Pol Linč, dobitnik Bukera: Moj roman je pokušaj radikalne empatije Irski pisac Pol Linč dobitnik je Bukerove nagrade 2023. godine za roman "Pesma proroka", saopštio je žiri 26. novembra uveče na svečanosti u Londonu.

Jedne mračne, vlažne večeri u Dablinu naučnica i majka četvoro dece Ajliš Stek otvara ulazna vrata posle zvona i na pragu zatiče dvojicu službenika novoosnovane irske tajne policije koji žele da govore sa njenim mužem. Stvari se raspadaju. Irska je u kandžama vlade koja je krenula putem tiranije. I dok se plima krvi povlači, Ajliš se zatiče u logici košmara društva u raspadu, uhvaćena u mrežu nepredvidivih sila izvan njene kontrole, prisiljena da uradi šta god je potrebno ne bi li sačuvala porodicu na okupu”, navodi se u opisu Linčovog romana Pesma proroka (Prophet Song).

“Potresna distopijska Pesma proroka Pola Linča živo prikazuje rešenost jedne majke da zaštiti svoju porodicu dok liberalna demokratija u Irskoj nezadrživo i strašno klizi u totalitarizam. Čitaoci će uvideti koliko je pravovremena i nezaboravna. Kada romanopisac uspe da tako ubedljivo dočara društvene i političke strepnje tretutka u kom smo, to svedoči o njegovoj izuzetnoj veštini”, navedeno je u obrazloženju žirija.

U finalu Bukerove nagrade 2023. godine našli su se romani još petoro autora: Pčelinja žaoka (The Bee Sting) irskog pisca Pola Mareja, Zapadna aleja (Western Lane) londonske spisateljice kenijskog porekla Četne Maru, Ovaj drugi raj (This Other Eden) Amerikanca Pola Hardinga, debitantski roman njegovog zemljaka Džonatana Eskoferija Ako te preživim (If I Survive You) i Učenje poslušnosti (Study for Obedience) kanadske spisateljice sa škotskom adresom Sare Bernstajn.

Pesma proroka je Linčov peti roman. Za svoj drugi roman, Crni sneg (Black Snow, 2014) osvojio je nagradu francuskih knjižara, a njegov treći roman Grejs (Grace, 2019), dikensovska priča smeštena u doba Velike gladi u 19. veku, proglašena je knjigom godine u Irskoj.

Kakav je osećaj biti nominovan za Bukerovu nagradu i šta bi osvajanje ovog priznanja značilo za vas?

Pada mi napamet nekoliko stihova iz Kavafijeve pesme “Prva stepenica”:

I teško je i retko
Biti upisan u knjige tamo…
To dokle si stigao nije malo 

Svaka nagrada, bila ona velika ili mala, piscu je od koristi. Samotna je piščeva soba i mnogo je vreme potrebno da roman bude napisan. A, za razliku od muzičara ili glumice koji upija aplauze svake večeri na sceni, ili filmskih zvezda koje gledaju svoja imena ispisana svetlima, pisac za to vreme godinama gleda u baštu na kiši. Zato je nominacija, ili nagrada, na neki način glasni aplauz, tapšanje po ramenu rukom univerzuma. A Buker je, naravno, najveća pozornica od svih. 

Koliko vam je trebalo vremena da napišete Pesmu proroka i kako izgleda sam proces pisanja kod vas? Kucate li ili pišete rukom? Pravite li više verzija, duge pauze ili pišete u iznenadnim naletima? Da li pre nego što počnete da pišete dugo istražujete i smišljate zaplete?

Četiri duge godine bilo mi je potrebno da je napišem, kroz pandemiju i normalnost, pod kovidom i zdrav. Moj sin Eliot rođen je malo pre nego što sam počeo da pišem, a dok sam završio on je već provozao bicikl.
Izbacivanje svega na papir u prvim verzijama meni ne odgovara. Pišem (uglavnom) pet dana nedeljno, nekoliko stotina probranih reči dnevno, često istražujem u hodu, tokom procesa u kom istovremeno i pišem i redigujem. Sada mi prva ruka prilično liči na završnu.

Prethodno sam proveo pola godine pišući pogrešnu knjigu, i znao sam da jeste, ali sam nastavio da bijem čekićem po kamenu u nadi da ću se probiti. I onda sam jednog petka, oko tri popodne, prestao da pišem i pomislio sam: ovo je pogrešna knjiga. Vratiću se u ponedeljak ujutru i započeću novu. Osećao sam da nešto vreba izvan vidokruga, ali nisam znao šta bi to moglo biti.

U ponedeljak ujutru otvorio sam novi dokument – font Janson, 1.5” margina, 1.6 prored, Mac Pages. (Volim da mi stranica izgleda kao knjiga.) Zažmurio sam i prva stranica Pesme proroka pojavila se prilično slična onoj kakvu je sada čitate.

Te rečenice došle su niotkud i mogu sasvim iskreno da kažem da je to jedno od čuda mog spisateljskog života. Kako sam uopšte znao da je tamo negde druga knjiga? Zaista ne znam. Nisam znao ništa o knjizi koju je tek trebalo da napišem, a opet je toliko smisla i značenja same knjige šifrovano u tim početnim rečenicama. Kako je to moguće? Još jednom, ne znam. Pisci se uče da veruju svojoj intuiciji i eto ih, početne note pesme koja će postati knjiga.

Gde tačno pišete? Kako izgleda vaš radni prostor?

Pre nego što su mi se rodila deca držao sam radni sto u prizemlju kuće. Kasnije sam otišao na sprat i pretvorio sam spavaću sobu u radnu. Upravo tu sam pisao Pesmu proroka. Nedavno sam proteran iz kuće u mali atelje u dnu bašte koji je nekada bio kućica od cigle zarasla u mahovinu. To je miran, idealan prostor. Ima veliki prozor koji gleda na baštu (pod kišom), a iza radnog stola je zid knjiga koji smatram izvorom energije.

U prvih šest meseci rada na ovoj knjizi imao sam i kancelariju na Univerzitetu Mejnut kao pisac na rezidenciji. Prostor i vreme koje mi je priuštio univerzitet bili su od ogromne pomoći i za to ću im uvek biti zahvalan. Ove godine sam se vratio u Mejnut, na drugu rezidenciju, a univerzitet sada ima izvrstan program kreativnog pisanja koji vodi moćna Belinda Mekeon.

Četvoro autora iz Irske je ove godine u širem izboru za Bukerovu nagradu, više nego ikad ranije, a neki od komentatora navode da je moglo da ih bude i više. Irska očigledno ima bogatu književnu tradiciju, ali izgleda da mnogo uzbudljive književnosti dolazi iz te zemlje upravo sada. Šta mislite, otkud to?

Ništa od toga ne bi bilo moguće bez podrške irske države. Ja sam dvaput dobio finansijsku pomoć Saveta za umetnost tokom ove četiri godine, koliko mi je trebalo da napišem knjigu, kao i rezidenciju u Mejnutu. I svi mi umetnici izuzeti smo od poreza na prihode. Ako pazite da ne pravite velike troškove, što ja radim, možete da se posvetite isključivo pisanju, a kada to radite iz dana u dan mozak vam se usmeri na roman i radite najbolje što umete.

Jedan ste od nekoliko pisaca iz šireg izbora čije su knjige objavili nezavisni izdavači; u vašem slučaju je to izdavač koji je do sada dva puta osvojio Bukera. Šta to znači za vas i kako to utiče na vas kao na pisca?

Džulijet Mebi, moja izdavačica/urednica u Oneworldu, neka je vrsta legende. Knjige koje je ona objavila osvojile su, ili su bile u konkurenciji, baš svaku veliku nagradu u Ujedinjenom kraljevstvu u poslednjoj deceniji. Oneworld je sada vodeća izdavačka kuća, ali ipak ostaje nezavisna. Ani Dilard napisala je negde da su dobri pisci kao teniseri koji igraju na ivici terena. “Tamo je uzbuđenje”, navela je. “On gađa liniju. On pomera granice”.

Džulijet nastavlja da objavljuje autore koji igraju na ivici, bilo da su im rukopisi komercijalni ili nisu. Velike kuće se sa mnogim izdanjima klone rizika i zato Oneworld, kao i Fickaraldo i drugi uzbudljivi nezavisni izdavači, nastavlja da stiče ugled i nagrade.

Pesma proroka prikazuje distopijsku Irsku, opisuje vladu koja tone u tiraniju. Šta vas je inspirisalo da roman smestite u svoju domovinu i da li je on nadahnut nekim događajima iz stvarnosti?

Hteo sam da sagledam savremeni haos. Nemire u zapadnim demokratijama. Probleme u Siriji, imploziju cele jedne nacije, razmere izbegličke krize i ravnodušnosti zapada. Invazija na Ukrajinu još nije bila počela. Nisam mogao da pišem direktno o Siriji, pa sam problem preneo u Irsku, kao simulaciju.

Knjiga počinje problemom sa kojim se suočava Lari Stek: kako da dokažete da demokratski čin nije čin protiv države? Roman se usložnjavao i razvio je sopstvenu nepopustljivu logiku. Počeo je da istovremeno govori o višestrukim političkim realnostima.

Isprva sam mislio da bi Pesma proroka mogla da bude društveni roman: niz likova sa fokusom izoštrenim na porodicu. Ali jako brzo je roman rekao ne

U Raskršću Kormaka Makartija postoji rečenica koju sam nameravao da iskoristim kao moto, ali Kormak se nije osećao dobro i nismo mogli da dobijemo dozvolu na vreme pre objavljivanja: “Zadatak pripovedača nije lak… Ispada da se od njega zahteva da odabere svoju priču iz mnoštva mogućih. Ali naravno da to nije tako. Više je da napravi mnoštvo iz jedne”.

Bukerov žiri naveo je da roman opisuje “društvene i političke strepnje trenutka u kom smo”. Da li je to trebalo da bude priča upozorenja, ukorenjena u onome što se sada dešava?

Odn je jednom rekao da “poezija ne čini da se išta dogodi”. Negde duboko u sebi mislim da je u pravu i nisam sklon fikciji koja se koristi književnošću isključivo iz političkih pobuda, čak iako sam, kao građanin, saglasan sa tim vrednostima. Promišljao sam veoma pažljivo dok sam pisao Pesmu proroka šta je to što zahteva jedno umetničko delo. Žaljenje, a ne žalba. Pronicljivost i složenost na račun praznoslovlja i uverenja. Čvrsto sam se držao tih pravila, a moja knjiga opet u sebi nosi, verujem, moralne vrednosti. Može da se čita kao upozorenje. Može da se čita i kao simulacija događaja koji se upravo sada dešavaju negde u svetu.

Dok sam pisao ovu knjigu bio sam svestan da ukazujem, delom, na savremeni problem: zašto nama na zapadu manjka saosećanja prema izbeglicama koji se slivaju ka našim granicama? Pesma proroka delom je pokušaj radikalne empatičnosti. Da bismo problem bolje razumeli, prvo moramo i mi sami da ga doživimo. I tako sam nastojao da distopiju produbim unoseći u nju visok stepen realizma. Hteo sam da čitaoca uključim do te mere da do kraja knjige ne samo saznaju, nego da taj problem i sami osete.

U središtu romana je Ajliš Stek, žena prinuđena da uradi šta god je potrebno da bi održala porodicu na okupu nakon što joj je muž zadržan u pritvoru. Pripovedanje se sve vreme prelama kroz Ajlišinu svest. Zašto ste se odlučili da ispričate priču glasom jedne majke? 

Likove retko biram. Oni iskorače iz tame i zahtevaju da budu napisani, tako se javlja situacija koja me zaintrigira. Isprva sam mislio da bi Pesma proroka mogla da bude društveni roman: niz likova sa fokusom izoštrenim na porodicu. Ali jako brzo je roman rekao ne. Knjiga je morala da bude satkana oko Ajliš, da obraća pažnju na skriveni život nezabeleženih poteza, da stalno postavlja pitanja, da se bavi time koliko mogućnosti pojedinac ima kada se nađe uhvaćen u taoko ogromne sile.

U tom smislu smatram knjigu više metafizičkom nego političkom. Svakodnevnim gledanjem događaja poput ovog u medijima otupljujemo i zato sam posegao za fikcijom, da pokažem čitaocu šta je to što samo fikcija može da uradi.

Koju knjigu, ili knjige, trenutno čitate? Konkretno, postoje li autori za koje mislite da zaslužuju više priznanja?

Orbital Samante Harvi, objavljen u novembru u Džonatanu Kejpu, čudesno je, nenametljivo lepo i pametno delo. Čitam je zatečen osećajem za čuđenje, njenim znanjem i mudrošću, kao i skoro pa natprirodnom lepotom rečenica. Harvijeva je stigla na mesto koje je isključivo njeno.

Debitantski roman Karine Likoriš Kvin Prašina se nikada ne sleže (The Dust Never Settles) opčinjava: ambiciozan, raskošan južnoamerički roman na tragu Markesa i Defne di Morije. Da li je zadobio pažnju kakvu zaslužuje? Ne.

Imate li omiljeni roman koji nagrađen Bukerom ili je bio u najužem izboru i ako imate, zašto baš taj?

Dug, dug put (A Long Long Way) Sebastijana Berija (u najužem izboru 2005) zadivio me je kada sam ga pročitao. Moj pradeda je služio u britanskoj vojsci i borio se u Prvom svetskom ratu kao zastavnik u Kraljevskoj artiljeriji. Mašta mi je oduvek bila okupirana Prvim svetskim ratom, ali nikada neću napisati roman o tome jer on ne bi mogao da se meri sa Sebastijanovom knjigom. Crni drugar mi je visio na leđima još celu nedelju nakon što sam je završio. Napisati knjigu kao što je ta, pomislio sam. E to bi bilo nešto!

Šta je sledeće na čemu radite?

Radio sam doskora na pogrešnom romanu (opet), ali sam se nedavno okrenuo pravoj knjizi. Do sada imam 8.000 reči. Ne mogu mnogo da pričam o njoj, jer se plašim da ću da raspršim magiju. Reći ću samo da je pišem u prvom licu i da mi je to prvi roman u kom to radim.

Priredio i preveo: Matija Jovandić
Izvor; The Booker Prizes