviru svoje Akademije u Atini, „u vrtu, u izdvojenom prostoru, u blizini svetilišta posvećenog muzama“.

Tekst: Elaine Scarry
Izvor: bostonreview.net
Prevod: Danilo Lučić

Prvi deo teksta možete pročitati ovde.

Pročitajte i tekst o Ezopovim basnama, zašto nisu bile za decu i kakav su odnos imale sa nasiljem, politikom i seksom, kao i listu od 6 najuticajnijih antičkih filozofkinja.