Kako izgleda nagrada Buker iznutra – pobede, razmirice i iznenađenja Doti Irving je 30 godina bila izvršna direktorka za najpraktičnije stvari koje zahteva jedno priznanje kao što je Buker, a sada je rešila da podeli sa javnošću neke insajderske informacije o ovoj nagradi.

Sledećeg ponedeljka, tačno u 21:45, život jednog pisca ili spisateljice će se zauvek promeniti. Pet drugih će morati da sakriju svoje razočaranje u prostoriji sa 300 preuzbuđenih gostiju, dok će veliki broj novinara proširiti vest po celom svetu. Povod je proglašenje dobitnika nagrade Buker za prozu 2022. Rezultat može pretvoriti romanopisca koji jedva može da priušti sebi pasulj i mastilo za štampač u nekoga kome je hitno potreban finansijski savetnik kako bi u nešto uložio nagradu od 50.000 funti i sredio priliv keša koji tome sledi. Za njihove izdavače, koji će sedeti tokom večere spremni da izdaju naredbu da se štampaju reizdanja, dobijanje Bukera može biti posao godine.

To je izuzetan, transformativni proces. Znam, jer sam bila „u sobi“ tokom proglašenja svakog Bukera od 1993. kao osoba koja je odgovorna za krajnje praktične stvari u vezi sa nagradom — od organizovanja procesa apliciranja i bavljenja globalnim PR-om do vođenja završne ceremonije dodele nagrada.

Tokom tih 30 godina, razvila sam izražene kvalitete labuda – sposobnost da izgledam smireno na površini dok besomučno mlataram nogama ispod površine. Bez obzira na to koliko planiranja se uloži u Bukera, od trenutka kada se sudije objave uvek kreću problemi, a najstrašniji su oni oko večere i ceremonije dodele nagrada od kojih vam stane srce.

U mojoj prvoj godini, Rodi Dojl, koji je tada pobedio sa knjigom Pedi Klark Ha Ha Ha, pobegao je iz mojih kandži i odleteo kući kako bi izbegao konferenciju za štampu koju sam organizovala za sledeće jutro, samo da bi on sam organizovao sopstveni medijski doček na aerodromu u Dablinu. Sledeće godine, Džulija Nojberger, članica žirija, doživela je nervni slom kada je Džejms Kelman pobedio sa romanom Kako je kasno bilo, kako kasno i izdrala se na sekretara nagrade Martina Gofa. On je odlučio da pozove “Tajms” i da im doturi priču o „bednoj“ završnoj sednici žirija. Priča je u novinama završila na naslovnoj strani i jadna Nojbergerova se našla pod novinarskom opsadom.

Jedne godine, Bi-Bi-Si je bio spreman da emituje proglašavanje dobitnika uživo iz Britanskog muzeja kada je struja zakazala, što je zahtevalo da se istog trena donese odluka da li da se prenosi održavanje ceremonije ili da se ne dozvoli da se sav sladoled otopi. (Sladoled se otopio.) Godine 2005, morali smo da ubedimo agenta Džona Banvila da promeni autorove planove da odleti u SAD odmah posle ceremonije, jer je bio uveren da njegov roman More nije pobedio, a ja sam znala da jeste. Marlon Džejms je zamalo propustio objavu svoje pobede 2015. sa romanom Kratka povest sedam ubistava zbog neblagovremene pauze za toalet.

A onda je usledila 2019. i odluka Pitera Florensa, osnivača festivala “Hej” (Hay Festival), i njegovog žirija da nagradu dobiju dvoje autora. Pravila su jasna: nagrada mora biti dodeljena jednoj knjizi. Ali predsednik i sudije su bili jedinstveni – hteli su da prekrše pravila. I pravila su prekršili, kasno popodne, dok je do proglašenja ostalo svega nekoliko sati. Ovaj labud je u tom trenutku skoro pa pobegao na obalu.

Florensovo javno objašnjenje je bilo da „ove, od svih godina, postoji kontekst u kome su obe knjige odjegnule glasno i slavno širom sveta. I hteli smo da proslavimo obe.” Žiri iz prethodne godine koji se suočio sa upravo istom dilemom je razumljivo bio nimalo impresioniran.

Šok i larma u obično dostojanstvenom Gildholu u Londonu kada je Florens objavio vest su parali uši – dovoljno da priguši glasne proteste koji su spolja dopirali sa demonstracija protiv globalnih klimatskih promena. Samo su dve osobe bile iznad tog meteža: Margaret Atvud i Bernardin Evaristo, pobednice, koje su se zagrlile i krenule ka platformi da prihvate zajedničku nagradu za Testament i Devojka, žena, drugo.

Uz skandale ili bez njih, dobijanje nagrade sa sobom donosi mešavinu bogatstva i slave koja menja život –  „Bukerov skok“ (Booker bounce). Inicijalna nagrada je manja od svote novca koja dolazi iz drugih izvora: veliko povećanje prodaje pobedničke knjige zajedno sa autorovim pređašnjim naslovima, mekim povezima i prevodnim izdanjima; veći avansi za buduća dela autora; unosne filmske i TV ekranizacije doprinose prodaji većeg broja knjiga.

U nedelji nakon proglašenja pobede romana Devojka, žena, drugo — prvi Buker kojeg je osvojila crna spisateljica — prodao se u 5.980 primeraka sa tvrdim koricama, što je više nego udvostručilo ukupnu prodaju do tog trenutka, dok je prava na prevod otkupilo 40 izdavača. Manje od godinu dana kasnije, zbirna prodaja svih izdanja knjige dostigla je pola miliona.

Dobijanje Bukerova istog trena vas pretvara u književnu slavnu ličnost, koju veličaju izdavači, čitaoci, knjižari i festivali, postajete predmet interesovanja medija dok letite iz zemlje u zemlju promovišući svoju knjigu. Možda je to glamurozno i zabavno. Ali je takođe iscrpljujuće i, što je najvažnije, nemate vremena za pisanje. Zaista, kako ispratiti dobitnika Bukera? U istoriji nagrade, samo četiri pisca su ga dva puta dobila.

Kada je En Enrajt došla u Gildhol 2008. godine, pošto je pobedila sa romanom Okupljanje (The Gathering) prethodne godine, optužila me je da sam joj uništila život. Od tada se smejemo tome, ali ipak imam razumevanja za to koliko se piscima i spisateljicama – koji su često prilično introspektivni ljudi – životi mogu izokrenuti naopako. Daglas Stjuart je, s druge strane, bio užasno razočaran što su, zbog kovida, on i Šugi Bejn proveli celu svoju Bukerovu godinu 2020./2021. u Zoom intervjuima sa njegovog kauča u Njujorku.

Šta čini Bookera prepoznatljivim? Prvo, njegova dugovečnost i istrajnost. Nagrada je delom ustanovljena zahvaljujući viziji izdavača Toma Mašlera, koji je kao mladić u Francuskoj svedočio snazi Gonkurove nagrade i kako ona može da podstakne priču o knjizi, kao i prodaju. Godine 1968. Mašler je pronašao sponzora u kompaniji Booker Brothers, veleprodajnom distributeru hrane čiji je odsek za zabavu posedovao autorska prava na autore bestselera kao što su Ijan Fleming i Agata Kristi. Rođena je Bukerova nagrada, sa njenim prvim dobitnikom, PH Njubijem, autorom knjige Traži se odgovor (Something to Answfer For), objavljenom 1969.

Drugo, Buker nikada nije bežao od rizika i kontroverzi. Pored poznatih priča o tome da su pobednici previše elitisti ili da povlađuju određenoj kulturnoj agendi, nagrada je često uspevala da izazove pometnju. Martin Gof, administrator nagrade više od tri decenije, bio je majstor medijske manipulacije i sočnih curenja informacija koja su generisala publicitet. Kada su Bookerovi poverenici zahtevali istragu o izvoru curenja, on se svesrdno nudio da sam vodi lov. Nepotrebno je reći da izvor nikada nije pronađen.

Nagrada je takođe uvek imala globalni domet, nešto što se povećalo poslednjih decenija. Ipak, evolucija Bukera – ime ostaje, sponzori su se promenili – nije uvek svima bila po volji. Odluka da se otvori za pisce bilo koje nacionalnosti, sve dok su njihove knjige napisane originalno na engleskom i objavljene u Velikoj Britaniji ili Irskoj, još uvek uznemiruje — prvenstveno londonske izdavače, koji se plaše da će izgubiti od svojih rivala iz SAD — ali i odražava sve veće zahteve čitalaca za širim spektrom glasova i kultura. Taj zahtev se ogleda u Međunarodnoj Bukerovoj nagradi, ustanovljenoj 2005. godine, koja nagrađuje najbolju beletristiku u prevodu. Sve ovo odražava pomeranje fokusa na čitaoce — ne pisce, izdavače, agente ili knjižare — i na to da im se ponudi komad najbolje prozne produkcije te godine.

Način na koji se pobednik predstavlja svetu takođe se promenio s vremenom, od intimnog književnog ručka na Vest Endu do veličanstvenih večera u odelima u Gildholu, a sada i do otvorenijeg umetničkog mesta Roundhouse u severnom Londonu, upotpunjeno mlađom i raznovrsnijom muzičkom pratnjom.

Što nas vraća na sledeći ponedeljak i pitanje koje mi je postavljeno više puta nego što mogu da se setim. Ko će pobediti? Prvi put nemam insajderske informacije. Radujem se što ću biti tamo kao gost koji će čuti vesti skupa sa ostatkom sveta.

Piše: Doti Irving
Izvor: Financial Times
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte takođe i o projektu u kojem su bukerovci pisali prozne verzije Šekspirovih drama, kao i intervju sa Daglasom Adamsom, autorom romana Šugi Bejn koji je dobio Bukera 2020. godine.