Kadija Abdala Badžaber: Mit je mrtva stvar, ali naša čudovišta nisu Kenijska spisateljica Kadija Abdala Badžaber je debitantskim romanom "Kuća rđe" osvojila nagradu "Ursula Le Gvin".

“Srce, veština i ljudskost sa kakvim je Ursula K. Le Gvin pristupala nepoznatom i neobičnom čini je jednom od najvoljenijih pripovedačica, podjednako i među čitaocima i među piscima”, rekla je kenijska autorka Kadija Abdala Badžaber zahvaljujući se na nagradi koja nosi ime čuvene američke spisateljice i ističući da joj je čast što joj je pripalo priznanje za roman Kuća rđe. Njen debitantski roman je prošle godine u ovo vreme nagrađen i priznanjem Grejvud pres Afrika, što je bio povod Andersonu Toperu sa portala World Literature Today da porazgovara sa mladom pesnikinjom, romansijerkom i novinarkom iz Mombase.

***

Briljantni debi roman Kadije Abdale Badžaber Kuća rđe (The House of Rust), nagrađen priznanjem Grejvulf pres Afrika, pojavio se u oktobru kao na čarobnom talasu, naseljen svakojakim stvorenjima, ljudima i životinjama, stvarnim i izmaštanim, koja nastanjuju Mombasu i vode koje okružuju taj grad. Žestoka i avanturama sklona Ajša otisnula se brodom napravljenim od kostiju sa nadom da će spasti svog oca ribara koji je nestao na moru. Ono sa čim se susreće tokom potrage, a i po povratku kući, uzbuđuje i zadivljuje. “Ovo je na površini prozračna priča”, piše pisac A. Igoni Baret iz žirija ove nagrade, “ali njom struji i obogaćuje je ono što vreba ispod površine mora, ali i proze. Sve u ovoj priči blista”.

Razgovarao sam sa Badžaberovom, između ostalog, o Mombasi, morskim čudovištima i Ajšinom putu otkrivanja same sebe.

Čestitam, Kadija. Zanima me priča o putu tvoje knjige do objavljivanja. Da li se mnogo promenio od kada si osvojila nagradu Grejvud Afrika 2018. godine?

Najlepše hvala. Dakle, put se definitvno promenio i razgranao. Knjiga se, zapravo, kada sam je prvi put napisala, završavala tamo gde joj je sada sredina. Bila sam prilično zadovoljna tim krajem, ali sam već počela da ponovo razmišljam o nekim stvarima. Bilo je tu podzapleta na početku koji su tražili rasplete. I tako sam počela da širim i sve drugo; pred sam kraj, kada je sve bilo na mestu, pobegla sam, odvojila sam nekoliko meseci za sebe i počela sam da pišem kao mahnita. Dodala sam malo ovoga, malo onoga, neke nove likove, nove delove.

Moj urednik bio je veoma strpljiv i dobar prema meni, blagosloven bio, to je bio haos, a on mi je pomogao da ga dovedem u red. Ali drago mi je što je priča rasla i što sam mogla da sa njim razgovaram o tome, što sam osećala da veruje mojim zamislima i vizijama i što me podržava.

Da li vam je ovo bio prvi pokušaj da pišete fikciju? Šta ste videli kao poseban izazov pri pisanju romana?

Rekla sam već da je pisanje ove knjige bilo uglavnom prilično jednostavno. Ali njeno organizovanje je išlo malo teže. Mada, sad se pitam da li su vreme i distanca zamutile probleme sa kojima mora da sam se suočavala. I pre toga sam pisala dosta fikcije. Kuća rđe je samo jedna od onih koju sam tada završila. Prilično sam neobavezna kada su ideje u pitanju; uvek ostavim po strani neku dobru zbog neke još bolje, i tako stalno. Sad sam bolja, naravno. Posvećenija. Ali onda? Jadno. Uspela sam da završim dve priče za tri godine. Ljudi kažu da je pisanje romana teško, ali su pokušaji da ovladam kratkom pričom bili pravo iskušenje.

Kuća rđe podsetila me je na neke od mojih omiljenih pisaca, posebno iz istočne Afrike, na Ivon Adiambo Ovur, Miu Kuto, nobelovca Abdulrazaka Gurnu, ali je ona posebno vezana za Mombasu. U svojoj zahvalnici Mombasu opisujete kao “grad svadbarskih pevača, prepredenih trgovaca, gurača kolica, jakih majčinskih figura, doteranih staraca, lukavih ribara i prgavih vrana, ali pre svega… grad pripovedača”. Šta je to u Mombasi što ste hteli da prenesete ovom knjigom?

Nisam sigurna u vezi s tim, to su sve baš velika imena! Najpoznatije mi je delo fenomenalne gospođe Ovur. Prašina je jedna od onih knjiga o kojima sam, dok sam ih čitala, pomišljala: “Ovo nije samo knjiga, ovo nije samo umetnost… ovo je bioskop“. Znate li koliko je teško bilo uzdržati se od čitanja Mora vilin konjica sve to vreme dok sam pisala?! Ovurova nosi u sebi tu snažnu, nesputanu ljubav prema moru, a empatična je i piše majstorski. More vilin konjica bi me sigurno opčinilo. A ta opčinjenost bi sa sobom nosila i rizik uticaja na moje delo koje je još bilo u povoju.

Mombasa je, kao što kažete, grad pripovedača, a ja sam samo jedan od mnogih. Ono što sam napisala o tom mestu samo je mali deo mozaika. Ova knjiga ne pretenduje na to da bude konačna “priča o Mombasi”. Kažem, samo sam jedna u moru mnogih glasova koje bi trebalo čuti.

A da bi neki grad bio grad pripovedača, to zahteva nežnost i toplinu, ali i lukavost. Ljudi mnogo pričaju o narodima Mombase i, uopšte, narodima sa Obale. Hvale našu gostoljubivost, ali zaboravljaju da imamo i zube. Imamo mi ovde intriga svoje vrste, takvih da neupućene mogu da dovedu do suza. Ima tu i pakosti, ima pameti, sarkazma i mudrosti. Htela sam da kažem: “Ima stvari za koje znamo da ih vi nikada nećete saznati”. Htela sam da kažem: “Ne potcenjujte nas. Iako se lepo osmehujemo, niste vi ti kojima mi udovoljavamo, nego vi udovoljavate nama“.

Dok oslikava širok spektar života u Mombasi, roman otvara i prozor u islamsku kulturu Hadramija. Recite nam malo više o ovoj zajednici i tome kako je predstavljena, ili zanemarivana, u regionalnoj književnosti.

Pripadam dijaspori naseljenoj u Keniji, a ne znam dovoljno dobro arapski, nažalost, da bih se upustila u istraživanje te materije. Većina detalja u mom romanu napabirčena je iz onoga što sam sama posmatrala i proživela. Išla sam u Jemen kao tinejdžerka i bio je to topao doživljaj. Međutim, kulture su se ovde razvijale drugačije. Hadramiji su poznati po tome što dođu u zemlju, nasele se u već postojeće zajednice i prilagođavaju se što bolje mogu. Ali još čuvamo vrednosti koje potiču iz naše nekadašnje zemlje: našu tradiciju, naša shvatanja časti, gostoljubivosti i tome slično. Srce je otvoreno, ali srce našeg srca je zatvoreno, lično.

Jako je malo književnosti. Sve što mi je ikada dospelo u ruke bilo je uglavnom o zajednicama u Jemenu ili u Velikoj Britaniji, Indoneziji, Maleziji, Singapuru i Somaliji. Jako je malo podataka dostupno, a većinu njih pisali su orijentalisti.

Bez obzira na to gde su se Hadramiji naselili, naša tradicija se isto onoliko koliko pazimo na svoje običaje uvek prožima sa lokalnim tradicijama. Istočnoafrička obala je tlo koje su arabizovali vladari Omana, ali su Arapi ovde… Kako da to kažem? Svahilizovani? Jaka, već etablirana kultura Svahilija na kraju zavede i integriše bilo koju zajednicu koja ovde dođe. I pre toga smo delili vrednosti i religiju, već smo imali nešto zajedničko. Kultura Svahilija je pesnička, kao i kultura Hadramija. Ne znam da li su ikada dve zajednice, na neki način, bolje odgovarale jedna drugoj.

U središtu romana je lik Ajše, “neobično izmaštane devojke”, koja je od majke nasledila “donekle nesputano srce”, a od oca tragično osećanje “čežnje za pučinom”. Da li je čak i vas iznenadila Ajšina svojeglavost?

Ne bih rekla da me je iznenadila; intrigirala me je, frustrirala me je. Imate tu iskrenu devojku koja treba da nađe načina da konačno oživi. Htela sam da bude pomalo drska, ali da stalno postavlja pitanja, da se stalno preispituje, da uvek bude sumnjičava. Htela sam bezobzirnost, ali i samokontrolu, oprez.

Nije greh biti tradicionalan ili biti mlada, ali je šteta pasivno se upuštati u bilo šta. Znaš čemu težiš? Pa onda pođi ka tome!

Sve devojke su fiktivne ako ne upravljamo svojim životima, kad smo zauzete planiranjem uloge “devojke”, da, čak i devojke na “Zapadu”. Ne postoji to stanje u samo nekoj određenoj zajednici. Zamka te reči drugačije je postavljena ma gde da je, ali se to hvatanje u zamku oseća. Stalno ste u poziciji da morate da stvarate fikciju sve dok ne raspoznate da li je to istina ili laž, ili laž za koju želite da bude istina.

Vaša proza nosi u sebi izvanredan ritam. Kako ste uspeli da pronađete jezik, ili mešavinu jezika, koja je uspela u ovoj knjizi?

Hvala vam. Pitanje vam je jako zanimljivo! Moj svahili je… “nepozdan”. Učila sam ga samo slušajući. Ali, opet, nekada, kad je pravo vreme, kada mi situacija u društvu razveže jezik, umem da ga govorim prilično dobro. A to je tako lep jezik: duhovit, koloritan, prepreden, vrcav, ritmičan. Kada čujete da njim govori neko dobro izverziran, bilo da razgovarate sa nekim intelektualcem punim diploma ili sa čovekom koji vam prodaje voće, u njemu ima poezije i ritma.

Poigravanje poezijom značilo je popuštanje i odbacivanje bilo kakvog respekta koji sam možda imala prema engleskom jeziku. Dok sam pisala, nisam prevodila, nego sam to radila po osećaju. Koji je najmelodičniji, najprirodniji način da predstavim ove stvari? Mogu samo donekle da uhvatim kadence i osećaj svahilija. Rekla sam sebi da treba da pišem kao neko upućen u dopadljivost i slast reči, a pritom uživa u tome što ih deli. Engleski nije nesalomiv, vrtite, savijate ga i sastavljate kako hoćete. Svahili je pun osećaja, ritma, muzike; i tako prenosite san u engleski bez ikakvih pravila.

Kuću rđe nastanjuju fantastična stvorenja, tu su mačka koja filozofira, brbljive vrane, ajkula, zmija, morski demoni. Potiču li te pojave iz lokalnog folklora ili iz vaše mašte?

Sve njih sam izmislila, osim jedne ili dve. Čak i da sam htela da istražim zapise o čudovištima, nije mnogo pisano o tome. Mi smo usmeni pripovedači, ali i prilično verujemo da tako nešto postoji. Mit je mrtva stvar, ali naša čudovišta nisu. Dakle, pazila sam da se ne oslanjam previše na bilo kog živog stvora, čak sam izbegavala i da ih proučavam. I tako sam većinu tih pojava izmislila, oslanjajući se na kulturu, manire i slično, da bih čudovištima dala priliku da govore i kažu ono što im je najvažnije.

Ajšin nezavisni duh udaljava je od tradicionalnog šablona mlade udavače i vodi je u pohod do tajanstvene “Kuće rđe”. Šta za nju znači ta potraga?

Nije greh biti tradicionalan ili biti mlada, ali je šteta pasivno se upuštati u bilo šta. Znaš čemu težiš? Pa onda pođi ka tome! To sam tražila od svih ovih likova. Ako je to pravi put, tradicionalan ili ne, postaraj se da ga utabaš i hodaj njim kako treba, svim srcem.

Nekad pomislim na Ajšu, ili je sanjam, i vidim šta sada radi. Postala je nezavisna od svoje stvoriteljke: ona šeta po pijaci, peca uz neku obalu, vrti brojanicu u prstima na nekom čudnom mestu na kom nikada ranije nije bila. Pitam se da li je stigla. Nekad jeste, nekada nije, ali to je njen put, neprekidno putovanje, tako ga zamišljam. “Kuća rđe” mi je tako stvarna, i to toliko da sam sigurna da bih, ako bih se popela na brod, instinktivno mogla da pronađem put do tamo. Svaki put kada pomislim na nju, to me pomalo smiri, donese mi malo radosti, to što je ona tako negde i radi ono što misli da treba.

Na kraju, pitam se da li će Kuća rđe biti objavljena u Keniji i kakve bi reakcije mogle tamo da budu. Sudeći po posveti u knjizi, reklo bi se da ste imali složen odnos sa rodnim gradom: “Za Mombasu, mislila sam da pokušavaš da me ubiješ. Bila mi je čast, hvala ti”.

Džahazi pres će objaviti knjigu u Keniji. Jako sam srećna zbog toga. Zahvalna sam čitaocima širom sveta, ako ih ima, ali bi ljubavno pismo trebalo da stigne onome kome je upućeno, zar ne? Nadam se da će se dopasti ljudima ovde; pa čak i da pomisle da je knjiga samo lepo upakovano smeće, nadam se da će osetiti moju iskrenost.

Ali, ah, ta posveta. Htela sam da knjigu posvetim svojoj porodici i ostalima, ali nas ima toliko da ne bih mogla sva imena da navedem na jednoj stranici. Svi moji prijatelji, moja porodica, komšije, svaki komadić ovog društva, te brojne zajednice, sve je to Mombasa. Osećala sam se kao da me muči ono što mi čini dom, onako kako mladi ljudi to često osećaju; ali mučilo me je to što nisam znala ko sam. Prihvatajući sebe, prihvatila sam sve. Mombasa nije pokušala da me ubije, samo sam mislila da jeste. Mombasa mi je očitala teške lekcije, ali me je i naučila da sam voljena. Prihvatiti tu ljubav nije bilo lako, nije ni sada.

Htela sam da odam priznanje Mombasi. Htela sam da kažem da se ne stidim ni Mombase ni sebe. Bila je to skrušenost, bila je čast, bio je to svojevrsni rat. Bila je to neka vrsta dubokog naklona, bez stida, mestu koje je bilo grubo, ali i toliko darežljivo prema meni. Ja sam jedna od tvojih kćeri, rekla sam. To nikada neću zaboraviti.

Piše: Anderson Teper
Izvor: World Literature Today
Preveo: Matija Jovandić