Majkl Ignjatijev: Kako pronaći utehu u mračnim vremenima (II deo) Ne možete utešiti nekoga pričajući mu vesele bajke. Morate da izdeljete istinu. I upravo je zbog veze sa istinom uteha toliko složena, navodi Majkl Ignjatijev, autor knjige „O utehi“.

Potreba za utehom verovatno je stara koliko i tragično osećanje života. Kroz milenijume su je neki mislioci odbacivali, ali je većina njih pokušala da je objasni, neretko je izjednačavajući sa samim smislom življenja. Majkl Ignjatijev, istoričar, pisac, profesor i nekadašnji predsednik Liberalne stranke Kanade, potaknut ličnom potrebom, ponudio je u knjizi neku vrstu pregleda shvatanja utehe u religiji, filozofiji i umetnosti, od Svetog Pavla do Kamija. Knjiga O utehi, sa podnaslovom „Kako pronaći smisao u mračnim vremenima“, izašla je nedavno i kod nas (Kontrast, Beograd, prevod Nikola Matić), pa tim povodom prenosimo transkript razgovora koji je u vreme kada je ovo delo objavljeno prvi put, baš u jeku pandemije kovida, sa Ignjatijevim na Festivalu ideja u Bristolu vodio Endru Keli. (Prvi deo može se pročitati ovde.)

***

Nastavljajući dalje, u knjizi pišete i o velikim pokretima za stvaranje raja na zemlji, a posebno o Karlu Marksu i komunizmu. Ali tu leži i velika opasnost, kao što smo saznali u 20. veku, zar ne?

Moj doživljaj Marksa i Marks koji mi je fascinantan je onaj mladi Marks, zaljubljen u Dženi fon Vestfalen, svoju suprugu, oboje su još u svojim dvadesetim, odlaze u Pariz prvi put 1840-ih. Pariz je prestonica svetske revolucije. Druže se sa krugom zanatlija, mahom nemačkih, i opijeni su nadom u revolucionarne promene, a one i jesu izbile 1848. godine.

Ali kod Marksa je jako zanimljivo to što mnoge njegove misli o tome šta bi revolucija trebalo da bude proističu iz njegovih razmišljanja o religiji. On zaključuje da je jedna od najvećih prepreka za društvene promene vera ljudi u utehu na onom svetu, što znači da ne teže uspostavljanju pravde sada i ovde, nego polažu sve svoje nade, svoje želje, u zagrobni život. Sad, ovo je već rečeno ranije, ali mislim da, na neki način, niko nema više saosećanja i niko bolje ne razume čežnju za utehom sadržanoj u religiji od Karla Marksa, što je čista ironija. I on zaista veruje da će nauka o revoluciji, koju će on stvoriti, stvoriti sredstva uz koja ljudima više neće biti potrebna božanska uteha. Utehu će nalaziti u postizanju pravde na ovom svetu.

A, da, ono što se dogodilo sa ovim snovima je užasno. Staljin, Lenjin, teror, ubistva, uništavanje ljudskih bića. Ali važno je vratiti se početnom snu, jer je to najozbiljniji pokušaj da stvorimo raj na zemlji do sada. I nanosi štetu i najdestruktivniji je, ali potrebno je da se setimo odakle je on potekao, a to je bio pokušaj da nas izdigne iz tešenja onim svetom i uputi na traganje za pravdom na ovom svetu. Dakle, mi baštinimo, Endru, i milenijume religijske utehe, ali i pobunu protiv toga. A mnogi pokreti za društvenu pravdu u 20. i 21. veku izraz su želje da prestanemo da mislimo o zagrobnom životu i počnemo da mislimo o pravdi ovde na zemlji. A to morate da, znate, ja sam stari liberal, nije to moja crkva, ali to morate da poštujete.

Ti rani Marksovi spisi, ekonomski i filozofski spisi dok je bio mnogo mlađi, neverovatno osvešćuju, rekao bih, u vezi sa ovim temama.

On je jedan od najtemeljnijih mislilaca svih vremena, a tu je i ljudsko saosećanje prema religijskoj veri. On religiju zove srcem sveta bez srca. Pa ne možete to da kažete osim ako ne razumete duboke tvrdnje, želje i čežnje kakve religija nastoji da izrazi.

Hteo sam da vas pitam za Abrahama Linkolna kratko jer ste ovde izneli temu utehe i pomirenja. Pitao sam se šta mislite o ulogi pojava kao što su Komisija za utvrđivanje istine i pomirenje u Južnoj Africi u smislu traženja i postizanja pomirenja?

Pa, mislim da uteha može da bude i politički čin i povezana je sa, kako kažete, pomirenjem. Pratio sam saslušanja pred Komisijom za utvrđivanje istine i pomirenje i bio je to izuzetan pokušaj, rekao bih, jedinstven pokušaj za društvo da kaže: vidite, imamo ovde bele ljude, imamo ovde crne ljude, imamo ljude krive za zločine pod aparthejdom, a imamo i novooslobođenu većinu, kako da živimo zajedno? Kako da se osiguramo da se međusobno ne poubijamo? Kako da dovoljno oprostimo jedni drugima da bismo nastavili dalje? I kako da ostvarimo pravdu posle počinjenih zločina? A Komisija za utvrđivanje istine i pomirenje, kojom je predsedavao nedavno preminuli biskup Tutu, bila je izuzetan pokušaj da se to izvede.

To je izazov svima nama, da sačuvamo malo nade u ljudsku rasu, s obzirom na to šta smo jedni drugima radili kroz 20. vek

I jako je važno da se to ne sentimentalizuje, jer jer neverovatno teško zaboraviti i oprostiti ljudima koji su vam, znate, oteli sina, spakovali ga u automobil, ubili ga i pokopali mu telo, što je bio slučaj koji sam konkretno pratio kada sam bio tamo. Majka koja je kroz to prošla delovala je kao neki lik osvetnice iz grčke tragedije, zahtevala je pravdu. Ali je društvo od nje tražilo da kaže da ne smeštaju tog policajca iza rešetaka. Ne morate da mu oprostite, ali morate da razumete da ne možemo svakoga da strpamo u zatvor ako nameravamo da ostvarimo mir između belaca i crnaca. Tu je, dakle, na delu strahovito složena politika.

Spomenuli ste esej o Linkolnu koji sam napisao u knjizi. O Linkolnu sam pisao upravo zato da bih govorio o politici utehe i pomirenja. Linkoln je nasledio zemlju razorenu građanskim ratom, 800.000 ljudi ubijeno je u četiri godine te klanice. I dok preuzima drugi mandat, susreće se sa silnim političkim problemom. Kako da dvojicu ljudi koji su se jedan protiv drugog borili do smrti ponovo spojite u nacionalnu zajednicu? I znamo da je održao onaj sjajan govor, koji sam analizirao, znamo i da je ubijen tri nedelje kasnije, a znamo i, leta gospodnjeg 2022, da građanski rat nije završen. Znamo da, u stvari, proces pomirenja i izgrađivanja nacionalne zajednice u SAD još nije završen, a da su neke od polarizacija, oko kojih se sada Amerikanci tako ogorčeno dele, nasleđe Građanskog rata i činjenice da prokletstvo robovanja još nije skinuto. Dakle, ovo je jedna ne-utešna misao, to da su te rane jako duboke i da je potrebno užasno mnogo, mnogo vremena da se to prevaziđe nego što smo u stanju da zamislimo. I to je nešto što moramo da shvatimo.

Čak i kod svakog od nas lično, tešenje može potrajati ceo život. Ništa od toga nije brzo, ništa od toga nije magija. Moja knjiga ne bavi se optimističnim pričama jer je ovako nečemu potrebno užasno mnogo vremena, bilo da se radi o zemljama, bilo da su u pitanju pojedinci.

Prelazimo na 20. vek i možda najkomplikovanija oblast koju pokrivate su, u smislu utehe, ti užasi 20. veka o kojima ste govorili, užasi staljinizma i Sovjetskog Saveza i Holokaust. Kako je ovde uteha moguća?

To je izazov svima nama, da sačuvamo malo nade u ljudsku rasu, s obzirom na to šta smo jedni drugima radili kroz 20. vek. A ja se fokusiram na tri ličnosti[1]. Jedna od njih je Ana Ahmatova, najveća ruska pesnikinja 20. veka, kolosalna žena kojoj je bilo zvanično zabranjeno da objavljuje od 1920-ih pa nadalje, kojoj je Staljin zatvorio sina, pa je stajala u redovima pred zatvorskim kapijama 18 meseci, nakon čega je napisala poemu „Rekvijem“, pokušavajući da jednostavno zabeleži u pamćenju žene koje su tu stajale pokušavajući da saznaju vesti o svojim muževima i sinovima. Dakle, to je jedna ličnost. Druga je, očigledno, Primo Levi, mladi italijanski hemičar koji je odveden u Aušvic 1944. godine, jedva je preživeo, a potom je do kraja života pisao o Aušvicu.

I Ahmatova i Levi su svedoci tih zločina. A uteha koju su izvukli iz toga je uverenje da će, ako budu mogli da svedoče o istinitosti tih zločina, nadživeti svoje progonitelje, a svet će izvući pravi zaključak, što će reći: nikada više. Drugim rečima, zanimljivo je da smo mi, generacije koje su došle posle njih, bili njihova uteha. Oni su pisali u uverenju da ćemo mi shvatiti poruku. A uznemirujuća stvarnost u vezi sa svim tim je pitanje da li smo. Jesmo li? Ima mnogo poricanja Holokausta. Imamo vladara Rusije koji misli da je Staljin bio vrhunac ruskog dometa u 20. veku. A Staljin je bio genocidni ubica.

Ne verujem da živimo u svetu kakav su Ahmatova i Levi očekivali, što znači da mnoge od tih lekcija nisu naučene. Njihovi primeri su utešni samo do te mere do koje slušamo o čemu su nam, dođavola, govorili. A još nismo ni sigurni da jesu. Ali oni su kolosalne ličnosti zbog svoje apsolutno nesalomive hrabrosti. I mislim da utehu možemo pronaći u njihovim herojskim primerima. Ali potrebno je da shvatimo njihovu poruku i prenesemo je našoj deci, jer bismo u suprotnom mogli da ponovimo te katastrofalne greške.

Neko ko mi je postao veoma važan tokom pandemije je Alber Kami, a posebno knjiga Kuga koju su, rekao bih, prosto svi čitali u to užasno vreme. I tu se, mislim, javlja mnoštvo tema, ali jedna od ključnih poenti na koju sam naišao, i nešto za šta hoću da vas zamolim da je iznesete, jeste da treba razlikovati utešnost od prave utehe, što mislim da je neverovatno dobro potcrtano u Kugi. Pričajte nam malo o tome.

Da, mislim da je utešnost… govorimo o utešnoj hrani, znamo šta je tešenje, ne morate da kažete ni reč da biste nekome olakšali, samo ga zagrlite ili mu dodate pivo, sednete pored i skrenete mu misli.  Prilično smo dobri u tešenju, ja bih rekao. Šolja toplog čaja u Britaniji je taj utešni gest i takve stvari su veoma važne. Ne želim uopšte na omalovažavam tešenje. Svima nama je tešenje potrebno, ali prava uteha je malo zahtevnija jer ona zahteva neke reči, morate da na neki način kažete to je ono što ti se dešava, evo šta to znači. Kada nekog zaista tešimo, kažete uradio si najbolje što si umeo, nije moglo ni da se uradi ništa više. To je pokušaj da se dođe do utehe.

Možemo da se umirujemo, a da uteha izostane. A razlika između ta dva veoma je važna da bismo razumeli naše dužnosti prema drugim ljudima. U Kamijevoj Kugi, a to je toliko divna, divna knjiga, on kaže da prave utehe za kugu zapravo i nema. Ne možete joj naći smisao. Ne možete da kažete da je to božje delo. Imate, hoću da kažem, lika u knjizi koji kaže da je to Božje delo, a drugi na to prosto plane i kaže: „Ma, o čemu ti pričaš? Ova pošast odnosi savršeno nedužne ljude, jesi li pri pameti? Nema tog božjeg izdanja koje može da nam da objašnjenje za ovo, da je to Božje delo“. Dakle, nema prave utehe u Kugi i nema utehe za trenutnu pandemiju. To je jednostavno jako, jako gadna globalna činjenica, ali ona sama po sebi ne znači ništa. Ali postoji tešenje, tešenje koje je Kami primetio i uneo ga u knjigu, a mnogi ljudi ga i ne primećuju. Ono se u knjizi vidi kod jedne starije žene koja sedi kraj nekoga celu noć prosto ih teši time da ne umiru sami. Meni je to jako, jako potresna slika, a u Kamijevom slučaju je povezana sa sećanjem na njegovu majku. Njegova majka bila je tiha žena, nagluva, mislim i nepismena, on ju je obožavao, a ona je tako bezglasno tešila sina, što mislim da mu je ostao zauvek model za tešenje. I zato mi je strahovito dirljiva ta knjiga jer govori o tome da živimo u svetu apsurda, gde bukvalno nema smisla u nekima od ovih velikih katastrofa, ali da to ne znači da smo i lišeni dužnosti. A jedna od dužnosti jeste da jedni druge tešimo. I on nam pokazuje kako.

Meni je posebno potresna jer mi je, dok sam je čitao, umrla majka. A bila je u bolnici ceo mesec tokom jednog od najgorih perioda opšteg zatvaranja. Nije nam bilo dozvoljeno da je posetimo. Ali nas je dosta utešila činjenica da su se bolničarke ponašale poput žene iz Kuge o kojoj govorite. I sahrana je bila mučan događaj, što se i dalo očekivati… Bilo nam je dozvoljeno da dođe jako malo ljudi. U mestu gde je živela su je jako voleli, volontirala je decenijama. I dok su se pogrebna kola kretala kroz selo, meštani su se postrojili, na propisanoj fizičkoj distanci jedni od drugih, i aplaudirali su dok je povorka prolazila. Meni je to bilo neverovatno potresno, a istovremeno mi je pružilo i neverovatnu utehu.

Nemam šta tome da dodam, Endru. To je prelepa priča.

Jedan od dvoje ljudi o kojima još želim da nakratko popričamo je Vaclav Havel, koji… Za njega je življenje za istinu bilo kritično, zar ne? Koliko je to utešno?

Pa, istina uopšte ne doprinosi utehi. Ali mislim da ono „ali“ ovde leži u činjenici da se ne možete utešiti lažima. Kada sam pretrpeo politički poraz, rekao sam sebi, pa, dobro, dao sam sve od sebe. Stvarno? Ono što sam dao od sebe ni izbliza nije bilo dovoljno. Dakle, Havel mi je veoma inspirativna ličnost zato što se u zatvoru suočio sa nekim veoma, veoma dubokim propustima i izdajama. I mislim da mu je upravo to omogućilo da izađe iz zatvora i šest godina kasnije nađe snagu da postane predsednik svoje zemlje i povede je u promene iz komunizma. Ali mislim da to pokazuje da uteha ima neke veze sa istinom. Ne možete utešiti nekoga pričajući mu vesele bajke. Morate da izdeljete istinu. I upravo je zbog veze utehe sa istinom uteha toliko složena. To sam naučio od Vaclava Havela.

Za kraj ono o čemu sam mnogo razmišljao, posebno u kontekstu smrti moje majke, o Siseli Sonders i palijativnoj nezi, kao i o tome kako pokušavamo da mirmo umremo i uradimo sve što možemo i želimo pre nego što se ona dogodi.

Imao sam mnogo sreće da upoznam Siseli Sonders, jednu prosto izuzetnu ženu. Zabavnu, zahtevnu, tešku. Ali bila je bolničarka i sedela bi kraj postelja ljudi na samrti u Londonu nakon Drugog svetskog rata. I pomislila je: ovo je užasno mesto za umiranje. Nema zavesa koje razdvajaju pacijente, bučno je, ovim ljudima kroz glavu prolaze najvažnije stvari u njihovim životima, a nema nikoga da… I počela je da joj se javlja ideja o stvaranju hospisa, gde ljudi kojima više ne mogu da pomognu nikakve terapije mogu da se pomire sa svojim životima i nađu mir sa svojim voljenima.

To je otkrila iz susreta sa jednom svojom pacijentkinjom, pošto ju je pitala gde je boli. A ta žena rekla je: ništa kod mene ne valja. Što je značilo ne samo fizički, ne samo smrt, nego i to da nije sve izgladila sa porodicom, da je brinula za porodicu. Dakle, htela je da stvori mesto na kom će ljudi moći da se oslobode bola, pomire se sa svojim životima i oproste se od bližnjih. I u tom smislu je stvorila ustanovu u kojoj bi se omogućila uteha. Većina ljudi u mojoj knjizi piše o utehi. Siseli Sonders jedinstvena je po tome što je stvorila institucionalnu strukturu koja će omogućiti utehu, olakšati bol ljudima i pružiti im vreme da izađu nakraj sa tim. I zato je ona suštinska ličnost u ovoj priči.

I ima još jedna stvar kojoj me je svakako naučila, a rekao bih da je to i najvažnije što sam naučio pišući ovu knjigu: naučila me je da ne razmišljam o umiranju kao o kraju svog života, nego kao o nečemu gde još mogu da uradim nešto za nekog drugog, a to najbolje mogu ako sam dovoljno oslobođen bola i dovoljno smiren: mogu da naučim one oko sebe da se ne plaše toliko smrti. A to je neverovatno teško, i nemam predstavu da li ću biti sposoban za tako nešto, ali svakako znam čemu služi moja smrt, onako kako nisam znao pre nego što sam to čuo od Siseli Sonders. Kakva sjajna žena.

Valjalo bi dodati da smo danas više pričali o piscima, ali da ste u knjizi dali i fantastične primere iz muzike i likovnih umetnosti, ali nemamo vremena da i o tome popričamo. Želim da vam postavim samo dva pitanja za kraj. U poslednje vreme se mnogo pričalo, objavljeno je mnogo knjiga i napisa o prirodi kao potencijalnom melemu za tragediju, za depresiju, za neuspehe u određenim aspektima života. Vidite li ikakvu vrednost u tome?

O, svakako. Iako je to neka vrsta jezive utehe, tu je i ta svojevrsna ohola lepota prirode. Odete u prirodu i jecate, tužni ste, a lepota je prosto oko vas i tu lepotu kao da nije briga za vas. I to vas podseti, suvišno je i reći, da vi baš i niste centar sveta. I to donekle može da vam pomogne da uvidite kontekst.

Ova knjiga nema tih pretenzija da je sveobuhvatna. U njoj se ne kaže: „Gledaj, evo merodavnih tekstova koju svaki senzibilan čovek mora da pročita da bi pronašao utehu“. Zaboravite na to. Moji primeri iz muzike možda u nekim ljudima neće odjeknuti, oni će se opredeliti za ritam i bluz ili neku predivnu pesmu koju su slušali kao deca, ili šta god drugo. Isto važi i za prirodu. Ja lično imam malo toga da kažem o svetu prirode. To će možda mnogi čitaoce videti kao manu. Ali suština je da ih ohrabri da razmišljaju o sopstvenim izvorima utehe, a priroda je svakako jedan od njih.

A drugo pitanje je kako potaknuti na razmišljanje, posebno o budućnosti. Trenutno prolazimo kroz razne krize, bilo da su u pitanju strahovi zbog… od dešavanja u vezi sa budućnošću demokratije, preko egzistencijalnih pretnji zbog klimatskih promena i ekoloških kriza i slično. Pokušao sam da shvatim kako vi nalazite utehu ili se mirite sa tim problemima budućnosti, među kojima su i neki koje nećete doživeti. Radimo mnogo na temu kako da postanemo dobri preci, znate, kako da postavimo na svoje mesto ono na šta će se, nadamo se, ljudi osvrnuti iz budućnosti kao na nešto čime ste doprineli boljem društvu na kakav god to način bilo.

Kakva divna misao: biti dobar predak. Čoveče, vi radite zanimljive stvari tu u Bristolu. Ne, ozbiljno. Mislim da je to fantastična ideja. A pruža mi i priliku da kažem šta bih rekao kao odgovor na to: ko je, dođavola, taj što zna šta će se dogoditi sa budućnošću? Mi nismo vlasnici budućnosti. Nema sumnje da je jedna od stvari koja nam trenutno otežava život osećaj da je budućnost prosto jedan veliki crni oblak koji nam svima visi nad glavama. Eto šta znači živeti u mračno doba.

Jedino što imam da kažem o ovome povezano je sa precima, da bismo se podsetili da se vratimo u prošlost, prosto da bismo osetili koliko ljudi je proživelo i vremena mračnija od našeg, bez osećanja da će ih budućnost izbaviti od bilo čega. Kuga, nasilje, mržnja, istrebljenje, a opet smo još tu. To je jedino što bih mogao da kažem, zaista. Ne verujem da istorija ima smisla. Ne verujem ni da istorija nužno ima oblik. Verujem da se može razumeti. Ne verujem da je to prosto nizanje jedne proklete stvari za drugom. Ali svejedno ne možemo da ovladamo budućnošću. Možemo da predviđamo na osnovu trenutnih trendova, ali ono što smo shvatili iz 20. veka je da predviđanja mogu da budu besmislena.

Dakle, to zahteva duboku poniznost u odnosu prema budućnosti. Ali, sa druge strane, tu je praksa razmišljanja o sebi kao o pretku, šta je to što predajem svojoj deci i unucima tako da, kad se osvrnu na mene, pomisle uradili su sve što su mogli. Ali, iznad svega, ono što meni lično donosi najveću utehu je osećaj dubokog kontinuiteta ljudskog iskustva kroz vreme, unazad do psalama, i još dalje, do samih početaka pisanog jezika. Svi smo mi ista ljudska rasa, od samog početka se borimo sa istim problemima. I taj osećaj povezanosti i kontinuiteta i onoga što nazivam solidarnošću u vremenu je, mislim, jedino što možemo da uradimo da bismo se suočili sa neizvesnom budućnošću.

Mnogo vam hvala, Majkl. Kao što sam rekao tokom ovog razgovora, ovo je dirljiva knjiga. Ujedno je i inspirativna knjiga. O utehi je objavio Pikador. Hvala vam, Majkl, što ste nam se danas pridružili. Hvala.

Bilo mi je zadovoljstvo, Endru, divno smo popričali.

(kraj)

Razgovarao: Endru Keli
Izvor: Bristolideas
Prevod i uvodna beleška: Matija Jovandić
***

[1] Treća ličnost, koja se u ovom odgovoru ne spominje, ali Ignjatijev piše o njoj je mađarski pesnik Mikloš Radnoti (prim. prev)