Tačno je 21.59 sati, minut pre nego što je objavljeno ime ovogodišnjeg dobitnika Bukerove nagrade na blistavoj ceremoniji u londonskom Sitiju. Dejvid Soloj, jedan od šest pisaca romana iz užeg izbora, deluje smireno: ubedio je sam sebe da njegovo ime neće biti pročitano na pozornici. Među petoro članova žirija, misli on, neki će sigurno biti naklonjeni njegovom romanu Mesо, priči o usponu migranta iz postkomunističke Mađarske, ali će se neki, pretpostavlja, jako uprotiviti njegovoj svesno ogoljenoj, “praznoj” prozi. Isto važi i za eksperimentalni roman Kejti Kitamure Audicija, podozreva on, dok mu se čini da će se žiri pre saglasiti oko romana Endrjua Milera Zemlja zimi, prema Soloju „veoma lepo napisanog romana… primera besprekornog pisanja“, i inače favorita kladioničara na dan dodele.
Takav je, makar, bio jedan od scenarija koji su mu prošli kroz glavu uoči proglašenja u ponedeljak uveče, priča mi Sojoj dva dana nakon što je osvojio nagradu od 50.000 funti. Slavlje na žurci njegovog izdavača u Sohou prekinula mu je prehlada, pa je već pola sata posle ponoći bio u krevetu, pre nego što je sledećeg dana morao ponovo da se udidi za susret sa kraljicom u okviru postbukerovskog promotivnog talasa.
Sada, uz jutarnju kafu u centru Londona, ponovo je u svojoj uobičajenoj „spisateljskoj uniformi“, urednom džemperu sa kragnom s rajsferšlusom, i deluje pomalo zatečeno dok ga pitam kakav je osećaj biti prvi sa Grantine liste „najboljih mladih britanskih romanopisaca“ iz klase 2013. koji je osvojio Bukera. Kaže da o tome nije ni razmišljao: otkako je napustio Ujedinjeno Kraljevstvo pre više od 15 godina (preselio se u Mađarsku, zavičaj svog oca, a sada živi u Beču), ne oseća neku posebnu vezu ni sa jednom književnom scenom. Uz čitaoce, među kojima su i Zejdi Smit i Dua Lipa, koja ga je pre nekoliko meseci intervjuisala na sceni Njujorške javne biblioteke, uspeh njegovog novog romana ga raduje, ali ga i dalje iznenađuje. „Uvek je teško predvideti reakcije čitalaca, a sa Mesom je to bilo naročito teško“, kaže Soloj (51). „Glavni lik je prilično mutan, a knjiga čitaocu ne govori kako bi trebalo da je čita“.
Stvari bi uvek trebalo da budu što jednostavnije. To ne znači uvek i lake, ali ako čitalac mora da uloži trud, onda taj trud treba da ima svrhu.
Toliko toga je izostavljeno, ostavljeno čitaocu da sam da popuni praznine, dok se tokom pripovedanje usput naleće na različite momente iz života protagoniste, Ištvana, od neprijatnog seksualnog doživljaja u tinejdžerskim godinama u jednom mađarskom stambenom bloku, pa do perioda kada je već imućni investitor u nekretnine koji se već opasno vinuo ka Suncu u krugovima engleskog visokog društva.
Rezultat je stilski doteran, napet roman, u kom je čak i interpunkcija višak. Pitam Soloja za odlomak u kom Ištvan, tokom svog uspona, ima poslugu u apartmanu na poslednjem spratu hotela u Minhenu; kelner počinje da raspakuje kolica, a on kaže: „Ne u redu je samo ostavite“. „Tu bi mogla da stoje dva zareza“, kaže Soloj, „ali to bi vas nekako udaljilo od Ištvana, bez njih je nekako sve neposrednije.“ Zamalo da iz istog razloga ukloni i sve navodnike, ali nije želeo da izgleda kao neko ko prati književnu modu, niti da knjigu učini nepotrebno teškom za čitanje. „Stvari bi uvek trebalo da budu što jednostavnije“, kaže on. „To ne znači uvek i lake, ali ako čitalac mora da uloži trud, onda taj trud treba da ima svrhu. Ja prilično lako izgubim strpljenje sa knjigama, pa zato zaista cenim kada se pisac potrudio da mi zadrži pažnju; moj deo posla kao čitaoca trebalo bi da bude zabavan“.
Upitan na konferenciji za štampu posle dodele nagrade u ponedeljak uveče o uticajima na Meso, Soloj, koji je odgovarao na pitanja novinara iz Italije, Kanade i Kine, rekao je da ih ima mnogo, ali nije mogao da navede nijedan konkretno. A zapravo je već spominjao njih nekoliko, među kojima je i eksperimentalni roman Virdžinije Vulf Džejkobova soba, a dugo se već spekuliše i o tome da li je, pišući Meso, imao na umu film Stenlija Kjubrika Beri Lindon. Soloj kaže da ga jeste gledao, kada je imao oko dvadeset godina, „i taj put preko trnja do zvezda svakako jeste uticao“.
Među uticajima je i roman Ultraluminous američke spisateljice Ketrin Fo, fragmentarna ispovest njujorške kolgerle zavisne od heroina, istovremeno i ogoljena i živopisna. Nedavno sam ga skinuo sa interneta nakon što sam video Solojevu preporuku, i taj roman je među najboljim stvarima koje sam pročitao ove godine. Jedan knjižar iz Toronta tutnuo ga je Soloju u ruke 2019. godine, tokom promotivne turneje za prethodnu knjigu, Turbulence. „Potpuno me je obuzela“, kaže Soloj. „Ona ima tu kompulsivnu osobinu zavisnika, što je fantastično [u romanu], a njen stil i način na kakav predstavlja svoje likove definitivno jesu uticali na to kako sam ja pisao Meso“.
Svoju sklonost neprijatnim, nezgodnim temama Soloj pripisuje čitanju Martina Ejmisa i Džona Apdajka u tinejdžerskim godinama. „Možda sam od njih naučio lekciju da, ako želiš da budeš pravi pisac, moraš da se baviš i prljavštinom. Ali mislim da je takođe reč o tome da sam uvek na oprezu da se ne ograničim samo na navodno uzvišene teme“.
Zejdi Smit pričala je na BBC-jevom Radiju 4 o tome kako je ona doživela priču o Ištvanovom životu i kako je posle čitanja počela drugačije da gleda na londonske taksiste i „obezbeđenje u TK Maksu“. Da li takve pohvale, koje sugerišu da Ištvan nije samo klasni migrant u ovom romanu, nego u književnoj fikciji uopšte, izazivaju nelagodu kod Soloja?
Soloj kaže da je počastvovan takvim reakcijama, na kakve je nailazio redovno još od svog prvenca iz 2009. London i jugoistok, zasnovanog na njegovom iskustvu rada u telefonskoj prodaji: „Sećam se da je jedna kritičarka rekla da ju je roman naterao da na novi način pogleda ljude sa kojima se tiskala u metrou“.
Related
Kupiću sebi novog sebe („Glorijan“, Branko Ćurčić)Svestan je, istovremeno, i ironije u tome što baš njega, kao nekoga ko je pohađao privatne škole i diplomirao na Oksfordu, smatraju piscem koji „širi horizonte“ beletristike. „Ja sam tipičan pripadnik srednje klase. Moj život nema skoro nikakve veze sa Ištvanovim životom, osim tog mađarstva, iako je on pravi Mađar, a ja samo donekle, preko oca. Ali mislim da je svako pisanje koje izazove reakciju posle koje će neko sa više interesovanja pogledati nešto, šta god to bilo, dobro. Ako beletristika želi da opstane, onda mora da izađe u svet“.
Natuknuo sam Soloju da bi, ako zaista postoji kriza čitanja – kao što to tvrde neki britanski i američki komentatori i profesori – roman poput Mesa mogao da bude jedan od načina da se ona ublaži. Soloj se prvo živahno saglasio, pa se prenuo. „To ne zvuči baš skromno“, nasmejeo se, „ali je meni to jedna od lepih stvari u vezi s ovom knjigom“.
Prema nedeljnim izveštajima o prodaji, procenjujem da je Meso do ponedeljka prodato u oko 6.500 primeraka, iz tiraža za koji Soloj misli da je bio između 20.000 i 30.000. Par minuta pre nego što ćemo se sresti je u izdavačkim biltenima objavljeno da će Džonatan Kejp štampati novi tiraž od 150.000 primeraka. Prenosim tu vest Soloju, koji je još nije čuo: njegova oduševljena reakcija podseti me na ono što mi je rekao kada smo razgovarali u februaru, o tome kako se pomirio s tim što nije pobedio 2016. godine, sa romanom Sve što čovek jeste, jer ga je to održalo „gladnim“.
„Zabrinut sam“, kaže sad, ali ne baš do kraja u šali. „Moram da sačuvam tu oštricu, onu žeđ kakvu sam osećao kada prošli put nisam osvojio nagradu“.
A novac? Na konfenreciji za štampu je, na pitanje šta će uraditi sa novcem od Bukera, slegnuo ramenima: možda ode na neki lep odmor, rekao je, a ostatak će staviti na račun u banci. Spominjem njegovu raniju sklonost ka kockanju. Solojev roman Proleće iz 2011. delimično je zasnovan na njegovom iskustvu iz Brisela, gde je na onlajn klađenju izgubio 25.000 funti, tačno polovinu iznosa Bukerove nagrade. „Samo ću sad sve staviti na jednog konja“, našalio se, pa dodao da se više ne kocka „iz navike“, ali da i dalje voli da se kladi na politiku. „To sam nastavio da radim jer mi, izgleda, dobro ide. Odigrao sam prilično veliku opkladu na pobedu laburista na prošlim izborima, i uplatio sam je godinu-dve ranije. Vidite, to je baš postalo mejnstrim tržište“, kaže mi.
I onda kreće, nemam vremena da ga pritisnem pitanjem na koga se trenutno kladi. Ali neposredno pre nego što Soloj zakorači u svoj sledeći bukerovski promotivni mlin – a to će mu, najverovatnije, samleti bar narednih 12 meseci – pitam se da li to što je skratio slavlje u ponedeljak znači da ga čeka veća žurka. „Do kraja života“, kaže.
Piše: Entoni Kamins
Izvor: Observer
Prevod: M. Jovandić