U ovom eseju objavljenom godinu dana nakon jedne od najuticajnjih zbirki pesama naše međuratne književnosti “Otkrovenje” (1922), Rastko Petrović se dotiče afazije, oboljenja koje uništava pamćenje, a sa njime zajedno i rečnik obolelog, što dakle znači da briše biblioteku reči i izraza u čoveku. Autor odatle prenosi prirodu ove bolesti i na polje umetnosti, tvrdeći da se kod ljudi može naći i neka vrsta afazije estetike u kojoj propadaju naša estetska znanja i estetska memorija: “ Jer mi smo stvarno svi afazici dokle god ne osetimo nuždu da se izražavamo.”
* * *
- Začeće
Ima više načina da se lice koje pati od delimične afazije podseti na reč koja mu nedostaje; dva najobičnija: ponoviti celu azbuku i sa napregnutom pažnjom zastajati na svakom azbučnom glasu; u vrlo mnogo slučajeva na početni svoj glas cela će se reč jednom mehaničkom spontanošću probiti do svesti. Zanimljivo je da je u ovom slučaju napor pažnje potpomognut mehanikom nesvesnosti, jer sem prvoga nijedan drugi glas te reči nije pronalažen sistematski, jedan za drugim i sam, za sebe, već su se obznanili svi odjednom. U drugom slučaju, naprotiv, pažnja mora biti sasvim odstranjena i ceo se duhovni rad ostavlja složenom životu nesvesnosti: treba mentalno naći frazu u kojoj bi ta reč morala figurirati u sredini ili pri kraju, zatim je brzo izgovoriti naročito ne obraćajući pažnju što se iste reči baš dotad nismo mogli setiti. Nije neverovatno da sintaktička i gramatička logika fraze, kao i logička nužnost da rečenica dobije svoj smisao i bude potpuna, neće u potrebnom trenutku izazvati na svom mestu tu reč u celosti. Jer mi smo stvarno svi afazici dokle god ne osetimo nuždu da se izražavamo; niti se sećamo i jedne reči dok ne počnemo, jednu za drugom, i ne misleći na njene elemente, nizati frazu za frazom, tj. govoriti; dotle mi rukujemo samo pojmovima a naše bogatstvo reči je kao onaj suvišak ribolova koji mornar ne mogući ga prodati vraća odmah moru, koje će mu pružiti možda iste, možda druge ribe, sutradan pri novoj nuždi ribolova. Kad ne vršimo izvesnu akciju, mi smo savršeno lišeni i elemenata te akcije, a tu akciju nikada ne izvršavamo tako tačno i skladno kao kad damo što više mogućnosti akciji da ona sama bira, crpe i iskorišćava iz nas svoje elemente, tj. kad je ne udvajamo nadzorom svoje svesti, jer već smo mi i sama ta akcija. Jedan čovek je ispred vas i korača vrlo dobro; taj čovek opazi da ste vi iza njega i da obraćate pažnju na njegovo koračanje; želi da dobro korača, trudi se, i samim tim zaboravi da korača već zamenjuje to čitavim nizom organizovanih pokreta koji dovoljno zamene raniju akciju ali već imaju drugu prirodu: njihov cilj nije premeštanje u prostoru već skladnost poreta u prostoru.
Ali osim metoda kojim se trenutno da obnoviti jedna reč, mogle bi postojati takođe metode kojima bi se lečila ili bar zaustavljala celokupna bolest i sistemu toga lečenja odgovarao bi gornji naslov. S druge strane, ne samo da u psiho-fiziološkom životu ličnosti afazija zadire u njen rečnik i pustoši ga, već i same reči, čitave kategorije reči, čitave vrednosti gramatičke oboljevaju od iste bolesti. Tako afazija, napustivši temperamenat ličnosti i naselivši se direktno u rečniku, postaje samim tim sociološka bolest, i odmah zatim estetička bolest, što u prvi mah izgleda čudno i neverovatno.
Od stalne upotrebe jedne reči, od njenog stalno sličnog položaja u rečenici, od asocijacija sa sličnim stalno rečima i oblicima, od upotrebljavanja njenog za najrazličitije pojmove, reč najzad počinje da gubi svoje direktno i osnovno značenje; ona se javlja mnogo češće kao šablon nego kao duhovni dvojnik svoga pojma. Izgovorena bude hiljadu puta i tek hiljaditi put deluje svojim smislom. Hiljaditi put, jer svoj smisao i svoje značenje nije ni izgubila već samo podleže izvesnoj obolelosti koja je afazija reči. U banalnosti života važnost toga je neprimetna, ali čim izraz postaje nešto bitno i neophodno, u direktnom intimnom saopštavanju, u umetničkom izražavanju, dimenzije te nezgode su ogromne. Postoji dvadeset izraza vezanih za pojam gledati, ali odjednom ni jedan ga više ne izražava ili bar ne dovoljno; čovek koji hoće da ga da u njegovom najsigurnijem značenju mora da pribegne čitavom nizu metoda kojim će mu ga povratiti: isticati ga na više načina, objasniti ga, umnožiti itd. Mogao bi se postaviti čitav sistem kojim se jedna reč može izlečiti, osvežiti, preporoditi; kome bi takođe mogao odgovarati gornji naslov i u kom je značenju baš i upotrebljen.
ako su reči izgubile mnogo od svoje preciznosti, odnosi u prirodi svojom spoljašnjom logičnošću postaju sve manje primetnim za nas
Spomenuto je gore da pri afaziji usredsređivanje pažnje izdvaja baš traženu reč od njene potrebe koja je jedini slučaj (jer jedini nadražaj) kad naše i najnormalnije stanje nije afazija. Dovoljno je usredsrediti pažnju ma na koju reč time što ćemo je sebi nebrojeno puta ponoviti, misleći na nju, raščlanjujući je, pa da prisustvujemo celom toku oboljenja te reči od afazije. Već posle nekoliko trenutaka učiniće nam se i sama reč i njen sklop ,čudni, kao prvi put izmišljeni, ne možemo više verovati da može izražavati ono što nam se dosad činilo i da za ma koga bilo može više izražavati. Njena je vrednost, čini nam se, odsad samo jedna slikovitost jezička i više ništa. Dovoljno je da obratimo pažnju na koji način mislimo, ili mičemo nogama, pa da se zadivimo sami sebi, i da se na taj način udvojimo. Uopšte mi smo familijarni sa sobom samo kad se ne zanimamo sobom.
Jedna grupa mladih ljudi, dakle, osetivši da je izgubljena primitivnost, upravo primitivna, prvobitna tačnost izražavanja, i težeći da je obnovi, stremila je pogrešno pravoj primitivnosti upotrebe izražaja ne vraćajući izrazu njegovu istinitost. Mislim na dadaizam. Pošto je fraza: konj ide nogama, izazivala vrlo slabu i neodređenu senzaciju, to su ovi, mesto da kažu: konj miče nogama ili noge miču konja, što je sve tačnije i tačnije i više približuje senzaciju stvarnosti, rekli najradije: noge idu konjem, ili noge i konj idu, ili: noge idu konj, što sve donosi novu estetičku vrednost ali nikako ne čisto estetičku vrednost.
Reči same nisu izgubile zauvek svoja značenja, koja su gramatički i rečnički privezana za njih već samo svoj smisao koji zavisi od odnosa njinog u toku izražavanja misli i od širine pojmova koji im se tog trenutka pridaju. Kad se kaže: konj ide, smisao varira između: konj korača; ja idem, te mi se čini da konj odlazi u suprotnom pravcu; konj će sad biti doveden; dolazi jedno lice čija je bitna osobina karaktera da je glupo ili grubo kao konj; konj je upregnut; konj je natovaren na kola; pojahan; sam i neosedlan; itd. Otuda kad Paul Eluard piše svoje Primere (Exemples) iz nužde da dobije samo jedno i osnovno značenje izražaja, ne može da izbegne naprotiv čitavu njihovu skalu, i pritom je još sveden apsolutno samo na formulisanje, a ne i na razvoj misli koji je ovoj življenje. Skoro bi bilo nužno uz reč primetiti konkretno njeno značenje pa da ga ova i stvarno nosi sa sobom; uz reč astal priljubiti pravi astal da bi se znalo uvek šta ta reč upravo označuje. To je manipulisati samo prividno rečima a u bitnosti stvarnim vrednostima. Otud sam hteo pre nekoliko meseci (ma se i udaljio unekoliko od umetnosti), da bih sklopio jednu prostu priču, prvo načiniti čitave repertoare pročišćavanja i utvrđivanja elemenata koji će u njoj biti upotrebljeni, te da bih u toj priči postigao veliku lepotu tačnosti u svoj njenoj misaonoj složenosti. Tako je počeo prvi Repertoar (konj ide, konj ide nogama, konj odmiče itd.) da se dobije tačna senzacija koju ostavlja konj koji odlazi u čoveku koji ostaje. Svaki Repertoar zasebno bio bi jedna vrsta romansijerske glave sačinjene iz dva-tri najprostija elementa; takvih osam do deset Repertoara predstavljali bi sami sobom — jer se produžavaju anegdotom jedni u druge — polovinu bar cele pripovetke, dok bi druga onda polovina bila napisana u svoj, umetničkoj slobodi crpeći svoje motive iz onog prvog dela, raspoređujući ih na bezbroj skala, koji bi po matematičkom zakonu probabiliteta bio ogroman. Svaki izraz tu imao bi svoju vrednost, naročito obnovljenu i dokazanu za ovo delo, koje bi tako bilo sastavljeno kao iz nekog tek novopronađenog jezika koji bismo odmah i razumeli čim bismo ga čuli. Tako se nijedna nijansa akcije ne bi mogla izgubiti, čak ni u naj dubljoj perspektivi. I najsporednije pojave izazivale bi tako žive senzacije kao što ih izazivaju u kakvoj odviše uzbudljivoj, čini se idealnoj životnoj avanturi. Prvi koraci čoveka po još vlažnoj zemlji posle potopa morali su izgledati tako novi. Jer svaki Repertoar izražavao bi skalu izraza i iskustava jednog od osnovnih osećanja. Drugi, naprimer: buđenje, s prelivima kao buđenje detinjstva, kao izlazak u život, treći: koračanje, ritam koraka morao bi probiti sve perspektive do ruđenja raznih zora; itd. sve do poslednjeg koji klizi po oblinama beskonačnosti što nosi u sebi smrt kao jabuka svoje zrno.
Ostavio sam na stranu ostvarivanje ovog malog romana iz prostog razloga što mi je sanjanje o njemu bilo mnogo ugodnije no trud koji je pretpostavljao. Toliko sam ga video konkretno u svojim zamislima da me je pisanje savršeno odbijalo, kao da bi bilo ponovno pisanje neke već napisane knjige. Otud i ovaj Repertoar i polovina drugoga daleko je po uspelosti od onoga što sam želeo, ali se neka čudna i baš izbegavana lepota neodređenosti uvukla u nj, te će se možda kome dopasti i ovakav kakav je.
Želeo sam otići još dalje: same reči nisu jedine krive što je izražavanje osećanja života postalo površnije. Pre svega možda one davno, možda oduvek, nisu bolje ni slutile, ali je nužda za boljim izražavanjem, za preciznijim osećanjem postala intenzivnijom u nama. Možda u sve većoj gladi za životom mi sve više iziskujemo od sredstava koja su nam na raspolaganju, dakle i od onih za saopštavanje. Zatim, ako su reči izgubile mnogo od svoje preciznosti, odnosi u prirodi svojom spoljašnjom logičnošću postaju sve manje primetnim za nas. Da nas jedna pojava prestane iznenađivati nije nužno da je objasnimo, već samo da je dokažemo, tj. da poverujemo u nju i njenu mogućnost. Nas više ne iznenađuje što vibriranje etra deluje na nas baš kao svetlost, premda se to ne može objasniti, ali bismo se mnogo više iznenadili kad bi vibriranje etra prestalo da deluje na nas na taj način, toliko je naše poverenje u to iskustvo veliko, a opet toliko je naša navika velika da mi već prestajemo da opažamo u tom slučaju i da proveravamo. Treba napregnuti samo svoju pažnju i misterija će se opet pojaviti tu kao duh. Bićemo začuđeni pred pojavom kao da smo joj prvi put preprečili put. Kako je moguće da se nalazim na ovom baš mestu a ne na kom drugom; i u ovom trenutku baš! Život nam izgleda logičan čim prestaje da nas zanima. Napregnemo li još više pažnju, zakon sam te pojave raspašće se neumitno, imaćemo pred sobom i oko sebe samo jedno čudo od situacije; zakon sam te pojave može nam se ukazati još jednom idealan, fatamorganičan i izvrnut. Ležim beskrajno dugo na travi licem prema nebu, gledam dugo s divljenjem u nj, i odjednom imam tačnu senzaciju, iako je nisam izazivao, da je nebo poda mnom, a da sam ja sa poljanom nad njim, da se zemlja na kojoj se ja nalazim nalazi upravo iznad nebeskog svoda koji je beskrajno dubok ispod mene, i da sam ja samo nekom magnetičnošću pripijen leđima uz zemlju kao uz donju stranu kakvog ogromnog poklopca. Tada sve pojedinosti: oblaci razbacani, drveta oko livade, potok, javljaju se u sasvim novoj važnosti i sa novom karakteristikom. Potok tad više ne teče već puzi kao crv, i to s niže tačke naviše, a i ja makar za trenutak gubim svest nad beskrajnom dubinom plavila koja je ispod mene. Ovakva senzacija je ipak ređa i neobično kratka, ali se može raširiti do neverovatnosti, kod avijatičara, u najmanju ruku, koji vrlo često oslobođen, unekoliko, zakona zemljine teže, podležući jedino privlačenju centralnom lukova svog leta, ima vrlo izvesnu i vrlo kritičnu senzaciju da je nebo pod njim a polje s kog se diže nad njim. To je najznačajnija perturbacija svih iskustava, sem u slučaju laganog i svesnog umiranja možda, koliko mi je poznato, te su otud širina, složenosti i intenzitet primanja utisaka utoliko značajniji. Dakle međ odnose u prirodi moramo sa naročitom veštinom ulaziti da bi se ceo život u našim očima obnovio. Dovoljan je kakav izvanredan doživljaj pa da i svi detalji koji ga prate, i koji bi u svakoj drugoj prilici ostali neprimetni, predstave nam se takođe izvanrednim i neočekivanim.
Hteo sam sugerirati jednom prijatelju, no nisam uspeo, da načinimo koliko bi to dopuštale naše sposobnosti, jednu mehaniku odnošaja između ljudi, između ljudi i stvari, između ljudi i ideje, tj. između ljudi i duhova; to bi nas uvelo mnogo dublje u sociologiju no ijedna psihološka analiza do danas, u srcu tog proučavanja načinili bismo jedno umetničko delo gde bi svako podsećanje na život delovalo s takvom novošću kao da je osnovni zakon sveta odjednom stao da deluje u suprotnom pravcu. Dotle sve moje umetničke tvorevine biće, za neosetljive, nerazumljive a za ostale nedovoljne.
- Repertoar I
Konj miče nogama, stalno na drugom mestu. Ako želim da gledam kako on to miče nogama, moram skretati pogledom ili glavom. Menjam li ja mesto sa severa na jug, ili konj sa juga na sever? Konj samim tim što miče nogama odgurava prostor iza sebe. Moje je posmatranje skopčano s iluzijama. Pomera li se konj ili prostor ispod njega? Ja vidim uvek drvo ispred sebe, i razmak između drveta i konja sve je primetniji. Drag mi je taj stvor. Želim da mi pripada. Želim da postaje malen kad bih da ga pomilujem. Je li konj opasan? Želim da se razboli da ga izlečim. Želim da juri dok ne skapa. Želim da ga poklonim. Kome? Njoj.
Iza reči postoji značenje koje je šire od nje, iza značenja je utisak koji je još širi, iza utiska se širi pažnja, iza pažnje podsvesni život, sećanje na trbušni život, nesvest, večnost
Volim. Ili, bolje, nisam u neprijateljstvu više ni sa kim. Gledajući u jasne senke kuća i drveta. Nisam više nikom neprijatelj. Sunčan dan. Raditi pevajući, igrati futbal, razgovarati vičući. Izvesne reči dejstvuju kao amonijak i oči suze. Nužno je svakoj stvari ponaosob dati jedno ime. Jednom jedinom predmetu ne treba promeniti ime. Njeno ime je nepromenljivo. Njeno ime traži da se potvrde sve ostale stvari novim imenima koja nisu izveštala. Ona ima noge koje se kreću. Šta znači njen pogled? Glupa je. Ima li izvesnog odnosa između: volim i ona? Podražavaću njene pokrete. Svaka žena pokušava da je imitira. Nijedna ne postiže njenu neposrednost.
Hoću da budem neposredan. Misliti bez simbola. Svaka reč treba da izražava samo reč koju označava, ništa više. Govoreći, nužno je izražavati reči. Izvesne stvari kazati najtačnijim rečima i na nekoliko jezika, da se ne bi zabludelo u značenju. Izazivamo govorom samo nove asocijacije, retko kad dobijamo u orijentacijama; u čistim nikad. Konj prolazi. Ali je li konj natovaren na kola, ili ne? Ostaje li taj konj baš taj konj promenivši prostor? Misli idu suviše brzo. Treba oljuštiti svaku misao do njenog prvobitnog razdraženja.
Related
Borska beležnica Mikloša Radnotija: Hronika najavljene smrti (II deo)Hoću da pišem. Briga me dinamizam! Beležim s najvećom sporošću što vidim. Izvesna saznanja izmaknu; biće oplođena opet od onih koja dovedem do najznačajnijih značenja. Gledam. Pišem!
Konj miče nogama. Stalno na drugom mestu. Ako želim da vidim kako konj miče nogama, moram skretati pogledom. Menjam li mesto ja ili on? Konj mičući nogama odgurava prostor. Pomera li se prostor ili konj?? Uvek vidim drvo ispred sebe. Razmak je između konja i drveta sve značajniji. Kasanje. Kasanje je reč. Iza reči postoji značenje koje je šire od nje, iza značenja je utisak koji je još širi, iza utiska se širi pažnja, iza pažnje podsvesni život, sećanje na trbušni život, nesvest, večnost, utroba iz koje izlaze večnosti; nužda da se nađe još nešto šire od najširega! Reč je najuži otvor na ogromnom levku. Hladnoća nepojmljivog duva kroz levak. Nužda da komplikujem izraze. Svaka tačka zemlje je vrh beskrajnog konusa. Svaki trenutak je nova tačka oslonca večnosti. Večnost predstavlja konja koji kasa a ne menja prostor. Večnost predstavlja ma kakvu vrednost stavljenu u takav odnos sa uzročnostima da već postaje savršeno beznačajna. Ono što se neumitno zbilo, skoro je za zapostavljanje.
Izlazim iz kuće. Gledam u prolaznike ne bih li video koga poznatog. Bojim se usamljenosti. Molim boga da mi niko ne progovori. Bojim se nesnosnoga. Ne primećujem da konj prolazi, tj. primećujem da ne opažam više konjski prolazak. Više nije sunčan dan. Više ne volim. Želeo bih da ona koja me je maločas oduševlja vala bude vrlo tiha i tužna. Želeo bih da je sumrak, da mi pokrije lice rukama. Gnušam se konja. Želim da onaj koji je ispred mene, i ne dopušta mi da ga mimoiđem, doživi najužasniju nesreću.
Ulazim u jedan bar. Bar je četvrtast prostor; i silaze se dva basamaka. Jedna žena sedi iza kontoara. Jedan stilograf sedi iza kontoara usađen u živu ruku. Ruka je rukovođena jednim pogledom, kestenjavim — ispod kestenjave i presovane kose. Ona me gleda. Neko koga to može da uznemirava zamahnuo bi batinom. Batina me udara po glavi.
Gubim svest. Nije izvesno da ono što opažam uistinu se i zbiva. Nije izvesno da se to zbiva baš meni. Zakon neprobojnosti propada; dva događaja bivaju u isti mah, iz istog uzroka. Uzrok je nastao po posledicama da ih opravda. Ne dodirujem glavom pod; gradim s njim jedan oštar ugao. Osećam potrebu da povratim stvari u njihov primitivan položaj. Pišem:
Noge miču konja. Stalno je na prethodnom mestu. Ako želim da skrenem pogledom, konj ostaje na budućem mestu. Menja li mene mesto ili on? Prostor mičući se premešta prolaznika. Ko koga premešta? Obrtanje oko osovine. Istina obrnuta, opet ostaje: istina.
Smisao je rezultat izbora između više značenja; jer jedna rečenica može imati i više značenja. Jedno od tih je presudno.
Žrtva sam ljubomornoga muža. Dao mi je narkotik. Udario me. Spava mi se. Prekidam da pišem. Zabadam pero u glavu.
- Repertoar II
Slike su se postavile ispred mene. To sam otvorio. Otvorio sam oči da vidim šta se zbiva. Otvorio sam oči da ne propustim ono što se zbiva. Nisam očekivao da vidim ono što vidim. Ali nisam ništa očekivao ni od onoga što mi je poznato. Gde sam? Je li se ovo stvarnost postavila preda me, ili iza ovoga postoji neka stvarnija stvarnost? Perspektiva dolazi da rastegne viziju. Produbljivanja. Osvešćenje. Briga da li postoji kakva bitna izmena u životu. Radost što ne postoji prekid u životu. Gorčina da je prekid mogao nastati, a da se i ne sazna nikad za nj. Pažljivo krećem rukom. Groza da to biva lakše no što sam očekivao. Zadovoljstvo što se nalazi prošlost tim pokretom.
– Vi ćete nam oprostiti za ovaj bol! Moj muž. „Ja sam nesrećna!
Njen glas nema nikakve veze sa vizuelnom stvarnošću. Jedan neznatni pokret prolazi kroz prostor i poriče njegovu sigurnost. Njen glas (u kome nema ničeg neprijatnog) ima veze sa nečim što pripada nekom drugom vremenu, kome sam ja još tuđinac. Melodija njenog kazivanja, nedovršena kad je kazivanje već prestalo, zahteva da se dopuni. Treba li to činiti rečima? Ta rečenica, koja čini drugu polovinu arije, zove se odgovor. Kojim rečima treba da sastavim odgovor? Može li se to učiniti ma kakvim bilo rečima? Nose li reči i izvesna značenja iza sebe ili su ih sasvim izgubila? Da li su ih uopšte imala? Kada se sastavlja rečenica, ako ista mora biti značajna, da li značaj bira reči ili reči, birane na drugi način, izgrade njima zgodan smisao? Smisao je rezultat izbora između više značenja; jer jedna rečenica može imati i više značenja. Jedno od tih je presudno.
Pošto odgovor iziskuje toliku odgovornost, neću odgovarati. Ne poznajem dovoljno šta se zbilo sa mnom za vreme mog nebudnog stanja. Držim da ne poznajem dovoljno ni šta ga je izazvalo. Izgleda mi da se pitanje odnosi na taj uzrok. Uzrok je neophodno u prošlosti.
Žena, za koju svakako znam da ima kestenjavu i presovanu kosu, kestenjave oči i stilograf, uze me za ruku. Prema tome, saznajem još da ima stas, uplakane oči i crvene obraze. Na rukama nosi prstenje, upravo ne na rukama već namaknute na prste. Prste miče. Njeni prsti obvijaju moje prste. Ne govori. Ćuti. Gleda. Izvesni delovi slike koja mi je već poznata, smanjeni, izgubivši opet perspektivu, silaze ženi niz lice. Isti imaju svoj izvor u očima. Šta izvire? Izvire voda. Oči su izvori suza. Žena plače i suze ogledaju i pronose i smanjuju ram prozora, kao da prozori izviru iz očiju. Otvorite prozor i ptica će odleteti. To je šuma vlažna iza njenog lica gde su u gnezdima još topla jaja. Smeši se, uzima me za ruku i hoće da me nauči da koračam, toliko mi pokazuje stolicu gde jedan zaboravljeni crni stilo sedi i kapa svoj crni život na pod. O, detinjstvo, detinjstvo, kako sam mogao zaboraviti da koračam; ja koji sam poznavao tako izvrsno veštinu koračanja i ravnoteže! Treba spojiti princip i iskustvo da bi se probudila navika. Ne može se savršeno izvesti jedna stvar, već kad čovek više nije svestan da je čini…
Pročitajte i esej Momčila Nastasijevića “Za maternju melodiju”, zatim esej Vladimira Nabokova “Dobri čitaoci i dobri pisci”, kao i esej Zejdi Smit “U odbranu proze”.