Hanif Kurejši: Zašto bi valjalo da radimo ono što Bog kaže? Hanif Kurejši se u ovom eseju vraća na dramatično pitanje (auto)cenzure, granica slobodnog govora i pitanje identitetskih politika u slučaju fatve na koju je osuđen svojevremeno Salman Ruždi.

Hanif Kurejši na Festivalu europske kratke priče u Zagrebu, 2022. (Izvor: FEKP)

Britanski pisac pakistanskog porekla Hanif Kurejši, rado viđen gost regionalnih festivala u poslednjih par godina, 2019. objavio je zbirku eseja i kratkih priča Šta se desilo? (izdavač: Kosmos izdavaštvo, Beograd, 2020; prevod: Igor Solunac). Kurejši, autor kultnih romana Buda iz predgrađa i Crni album, i u ovoj knjizi nastavlja da se bavi odnosom periferije i centra, kako u globalnom tako i u lokalnom smislu, ispitijući na primeru svog mešovitog identiteta dinamiku društvenih, porodičnih i intimnih odnosa u savremenoj Evropi. Prenosimo vam deo eseja “Zašto bi valjalo da radimo ono što Bog kaže?” u kojem se autor vraća na slučaj zloglasne fatve na koju je Salman Ruždi osuđen zbog navodnog vređanja religijskih osećanja muslimana u svom proslavljenom romanu Satanski stihovi.

Bili su to rani meseci 1989. godine i zaista čudni dani. Nije čest prizor videti dva policajca na kolenima kako ti zagledaju ispod kreveta, proveravaju orman i razmiču zavesu za tuširanje ne bi li se uverili da tu ne vreba neki terorista i samo čeka da iskoči i zadavi romanopisca koji je svratio na piće. Ali na severu Engleske bradati Pakistanci su kupovali knjige u obližnjim knjižarama Voterstouns samo da bi ih zapalili, a inostrana vlada je upravo objavila fatvu – šta god da to znači – jednom piscu za smelo delo postmoderne proze koje se tiče iseljavanja, sloma verovanja, višeslojnog poimanja stvarnosti, meteža i opšteg rastrojstva izazvanog ubrzanjem kapitalizma.

Kao da to samo po sebi nije bilo dovoljno: dok su policajci njuškali unaokolo, nisam mogao ni da smotam džoint u dnevnoj sobi. Srećom, Salman me je uverio kako policajac neće skočiti i staviti mi lisice, jer nema čulo mirisa, iako je navalio na veliki tanjir lazanja koje je pripremila moja devojka.

Zatim, jednog jutra, poslanik Laburističke partije iz izborne jedinice Istočni Lester, Kit Vaz, kojeg sam površno poznavao – veoma ljubazan čovek, upoznao me je sa svojom majkom u Donjem domu – posetio nas je da kaže kako se u potpunosti možemo osloniti na njegovu podršku Ruždiju. Te noći video sam ga na televiziji kako vodi protest protiv romana u svojoj izbornoj jedinici. Morali smo priznati da je realizam postao veoma magičan na neki mračan način; a jedan od problema sa stvarnošću, na šta ukazuju Satanski stihovi, jeste taj što je uvek prekida nestvarnost: san i budnost mogu se utopiti jedno u drugo, a ono za šta verujemo da je čvrsto može se rastopiti u trenu. I, od svega, roman, bilo koji roman – verovatno oblik koji najviše podleže istraživanju ljudske složenosti – postao je poprište svetskog spora.

Nekoliko dana kasnije sedeo sam s Haroldom Pinterom u pabu u blizini Ulice Dauning. Smišljali smo šta bismo mogli reći Tačerki ako slučajno bude u zgradi dok budemo prolazili sa svojom izjavom o zaštiti romanopisaca od zastrašivanja stranih vlada. Na naše olakšanje, Tačerka nije želela da nas primi, ali navodno je rekla: “Nema osnova po kojem bi vlada razmatrala zabranu knjige.“

Ako smo moji prijatelji i ja kao naraštaj bili iznenađeni, pa čak i zainteresovani fatvom i stepenom besa koji su izazvali Satanski stihovi, možda smo se mi, deca šezdesetih, navikli na zaprepašćenost, uvrede i izazivanja.

Nazalost, otac me je spazio na televiziji kako se smucam ispred premijerkine rezidencije i zamalo doživeo drugi srčani udar. Najveći deo radnog veka proveo je radeći u Visokom komesarijatu Pakistana i upozoravao me kako bi se muslimani mogli razjariti ako ih budu izazivali u vezi s Prorokom. Tokom ramazana morao je jesti sendviče iza drveta u Hajd parku iz straha da će ga kolega opaziti kako krši post. Sad me je pozvao i vikao da se držim podalje od te priče s fatvom.

Tata se divio načinu na koji su na Zapadu cvetali jevrejski pisci i umetnici. Filip Rot naišao je na probleme u zajednici sa svojim čuvenim Portnojem, ali čim je stekao ugled i slavu, svi su ućutali i tvrdili kako je književni junak i govornik istine. Tata je govorio da su jevrejska deca deo Britanije: pozapadnjačili su se ne zaboravljajući nasleđe. Zašto mi kao iseljenička zajednica ne bismo mogli učiniti to isto? Zašto smo išli drugim putem?

Koji je to, pitao sam se, drugi način o kojem je govorio moj otac? Šta se tačno dešavalo? Kakav je to bio povratak i odakle je došao taj novi politički i moralni žar?

Ako smo moji prijatelji i ja kao naraštaj bili iznenađeni, pa čak i zainteresovani fatvom i stepenom besa koji su izazvali Satanski stihovi, možda smo se mi, deca šezdesetih, navikli na zaprepašćenost, uvrede i izazivanja. Izmet u limenci, gomila cigala, snošaj u umetničkoj galeriji, prljave pelene, tampon: mi prefinjeni ni trepnuli nismo. Izliv zaprepašćenja bio je u modi; očekivali smo ga pre odlaska na večeru. Natopljeni drogom i iscrpljeni godinama nasumičnih snošaja, možda više nismo mogli nista da primetimo, zatečeni nakon decenija užurbanog, nihilističkog rokenrola i sumanute potrošnje. Berlinski zid je pao; sovjetskom marksizmu je došao kraj. Možda je bila istina, kao što su neki intelektualci poput Fransisa Fukujame tvrdili, da su došla poslednja vremena i da smo zaista živeli u najboljem od svih političkih svetova.

Spaljivači knjiga i cenzori ne behu dovoljno odrasli da bi razmišljali o jednostavnim ali suštinskim pitanjima: zašto bi valjalo da radimo ono što Bog kaže?

I ne samo to. Zar nisu romani i njihovi autori ranije bili besmisleno osuđivani? D. H. Lorens, Henri Miler i Vladimir Nabokov, između mnogih drugih, krivično su gonjeni i osuđeni. Najozbiljnije, da li se neko moralno srozao nakon što je pročitao Ljubavnika ledi Četerli ili Rakovu obratnicu? Nije bilo ničeg u vezi sa zabranom i progonom što bi nagovestilo da se ne radi o potpunom gubljenju vremena i novca. Kako su godine prolazile, ovi pokušaji cenzure izgledali su još gore nego tad. U novije vreme, na primer, grupa Seks pistols – nedeljama na naslovnim stranama žute štampe – predstavljala je više pantomimu i odnose s javnošću nego podrivanje društvenih temelja.

Uprkos tome, ko se ne seća kako se u vreme fatve mnogo medijske buke odnosilo na zapadne liberale, intelektualce, pa čak i romanopisce, koji su tražili da se knjiga povuče ili ne objavi u mekom povezu da bi se zaštitila osećanja uvređenih muslimana, iako je upitno da li su ti ljudi u životu uopšte sreli muslimana, a kamoli uvređenog. Ričard Vebster, na primer, u Kratkoj istoriji bogohuljenja (1990) piše o Satanskim stihovima: “… činilo se da su prijem knjige kod liberalnih intelektualaca i njihova odbrana knjige dali neku vrstu moralne dozvole rasizmu koji je uvek bio skriven.“ Džon le Kar je rekao: “Moj stav je da u životu ili prirodi nema zakona koji kaže da se velike religije mogu nekažnjeno vređati.” Roald Dal je za Tajms napisao: “U civilizovanom svetu svi imamo moralnu obavezu da primenimo minimum cenzure u sopstvenom radu kako bismo ojačali ovaj princip slobode govora.”

Šta ih je navelo da pomisle kako ova raznolika zajednica ima samo jedan stav o tome? A mogli smo se jednostavno zapitati: ako su hteli da popuste što se tiče Ruždija, koje bi im druge cenzure pogodovale? Ova grupa nije se razlikovala od sovjetskih saputnika – korisnih idiota – ne shvatajući kako njihova prostodušnost i želja da stanu na stranu gubitnika zapravo štiti ubilačku i autoritarnu ideologiju pod kojom ni na trenutak ne bi želeli da žive. Sudeći po ovom elitnom obliku kolonijalnog pokroviteljstva, sloboda govora bila je samo za nekolicinu odabranih; siromašni i neprosvećeni – kako su ih videli – nisu mogli da se bave satirom, kritikom ili škakljivim pripovedanjem niti da ih ikada zahtevaju. Spaljivači knjiga i cenzori ne behu dovoljno odrasli da bi razmišljali o jednostavnim ali suštinskim pitanjima: zašto bi valjalo da radimo ono što Bog kaže? I kad je poslušnost dobra zamisao, a kad ne?

Što je još vaznije, ovim takozvanim liberalima nije palo na pamet da uvređeni spaljivači knjiga i navodne ubice pisaca čija su osećanja želeli da zaštite mogu naneti neizmernu štetu sopstvenim zajednicama, na kraju promovišući salafijsku veru islama, koja nije bila samo izdaja religije već i žena, manjina i većine muslimana koji su na Zapad došli da deci obezbede bolju budućnost. Ako se moj otac iznenadio u kojoj meri su mu deca postala Englezi, to je cena koju je znao da mora platiti za prilike zbog kojih se ukrcao na brod.

Pročitajte i tekst koji je Hanif Kurejši napisao povodom smrti svog srednjoškolskog prijatelja i umetničkog saradnika Dejvida Bouvija.

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: