Kako razmišlja Elon Mask objašnjava njegov omiljeni SF roman “Mesec je surova ljubavnica” Elon Mask često navodi da mu je omiljeni roman onaj Roberta Hajlajna iz ’66 u kojem kolonija sa Meseca odbija da šalje hranu izgladnelim Zemljanima i pokreće lunarnu neoliberalnu revoluciju.

Elon Mask želi da izgleda kao naučno-fantastični junak, predstavljajući se kao genijalni pronalazač koji će na Mars poslati svemirsku misiju sa posadom do 2029. godine, ili zamišlja da je Hari Šeldon, jedan od junaka Isaka Asimova, dalekovidi vizionara koji planira vekovina unapred kako da zaštiti ljudsku vrstu od egzistencijalnih pretnji. Čak i njegov štreberski humor izgleda kao da je inspirisan ljubavlju prema Autostoperskom vodiču kroz galaksiju Daglasa Adamsa.

Ali, dok inspiraciju možda crpi iz naučne fantastike, kao što je primetila Džil Lepor (Jill Lepore), on nije dobar čitalac ovog žanra. Mask idealizuje Kim Stenli Robinson (Kim Stanley Robinson) i Ijana M. Benksa (Iain M. banks) , a istovremeno ignoriše njihovu socijalističku politiku, kao što zanemaruje neke od glavnih tradicionalnih teorija, kao što su feministička i afrofuturistička naučna fantastika. Kao i mnogi izvršni direktori iz Silicijumske doline, on prvenstveno vidi naučnu fantastiku kao riznicu sjajnih izuma koji čekaju da budu napravljeni.

Mask se uglavnom bavi naučnom fantastikom na površan način, ali veoma pažljivo čita jednog autora: Roberta A. Hajnlajna (Robert A. Heinlein). On je kao jedan od svojih omiljenih romana naveo Hajnlajnov Mesec je surova ljubavnica iz 1966. Ovo je libertarijanski klasik koji se nalazi odmah iza Pobunjenog Atlasa Ajn Rand po svom propagiranju vrednosti neoliberalnog kapitalizma.

Mesec je surova ljubavnica popularizovao je moto „Ne postoji besplatan ručak“, koji često koriste branioci kapitalizma i protivnici progresivnog oporezivanja i socijalnih programa. U knjizi se radi o lunarnoj koloniji koja se oslobađa, putem napredne i pametno primenjene tehnologije, od parazitizma Zemlje, koja im samo isisava resurse, i njenih zavisnika o socijalnoj pomoći. U ovom slučaju, čini se da je Mask ispravno shvatio na šta autor cilja.

Ne postoji besplatan ručak

Hajnlajn je ispunio svoju fikciju glasnim ljudima koji tvrde da su gotovi polihistori. Oni zapovedaju svima oko sebe, donose odluke po sopstvenom nahođenju i ignorišu savete bez obzira na posledice. Drugim rečima, ponašaju se baš kao izvršni direktor kompanije “Tesla, Inc”. Isto tako, Mask često privlači investitore kroz reklamne trikove, a ne kroz dokazanu nauku i inženjering, što ga stavlja, kao što je Kolbi Koš (Colby Cosh) istakao, u isto sumnjivo društvo u kome je i Hajnlajnov svemirski preduzetnik D. D. Hariman iz njegove priče „Čovek koji je prodao mesec“.

Ali Hajnlajn se nije bavio kritikovanjem kapitalističkog slobodnog tržišta – daleko od toga. Mesec je surova ljubavnica prikazuje koloniju na mesecu koju je centralizovana Lunarna vlast primorala da na Zemlju šalje hranu kako bi se nahranili izgladneli ljudi, poput onih iz Indije. Lunarni građani, ili Lunovi, pobune se protiv državnog monopola i uspostave društvo određeno slobodnim tržištem sa minimalnim mešanjem vlasti. Lunovi pozdravljaju maltuzijansku katastrofu koja će uslediti nakon njihovog povlačenja nutritivne pomoći Zemlji, jer veruju da će kolaps stanovništva dugoročno učiniti one koji zavise od socijalne pomoći „efikasnijim i sitijim ljudima”.

Poput ratnika na tastaturi iz našeg sadašnjeg trenutka – među kojima je i hyperonline Mask – Hajnlajnova revolucionarna elita se nada da će promeniti društvo manipulacijom informacijama.

Pored osnovnog libertarijanizma, roman promoviše ono što bi Jevgenij Morozov nazvao „tehnološkim solucionizmom“, što je verovanje da se svaki društveni ili politički problem može rešiti ispravnim tehničkim rešenjem. Koreni ove ideologije sežu do tehnokratskog pokreta iz 1930-ih, u čije pristalice se, kako Lepor ističe, ubraja i Maskov deda. Elon Mask je preuzeo ovo nasleđe, promovišući električni automobil kao rešenje za klimatske promene. Prema njegovom mišljenju, privatne inovacije, a ne državna intervencija ili aktivistička politika spasiće svet.

Mesec je surova ljubavnica prati taj način razmišljanja. Iako Lunovi zagovaraju libertarijanske principe — saznaćemo da „najosnovnije ljudsko pravo“ predstavlja „pravo na cenjkanje na slobodnom tržištu“ — oni se pokazuju sekundarnim u odnosu na praktični problem, a to je da Zemlja crpi vodu i druge mesečeve resurse brzinom za koju oni predviđaju da će izazvati masovno umiranje od gladi na Mesecu.

Njihovo rešenje ovog problema nameće se kao podjednako naučno. U knjizi saznajemo da se pobunjenička grupa ne razlikuje od „elektromotora“: nju moraju da osmisle eksperti, sve vreme imajući na umu funkcionalnost. Revolucionarna zavera Lunijevaca odlučuje da se „revolucije ne dobijaju angažovanjem narodnih masa. Revolucija je nauka koju je samo nekolicina kompetentna da praktikuje. Ona zavisi od pravilne organizacije i, pre svega, od komunikacije.” Postupajući po ovom principu, jedan od zaverenika, Meni, kompjuterski tehničar, dizajnira njihov tajni sistem ćelija poput „kompjuterskog dijagrama“ ili „neuralne mreže“, mapirajući kako će informacije teći između revolucionara. Oni određuju najbolji način organizovanja kadrova ne putem demokratskog promišljanja ili praktičnog iskustva, već kroz principe kibernetike.

Manijeva nezainteresovanost za prljav posao političkog ubeđivanja je prednost, ne mana, jer mu omogućava da vidi ljude kao puke čvorove u mreži. Zaista, u naraciji kroz roman, Mani koristi inženjerske termine da opiše ljudska bića i društvene interakcije. On opisuje jednu ženu kao „samoispravljajuću, poput mašine sa negativnim povratnim informacijama“. Mani, koji se hvali svojom kiborškom rukom, tretira druge ljude kao mehanizme koje je treba popraviti. Maskova interfejs kompanija Neuralink, koja stvara mozgoliku mašinu pokušava da operacionalizuje ovu ideju.

Za Manija i njegove saučesnike, demokratski doprinos narodne mase utemelju revolucije je samo „buka“ koja jedino može da ometa signale koji se prenose od elitnog rukovodstva ka međusobno isprepletenoj mreži podređenih. Čak i kada dođe vreme da se napravi ustav za slobodnu državu Luna, zaverenici koriste pametne proceduralne trikove da okončaju napore svih u kongresu koji nisu članovi njihove klike. Pametni pojedinci uvek pobeđuju masovnu demokratiju u Hajnlajnovoj prozi – i to je dobra stvar.

Roman dovodi solucionizam do krajnosti kada Mani traži pomoć superkompjutera sa svešću po imenu Majk da predvodi rušenje zemaljske kolonijalne vlade na Luni. Predviđajući procvat dot-com ere, Hajnlajn tvrdi da kompjuter može da podstakne promene bolje od bilo kojeg pokreta ili organizacije. Majkova revolucionarna taktika odražava opsesiju komunikacijama koja postoji u romanu: veliki deo knjige posvećen je pokušajima zaverenika da preusmere javno mnjenje protiv Lunarne vlasti i da unesu konfuziju u vladine redove putem hakovanja i medijskih kampanja. Poput ratnika na tastaturi iz našeg sadašnjeg trenutka – među kojima je i hyperonline Mask – Hajnlajnova revolucionarna elita se nada da će promeniti društvo manipulacijom informacijama.

Kada izbije revolucionarni rat, Majkova tehnička superiornost se ispostavlja kao presudni faktor. Koristeći elektromagnetne katapulte, superkompjuter baca kamenje na Zemlju koje pada na nju snagom atomske eksplozije. Savezne nacije Zemlje su prinuđene da svojim lunarnim kolonijama daju nezavisnost nakon ove proračunate demonstracije sile. Na kraju, Luniji zahvaljujući napravi postižu političku emancipaciju.

Tržišta i mašine

Ove ideje će kasnije izvršiti uticaj na ono što Ričard Barbruk (Richard Barbrook) i Endi Kameron (Andy Cameron) nazivaju kalifornijskom ideologijom, kombinacijom tehno-utopizma i ekonomskog libertarijanizma koju zastupaju digitalni majstori, poput softver inženjera koji rade u Silicijumskoj dolini. Kao što primećuju Barbruk i Kameron, evanđelisti kalifornijske ideologije iz 90-ih uglavnom su bili ljubitelji naučne fantastike koji su voleli Hajnlajna i zamišljali sebe kao kontrakulturne pobunjenike koji donose zlatno doba slobode izgradnjom elektronskog tržišta. Oni su verovali da će slobodno tržište, kada se ratosilja fizičkih i državnih ograničenja, proizvesti nove tehnologije za rešavanje svih mogućih problema ili potreba.

mask će uvek gledati na probleme poput klimatske katastrofe kao na čisto tehničke, a ne kao da proizilaze iz ponašanja korporacija koje uništavaju planetu u potrazi za profitom.

Ono što je još bitnije, Mesec je surova ljubavnica odražava preovlađujuću dogmu koja promoviše kibernetiku kao ključ za razumevanje univerzuma. Prema ovom sistemu verovanja, sve od tržišta do ekosistema izgleda kao informacioni procesori koji rade na osnovu mehanizama povratnih informacija. Poput termostata, oni reaguju na promene okolnosti bez ljudske kontrole. Pošto je ekonomija samoregulišući sistem previše složen da bi ga bilo ko razumeo, a kamoli njime upravljao, kalifornijski ideolozi sugerišu da bi on trebalo da bude izolovan od demokratskog mešanja globalnog pravnog poretka koji su razvili neoliberalni stručnjaci.

Mask je uronio u ovu ideologiju, i to još od svog angažmana u PayPal-u 90-ih, pa je zato logično da ga je privukao Mesec je surova ljubavnica. Toliko je zaglibljen u ovakav način razmišljanja da se zalaže za ideju da je sva stvarnost kompjuterska simulacija. Na mnogo načina, Mask se ugleda na Manija, kompjuterskog tehničara, mudrog buntovnika koji samo želi da mu se vlada skloni s puta kako bi učinio da sve profunkcioniše. Kada Mask naiđe na gužvu u saobraćaju, on to ne vidi kao neuspeh urbanog planiranja ili problem koji proizilazi iz nedovoljnog ulaganja u javni saobraćaj. Umesto toga, on to vidi kao priliku da izgradi hiperpetlje (hyperloop). Njegovo rešenje za sve je izum koji su razvili i plasirali nevaljali geniji iz privatnog sektora. Njegova vera u tehnofikse (eng. technofix – koncept prema kome se svaki problem može rešiti tehnologijom, prim. prev.) toliko je velika da zamišlja mašine kao potencijalne gospodare koji čekaju da preuzmu vlast. Postoji trag Majka u njegovom strahu od apokalipse robota koja se sprema.

Čini se da su čak i njegovi napori da preuzme Tviter i skine ograničenja sadržaja motivisani istom ideologijom. Fred Turner tvrdi da Maskovo protivljenje moderiranju sadržaja potiče iz verovanja da informacije žele da budu besplatne. Kada se na govor gledao kao na podatak, a ne dijalog, postaje nemoguće shvatiti zašto govor mržnje može biti štetan.

Maskov sistem verovanja isključuje ideju da društvo razdiru antagonizmi, ponajmanje klasna borba. On će uvek gledati na probleme poput klimatske katastrofe kao na čisto tehničke, a ne kao da proizilaze iz ponašanja korporacija koje uništavaju planetu u potrazi za profitom. Ako naučna fantastika otkriva protivrečnosti kapitalizma i podstiče nas da osmišljavamo alternative, onda je Maskova naučnofantastična persona jeftina imitacija. Kao libertarijanac i tehnokrata, najbolje što može da uradi je da fantazira o tome da revoluciju prepusti mašinama.

Piše: Jordan S. Carroll
Izvor: jacobinmag.com
Ilustracija: Initial Picture
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i odnos Šekspira i naučne fantastike Hamlet kao robot, softver kao kralj Lir.