Hanter S. Tompson o sebi (3): Otkud taj Raul Djuk i zašto je baš on alter ego Nisam ni pokušavao da pišem objektivnu žurnalistiku, bar ne objektivnu po meni, objašnjavao je Hanter Tompson.

Foto: promo

Tom Vulf je u čuvenu antologiju Novi žurnalizam (1973), pored Trumana Kapotea, Normana Majlera, Džoan Didion, Terija Sauterna i još petnaestak autora koji su pre više od pola veka podigli prašinu na granicama između novinarstva i književnosti, uvrstio čak dva teksta Hantera S. Tompsona (17. jul 1937 – 5. februar 2005). Jedan je odlomak iz njegove prve knjige Anđeli pakla, nastale nakon što je proveo godinu dana vozeći se sa motociklističkom bandom, a drugi reportaža sa Kentaki derbija (1970), kao prvi primer njegovog gonzo žurnalizma.

Autor Paranoje u Las Vegasu, Dnevnika ruma i više knjiga izabranih kolumni, reportaža i prepiske u jednom trenutku povukao se na ranč Sovina farma u Koloradu, gde su ga posetili pisac Daglas Brinkli i nekadašnji urednik sportske rubrike Tajma Teri Mekdonel. Njihovih 12 sati razgovora sa Tompsonom (o njegovim počecima, Kiziju, Ginzbergu i bitnicima, vijetnamskom iskustvu, Roling stounu, knjigama, pisanju…) pretočeno je u iscrpni intervju, objavljen 2000. godine u jesenjem izdanju Paris rivjua, odakle ga prenosimo u tri nastavka, uz redakcijsku opremu. Prvi deo može se pročitati ovde, a drugi ovde.

 ***

Paranoja u Las Vegasu[1] jedan je od boljih naslova. Da li vam je on iznenada pao napamet ili vam ga je neko predložio?

To je dobra sintagma. Primetio sam je sinoć u jednom od mojih pisama iz 1969.  Nisam je pre toga nigde ni video ni čuo. Ljudi me optužuju da sam je ukrao od Kjerkegora ili Stendala. Prosto mi je to delovalo kao dobra sintagma. Kad najzad osvojite takav naslov, kad ga konačno vidite na papiru, nema šanse da ga promenite.

A Raul Djuk? Kako se alter ego pojavio, zašto i kada?

Počeo sam prvo da ga koristim u nečemu što sam pisao za Skenlens. Raul je po Kastrovom bratu, a Djuk – to sam bog zna. Verovatno sam počeo da ga koristim prijavljujući se u nekom hotelu pod lažnim imenom. Na Kentaki derbiju sam shvatio da je krajnje korisno imati trezvenjaka pored sebe, nekoga ko će da smiruje reakcije. Bio sam fasciniran Ralfom Stedmanom jer je on bio toliko užasnut većinom stvari koje je video u ovoj zemlji. Ružni panduri i kauboji i stvari kakve nikada nije video u Engleskoj. Iskoristio sam to u tekstu o Derbiju i onda sam na to počeo da gledam kao na krajnje korisno pomagalo.

Ponekad sam pisao o Djuku jer sam hteo da od sebe napravim drugog lika. Mislim da je to počelo u Anđelima pakla kada sam znao da nešto mora da bude izrečeno tačno onako kako treba, a nisam mogao da navedem nijednog jebenog Anđela da mi to kaže kako treba. I onda bih to pripisao Raulu Djuku.

Jesu li najbolje stvari napisane pod zadatim rokovima?

Bojim se da je to tačno. Ne mogu da zamislim, a ovo ne kažem bez ikakvog ponosa, ali ne mogu da zamislim pisanje bez očajnički zadatog roka.

Možete li nam dati primer?

Pristao sam odavno da napišem epitaf Alenu Ginzbergu. Trebalo je da odem u Los Anđeles na komemoraciju. A onda sam pomislio da bi bila dobra ideja da Džoni Dep ode i to prenese. I on je pristao. Opasna situacija sa zadatim rokom. Ono što sam napisao stiglo je samo malo pre nego što je Dep izašao na pozornicu. Zvao me je očajan iz govornice u foajeu Vodsvort teatra u Los Anđelesu. I tako Dep izađe i pročita tekst koji je dobio samo pola sata ranije…

(Tompson nas pita da li bismo hteli da vidimo ishod. Uključuje veliki TV ekran. Džoni Dep je najavljen i govori sa bine).

– Ovo je… Od Dobrog Doktora… još vruće ispod štamparske prese:
“Dr Tompson vam šalje izvinjenje. Pati od bolne povrede leđa, ishoda fatalnog susreta sa Alenom Ginzbergom u ljigavom motelu u Bolderu u Koloradu, kada je preminuli navodno uhvatio Tompsona i prebacio ga preko leđa u prazan bazen nakon javne rasprave o drogama. Tada šezdesetdevetogodišnji Ginzberg optužio je Tompsona, sada trajno ubeleženog u sudske spise zbog nedavne pesnikove smrti, da je ‘uništio njegovo zdravlje i raspršio mu veru u droge’. Ginzberg je bio histerično besan, navode izvori, jer ga je Tompson, sa namerom i na prevaru, namamio na orgije sa zloupotrebom supstanci i nasumičnim seksom koja se završila tri dana i tri noći kasnije, kada je ogromna žena na rolšuama razbila pesnika o zid jedne uvek otvorene bolderske taverne.

Ginzberg, primljen tada u lokalnu bolnicu i zbrinut zbog akutne psihoze i nagutanosti dima, takođe je tvrdio da mu je Tompson ‘zlonamerno uništio poslednju priliku da bude uveden u pesničku dvoranu slavnih’ tako što ga je javno ponizio, u tajnosti ga kljukao drogama i na kraju doveo do toga da bude odveden u zatvor zbog opiranja hapšenju i prostačkog seksualnog prikazivanja. Doktor Tompson je negirao sve optužbe, kao i uvek, i iskoristio je priliku povodom Ginzbergove smrti da ga denuncira kao opasnog gej alfa mužjaka sa mozgom puklog čira na koži i savešću virusa.

Slavni pisac naveo je da je Ginzberg dolazio kod njega previše puta i bio je beznadežni zavisnik. ‘Mnogo je ojačao od tog krenka’, rekao je Tompson. ‘Kada je postao takav, naći se pred njim bilo je kao naći se pred Džonstaunskom poplavom… Alen je vladao magijom’, kazao je on. ‘Umeo je da govori glasom anđela i igra vam pred očima kao lane. Znao sam ga trideset godina i svaki put kada bih ga video bilo je kao da ponovo čujem muziku’. Tompson je dodao da je bio šokiran Ginzbergovim grubim optužbama i nasilničkim ponašanjem, te da bi navodne sudske spise trebalo trebalo pokopati dublje od Ginzbergove slezine.

‘Bio je čudovište’, rekao je Tompson. ‘Bio je lud, uvrnut i mali. Bio je rođen s greškom i to je znao. Bio je pametan, ali krajnje neupotrebljiv. Kada sam ga u Njujorku sreo prvi put, rekao mi je da čak i ljudi koji ga vole veruju da bi trebalo da se ubije jer mu nikada neće biti bolje. A njegov profesor poezije na Kolumbiji posavetovao ga je da obavi frontalnu lobotomiju jer mu mozak radi na svoju ruku. ‘Ne brini’, rekao sam, ‘tako je i kod mene. I meni savetuju isto. Možda bi trebalo da udružimo snage. Dođavola, ako smo tako ludi i opasni, mislim da bi trebalo da se malo zabavimo…’ Pričao sam sa Alenom dva dana pre nego što je… umro. Bio je plemenit kao i uvek. Rekao je da će ugostiti Kosača… jer je znao da može da mu se uvuče u pantalone'”.

(Posle aplauza i pitanja poput toga kako je publika u sali reagovala na taj pomalo čudan hvalospev (“Dopalo im se”), nastavili smo intervju).

Prva rečenica u Paranoji u Las Vegasu: “Bili smo negde blizu Barstoua, na rubu pustinje, kada su droge počele da rade…” Kada ste to napisali? Jeste prvo to napisali?

Ne, imam verziju… Nešto drugo bilo je napisano prvo, hronološki, ali kad sam to napisao… Dakle, ima trenutaka… Mnogi od njih nastupe kad ništa drugo ne ide kako treba… Kada vas izbace iz hotela u Njujorku dan ranije ili vas je upravo ostavila devojka u Skotsdejlu. Znam kada pogađam. Znam kad sam ubo. To obično mogu da kažem po tome što na papiru nema ispravki.

Većina ljudi bi, kad ih ostavi devojka u Skotsdejlu ili šta već, otišla negde da pije i poludeli bi. Mora da to ima neke veze s disciplinom.

Nikad ne sednem, ne obučem belu košulju, crno poslovno odelo, stavim kravatu i pomislim: dakle, sad je vreme za pisanje. Jednostavno prionem na to.

Možete li da nam opišete tipični dan kad pišete?

Rekao bih da obično ustajem u podne ili u jedan. Trebalo bi da osetite neku vrstu ispunjenosti, rekao bih, da biste počeli. To je ono čemu me novinarstvo naučilo… ono da nema priče ako je ne napišete.

Postoji li nešto što vam pomaže da se usredsredite i počnete onda kad vam je već zadat rok – oštrenje olovaka, muzika koja vas pokreće, posebno mesto na kom sedite?

Filmovi o zverstvima.

Koji je vaš alat za stvaranje? Jedan ste od retkih pisaca za koje znam da još koriste električnu pisaću mašinu. Šta je loše u korišćenju kompjutera?

Pokušao sam. Ali previše je tu iskušenja da se prelazi po tekstu i piše ispočetka. Rekao bih da se nikada nisam privikao na tihe tipke koje ne štekću i na nestalnost reči ispisanih na ekranu. Volim da mislim da je, kad nešto otkucam na ovome (pokazuje na mašinu), kada završim s tim, to dobro. Nikada nisam prešao na sledeći pasus na računaru. Nikad se ne vraćaj i ne piši ponovo dok radiš. Nastavi kao da je to konačna verzija.

Pišete li za neku određenu osobu kada sednete za tu mašinu?

Ne, ali sam shvatio da je forma pisma dobar način da me pokrene. Pišem pisma samo da bih se zagrejao. Neka od njih su samo “jebi se, ne bih to prodao ni za hiljadu dolara” ili tako nešto, “jedi govna i crkni”, pa onda to pošaljem faksom. Do atmosfere ili ritma dolazim kroz slova, ili čitajući nešto ili iz nečega što sam već pročitao, stvar je samo u tome da muzika poteče.

Koliko dugo ne prekidate pisanje?

Poznat sam po tome da to traje pet dana i pet noći.

Hanter Tompson foto: Youtube/frankespean

To je tako zbog rokova ili zato što ste inspirisani?

Zbog rokova, uglavnom.

Puštate li muziku kad radite?

Sve vreme dok sam pisao stvari o Las Vegasu vrteo sam samo jedan album. Izlizao sam četiri trake. Živi album Rolingstounsa pod nazivom Get Yer Ya-Ya’s Out sa koncertnom verzijom Sympathy for the Devil.

Svojevremeno vas je Seli Kvin iz Vašington posta prozvala zbog pisanja o konkretnim događajima, a samo 45 odsto je zapravo bilo istinito… Kako usklađujete novinarstvo sa tim?

To je teško pitanje. Mučio sam se s tim. Tako je od početka. Sećam se hitnog sastanka sa svojim urednikom jednog popodneva u Rendom hausu oko Paranoje u Las Vegasu. “Šta da kažem Njujork tajmsu? Da li ovo treba da ide na listu beletristike ili dokumentarne proze?” U mnogo slučajeva, ovo bi moglo da bude tehničko oslobađanje od krivice, ali mislim da se u skoro svakom primeru može naći diskretna naznaka da se radi o izmišljotini. Nikada nisam do kraja shvatio kako bi to čitalac trebalo da zna razliku. To je kao smisao za humor, ili ga imate ili ga nemate. Imajte na umu da nisam ni pokušavao da pišem objektivnu žurnalistiku, bar ne objektivnu po meni. Nikada nisam video nikoga ko je pisao objektivne novinske tekstove, tome se možda samo Dejvid Halberstem primakao najbliže.

Možete da pišete bilo gde, zar ne? Imate li mesto koje preferirate?

Pa, trenutno najviše volim da sam ovde. Ovde sam stvorio elektronski kontrolni centar.

Ako biste mogli da sastavite pisca, koje atribute biste mu dali?

Rekao bih da boli kada ste u pravu, a boli i kada grešite, ali mnogo manje boli kad ste u pravu. Morate da budete u pravu pri svojim procenama. To je verovatno ekvivalent onome što je Hemingvej rekao o potrebi da se ima detektor sranja otporan na udarce.

Da li bi, gledajući manje apstraktno, samodisciplina bila nešto što biste preporučili?

Trebalo bi da ujutru imate stranice pred sobom. Ja svoj život merim u stranicama. Ako imam stranice u zoru, bila je to dobra noć. Ne postoji umetnost ako je nema na papiru, nema umetnosti sve dok nije kupljena. Da sam miljenik trustova i fondova, da imam prihod od bilo čega drugog… pa čak i jebenu naknadu za invaliditet iz rata ili penziju… A nemam ništa od toga, nikad nisam ni imao. I zato, naravno, moraš da budeš plaćen za svoj rad. Zavidim ljudima koji ne moraju…

Da imate bogatstvo u banci, da li biste i dalje pisali?

Verovatno ne bih, verovatno ne.

Šta biste radili?

Oh… Lunjao bih naokolo kao kralj Faruk ili tako nešto. Rekao bih urednicima da ću da napišem nešto za njih, pa to verovatno ne bih uradio.

(kraj)

Pišu: Teri Mekdonel i Daglas Brinkli
Izvor: The Paris Review
Priredio i preveo: Matija Jovandić

[1] U doslovnom prevodu je Strah i gnušanje u Las Vegasu; kod nas je prvo naslov filma snimljenog prema knjizi preveden kao Paranoja u Las Vegasu, verovatno voljom distributera, a potom je taj naslov zadržao i izdavač knjige (prim. prev.)

 

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: