Debitantski roman Razgovori s prijateljima (2017) pretvorio je Sali Runi u literarnu senzaciju, a Normalni ljudi (2018), po kom je snimljena i zapažena TV serija, u književnu zvezdu. Treći njen roman, Bajni svete, gde si ti, objavljen početkom jeseni, bio je jedna od najočekivanijih knjiga ove godine. Stiven Marč, autor dva romana, dve knjige dokumentarne proze i brojnih tekstova u vodećim svetskim medijima, u eseju “Pobeđujući u igri koju čak nisi ni hteo da igraš: O Sali Runi i književnosti poze” iznosi tezu prema kojoj se pristup svetu i pisanju Sali Runi i njoj generacijski bliskih autora i autorki suštinski razlikuje od svet(onazor)a generacija pisaca koji su im prethodili. Njegov esej, objavljen u magazinu Lithab, prenosimo ovde u tri dela. Prvi deo može se pročitati ovde.
***
Skoro svi vodeći pisci Poze pohađali su elitne škole i programe za kreativno pisanje, čak i izuzetak kakav je Tao Lin ima diplomu iz novinarstva sa Njujorškog univerziteta. Oni su skakali kroz obruče. Oni nisu zajebali stvari. Možda je to razlog što je završni čin njihovog pisanja brisanje. Moju godinu odmaranja i opuštanja Otese Mošfeg čini niz eksperimenata u nepostojanju; nijedno delo nije pridalo toliko bogatu, održavanu pažnju zaboravu. To je remek-delo. Prezir Mošfegove, kao i Runijeve, prožima svet, a onda i nju samu: naratorka se odlučuje da spava celu godinu pre nego da se ubije. Samoubistvo sa sobom nosi stav. Ako bi se ubila, šta bi ljudi rekli?
Poricanje i brisanje odlikuje pristup pisanju koliko i životu. U Školi u Topeki Bena Lernera, govornički zanos pojavljuje se na gimnazijskom takmičenju u retorici: “Počeo je da se oseća manje kao da on drži govor, a više kao da govor drži njega… U javnoj školi zatvorenoj za javnost, u odelu koje je delovalo kao kostim, dok se pretvarao da govori o politici, bio je preplavljen, koliko god to bilo kratko, prozodijom”. Lično ne mogu da pređem preko ovog konkretnog jaza. Opisavanje rasprave kao “nečega sa srednjoškolske debate” direktno me vređa. Srednjoškolske debate su još zelene i svesno pokorne. Uspevate ignorišući istinu i bilo kakvu klicu autentičnosti i impresionirate svoje starije govoreći ono što žele da čuju. Ali što se tiče ovih pisaca, oni žele da kažu ono što se od njih očekuje. (Prva uspela priča Sali Runi, “Čak i ako me potučeš” govorila je o pobedi i tome da se “bude prvi takmičar u debatama na evropskom kontinentu”.)
Škola u Topeki završava se u formi čistog socijalizovanog govora, kada narator govori upravo ono što govori gomila, bukvalno. “‘Čovekoliki mikrofon’, ‘mikrofon naroda’, dok su oni okupljeni oko govornika ponavljali ono što on govori sa ciljem da pojačaju glas bez opreme za koju je potrebna dozvola. Bilo je to sramotno, uvek je i bilo, ali sam se naterao da učestvujem, da budem deo tog tankog javnog obraćanja, deo javnosti koja je učila polako kako da ponovo govori, usred talasa”. Lernerova vizija literarnog uspeha uključuje kanalisanje onoga što drugi žele da on sam bude.
Duboka teskoba ovih dela, i u smislu stila i u smislu sadržine, nosi i posledice. Gledano spolja, najupadljiviji prikaz književnosti poze je jadan seks. Ako postoji ijedna savremena kratka priča da ju je svako pročitao, to je “Mačkar” Kristen Rupinijan, ali Znaš da to želiš, njena zbirka priča, prava je litanija još jezivijih seksualnih užasa. Priča pod naslovom “Dobar momak” počinje ovako: “Još pre nego što je napunio 35, jedini način da se Tedu digne i ostane mu dignut tokom seksualnog odnosa bio je da se pretvara da je njegov đoka nož i da se žena koju jebe njime ubada”.
Dug odeljak Škole u Topeki sadrži i raspravu značajnu za naratora, koji je kao dete prekrio ceo penis i testise žvakaćom gumom. Meri Kalovej, najoriginalnija i najdrskija autorka svoje generacije, objavila je priču “Ejdrijen Brodi” 2011. U jednoj verziji imala je svoju fotografiju sa spermom na licu. (Nažalost po Kalovejevu, ispisivanje poze je anatema za originalnost i drskost. Nije objavila knjigu više od decenije).
Seks u Bajni svete, gde si ti je banalan. Neće dospeti ni u jednu antologiju loših priča o seksu, ali to je zato što to čak nije ni loše. “Kako da uopšte odredimo u kakvom seksu uživamo, i zašto? Ili šta nam seks znači, i koliko seksa uopšte želimo da upražnjavamo, i u kojim kontekstima?”, piše Runijeva. “Načini na koje razmišljamo i govorimo o seksualnosti deluju tako ograničeno u poređenju sa iscrpljujućom snagom same seksualnosti kakvu doživljavamo u našim stvarnim životima”. Nijedan katolički biskup to ne bi bolje sastavio. Seks je “iscrpljujuć”. Likovi u Bajni svete, gde si ti pod jednakim su pritiskom, na svoj način, kao i većina najviktorijanskih od svih viktorijanskih likova. Seks je samo naoko u vezi sa zadovoljstvom ili čak požudom; on je u vezi sa artikulisanjem i primenom prave poze, u svakom smislu.
Prekomerna kontrola u ovim delima ostavlja utisak suštinske besciljnosti: ona su jezik koji pokušava da ne bude jezik, sa utiskom prečešljavanih pratećih pisama uz prijave za posao u kakvim slovna greška može da znači odbijanje. Stil postaje manje ispovedan čak i kada autofikcijski sadržaj postaje ispovedniji. Što poznatiji pisac, to manje jedinstven stil.
Dopašće vam se pesme koje slede, ali ne obe – one su obe ishod drugačije sistema razmišljanja, drugačijih modaliteta i drugačijih senzibiliteta. Šejmas Hini objavio je 1991. godine pesmu “Gledajući prikaze”[1], koja počinje ovim minijaturnim draguljem sinestezije:
Kako se postaje “glas generacije”?Inišbofin u nedeljno jutro.
Sunčeva svetlost, dim s treseta, galebovi, molo, vonj dizela.
Jednog po jednog, dodavali su nas odozgo
U čamac koji se naginjao i njihao
Zastrašujuće svaki put.
Rupi Kaur – “autorka decenije” prema Nju ripabliku – postovala je 2020. sledeću pesmu na svoj nalog na Instagramu:
Nemoguće je
da te jedna osoba
ispuni
na svaki način
na koji želiš da te ispuni
tvoj partner
ne može ti biti tvoje sve
Obe ove pesme, u svoje vreme, bile su veoma uspešne. Hini je osvojio Nobelovu nagradu četiri godine nakon pesme “Gledajući prikaze”. Rupi Kaur ima četiri miliona pratilaca na Instagramu, a pesma je dobila 184.000 lajkova. Ali osim što su popularne, ove dve pesme nemaju ništa slično. U pesmama Rupijeve nema baratanja jezikom kao kod Hinija. U njima se barata jezičkim slikama. Nedavno je Kaurova izumela i novi izazov za poeziju: pojavila se u jednočasovnom specijalu na Amazon prajmu.
Prvi deo teksta pročitajte ovde, a treći deo ovde.
[1] Prevod: Srba Mitrović, “Močvarna zemlja” (Rad, Beograd, 2000)