Kako se postaje “glas generacije”? Za Sali Runi veći deo njene karijere govore da je “glas generacije”. Međutim, taj koncept seže daleko u prošlost, i taj status su imali mnogi pisci i pripadnički umetničkih pokreta, koji su u nekom trenutku bili “generacija”.

Sali Runi, autorka Normalnih ljudi i sada Intermeca, stalno je nazivana „glasom generacije“. A ona je samo poslednja u nizu autora koji su dobili ovo priznanje. Godine 1991, roman Daglasa Koplanda Generacija X navodno ga učinio da bude “glas generacije”. Gledajući unazad, prvi i jedini roman Dž.D. Selindžera Lovac u žitu (1951), delovao je kao glas generacije tog vremena, i od tada je bio blizak među generacijama nesigurnih i otuđenih tinejdžera.

Ono što stoji iza ovog fenomena je generacijsko razmišljanje. Deluje kao da je trenutno svuda prisutno, pruža medijima jednostavne slogane, širi klišee i nepotrebno seje podele. Ali njegova istorija seže daleko unazad, čak pre bejbibum generacije.

U XIX veku, nakon radikalnih preokreta prosvetiteljstva, „doba revolucija“ i industrijske revolucije, neki su se pitali da li bi možda mogli potpuno da odbace tradiciju. Grupe mladih umetnika počele su da se bune protiv sledbeničkog modela koji ih je primoravao da uče od starijih.

Umesto da slede hijerarhijski, paternalistički model šegrtovanja u svetu umetnosti, ova bratstva i udruženja (da, uglavnom su to bili muškarci) objavili su da uvode novi početak u umetnosti. Na primer, bratstvo prerafaelita, koje se sada posmatra kao zastarelo, bilo je svakako radikalno za viktorijansko doba, kao i impresionisti 25 godina kasnije. Ove grupe umetnika koje su se držale zajedno imale su snažan osećaj generacijskog identiteta, buneći se protiv svojih prethodnika.

Međutim, u jednom važnom smislu, oni su se razlikovali od figura modernih „glasova generacije“, jer su ovi umetnici takođe smatrali da se bune i protiv svojih vršnjaka. Sada možemo reći da su u svojoj generaciji bili čuveni, ali u to vreme, bili su odbacivani, iako elita – boemi u izvornom smislu te reči. Ključno je to što su bili iskreni u vezi sa svojom osobenošću. Znali su da su neobični, pa nisu tvrdili da govore u ime svih.

Ova kontradikcija ističe jedan od izazova istorije: razumljivo je da nas najviše privlače ljudi koji su bili „ispred svog vremena“, ali upravo zato ti ljudi verovatno nisu reprezentativni za svoje vreme.

Poreklo generacijskog razmišljanja

Ideja generacije kao identiteta samosvesnih grupa pojavila se sa traumom i prevratima iz Prvog svetskog rata. Tokom narednih nekoliko decenija, pisci koji su sazrevali tokom rata pričali su o tome kako je on desetkovao i traumatizovao njihovu generaciju.

Primeri za to uključuju roman Eriha Marije Remarka Na zapadu ništa novo (1928), dramu R.C. Šerifa Kraj puta (1928) i autobiografiju Vere Briten Testament mladosti (1933).

Sve ove priče prenose osećaj besa zbog toga što su bili „lavovi koje su vodili magarci“. Ove priče prikazuju nepremostivu podelu između njihove generacije sa fronta, koja je žrtvovala svoju mladost, i starije generacije samozadovoljnih vojnih zapovednika.

Takođe, prikazuju i drugu podelu između njih i malo mlađe generacije koja je stasala nakon završetka rata i nije želela da o njemu razmišlja. Briten dirljivo opisuje kako je nova mladolika generacija doživela njenu tugu kao nešto passé.

Ovi pisci iz Prvog svetskog rata su svesno progovarali kao glas specifične „izgubljene generacije“. Ali, kao i svaki takav naziv, i ovaj zamagljuje složeniju stvarnost.

Nisu svi vojnici iz Prvog svetskog rata bili u ranoj mladosti, kao Vilfred Oven, Robert Grejvs, Remark i Šerif. Zapravo, muškarci su regrutovani do 41. godine u Britaniji, 43. u Rusiji, 48. u Francuskoj i 50. u Austrougarskoj.

Kao rezultat toga, između 3 i 4 miliona žena postale su udovice zbog rata, dok je između 6 i 8 miliona dece ostalo bez oca. S obzirom na ovo, verovatno postoji više od jedne generacije Prvog svetskog rata.

Ova složenost ističe jednu od zamki koncepta generacija. Ona se odnosi kako na odnose unutar porodica (roditelji i deca), tako i na zajedničke osobine izvan porodice, među savremenicima u društvu. Ponekad se ove dve dimenzije dobro poklapaju, kao kod „izgubljene generacije“, ali ponekad ne, kao kod starijih vojnika koji se ne uklapaju u taj naziv.

Zašto su generacijske oznake važne

Moje istraživanje je pokazalo da su ideje generacije stvarne i važne – ali se s njima treba pažljivo ophoditi.

Priča o generacijama često prelazi u generalizaciju, koja se zatim može koristiti za stvaranje podela. Istraživači su skovali termin „generacionalizam“ kako bi naglasili ovaj problem.

Ne bi li to nekako predupredili, mreža istraživača i kolega iz trećeg sektora, koju vodimo sociološkinja Dženi Bristou i ja, zajednički smo radili na izradi vodiča pod nazivom Govoreći o generacijama: 5 pitanja koja treba postaviti sebi, koji podstiče ljude koji rade sa konceptom generacije da zastanu i provere motivaciju i smisao za upotrebu tog termina.

Etikete poput „glas generacije“ uvek zavise od nagađanja o tome šta drugi ljudi misle i osećaju. Ovo sa sobom nosi rizik pojednostavljivanja i homogenizacije generacijskog iskustva – na kraju krajeva, nisu svi milenijalci Sali Runi.

Ona je sama rekla u jednom intervjuu: „Svakako nikada nisam nameravala da govorim u ime bilo koga osim sebe.“ Svaki „glas generacije“ treba, u praksi, da bude skup različitih „glasova“.

Tekst: Helen Kingstone
Izvor: theconversation.com
Prevod: Danilo Lučić