Kolum Toubin: Veštačka inteligencija će nas uništiti. Možda je to i dobro Toubin, irski pisac koji živi u SAD-u govori o neizbežnom zalasku romanopisaca, ostvarenju životne ambicije da piše libreta za operu – i zašto odbija da gleda Trampa na TV-u.

Kolum Toubin (Colm Tóibín) rođen je u Eniskortiju, u okrugu Veksford, gde se odvija radnja nekoliko njegovih romana, uključujući Bruklin, Noru Vebster i, najnoviji, Long Ajlend, koji izlazi 5. juna. U njemu se Ejlis Lejsi, lik koji je oživela Serše Ronan u filmskoj adaptaciji Bruklina, vraća kući iz Amerike. Toubin je napisao i romane o Henriju Džejmsu i Tomasu Manu, kao i pozorišne komade i eseje, a njegova dela su osvajala brojne nagrade. Živi nedaleko od Pasadene, u istočnom Los Anđelesu, gde ne vozi automobil kako bi izbegao haos na autoputevima. Uskoro puni 70 godina.

Razgovarate sa mnom iz svog doma u Los Anđelesu; u januaru ste napisali potresan zapis o šumskim požarima. Kako stoje stvari sada?

To je na neki način promenilo ovdašnji život: toliko zelenila, toliko brežuljaka, toliko šiblja – i sve je to opasno. Pogotovo kada zimi padne kiša, jer kiša čini da šiblje jača i postaje još sklonije paljenju. Ali prednost življenja ovde jeste to što su dani dugi, pa možeš imati duge sate rada ili čitanja, znajući da će čitav ostatak dana proći u istom duhu. Svi kažu da je ovde veoma mirno, ali ja to ne doživljavam toliko kao mir, koliko kao nešto produktivno i korisno.

Kako vam napreduje rad trenutno?

Ima nekoliko stvari koje sam oduvek želeo da uradim. Jedna od njih bila je da napišem libreto, i prošle godine sam za Veksfordski operski festival napisao komediju pod nazivom Lejdi Gregori u Americi. I pomislio sam: pa, ovo je dobro, jer svi grcaju od smeha, a pevači izgledaju zadovoljno. Otad sam napisao još dva libreta koja će biti izvedena u oktobru. Nikada pre nisam uspeo da se bavim komedijom, a sada sam tu i spreman sam za posao. Ali neće biti smrti, neće biti dvoje ljubavnika koji zajedno leže u grobu, neće biti Aide. Sve mora da se završi potpuno srećno za sve.

Zaista mislite da nikada niste uspevali da pišete komediju?

Postoji jedna engleska tradicija koju volim, koja obuhvata Evelina Vona (Evelyn Waugh), Alana Silitoa (Alan Sillitoe), Džona Vejna (John Wain), Kingsli Amisa (Kingsley Amis), Martina Amisa, u kojoj se kukavički junak uplete u niz okolnosti koje će se loše završiti, uz svakojake telesne neprijatnosti, možda i povraćanje. To je prisutno i kod Flana O’Brajana (Flann O’Brien). Ali čim počnem da pišem prozu, postajem mrzovoljan. Long Ajlend je prvi roman koji sam napisao u kome niko ne umire.

To što ste krenuli da se bavite libretima ne znači da ste okrenuli leđa romanu?

Ah, ne, ne, ne. Samo znači da vrednije radim.

Kako mislite da će veštačka inteligencija uticati na vas kao pisca?

Uništiće nas sve. I možda je to dobro. Drugim rečima, sasvim je jasno da je ta ideja o senzibilitetu, o kojoj toliko govorimo – „nijedna mašina ne može da zameni moj senzibilitet, koji je tako bogat, raznovrstan, složen, a proistekao iz iskustva i istorije” – sve je to besmislica. Taj senzibilitet se, ispostavlja se, može proizvoditi.

Može se napraviti nešto nalik njemu. Ali zar neće uvek postojati ona neka sitnica koja ga razlikuje od onoga što je napisao čovek?

Ne, ta sitnica ne postoji. I što više građe ubacuju u mašine, mašine će sve bolje učiti kako rečenice zvuče, kakav je ritam. A romanopisac može da ode i radi nešto korisnije. Ne znam baš šta bi to bilo.

Zvučite veoma spokojno po tom pitanju. Je li to zato što imate iza sebe dug, raznovrstan i zanimljiv stvaralački opus?

Da, pretpostavljam da je to divna pomisao – da možeš da zatvoriš vrata za sobom, možda ih zaključaš i baciš ključ. I kuća proze nije samo prazna, nego ju je preuzela neka korporacija. Uznemirujući deo je to što su gospoda koja kao da su tako puna nade i nude nam toliku otvorenost, kao što je Mark Zakerberg, sasvim ugodno sela u Belu kuću sa onima koji su najbliži fašistima u politici.

Kako ste se osećali živeći u SAD-u ovih poslednjih meseci?

Sećam se kako sam govorio ili mislio da će, kada Tramp bude izabran ovog puta, jedna od stvari koje će uraditi biti to da otvori neku vrstu logora i pusti da se fotografiše. Napravio je nešto još gore, jer su fotografije iz CECOT zatvora u Salvadoru zapanjujuće. Sada izgleda da svako može biti uhapšen: vozite se autoputem i odjednom vas okruže ICE agenti (Službe za imigraciju i carine). Izuzetno je zastrašujuće. Moje jedino pravilo u vezi s Trampom je da ga ne gledam na televiziji. Ako se njegovo lice pojavi, gasim. Čitaću o njemu; nema smisla ignorisati ga. Ali ta ideja da ga gledam, da u svoj duh pustim tu masu ružnoće i šminke i strahovite farbe za kosu i glas i izgled – svakodnevnost toga, glasnost toga, ogromnu količinu toga – jedini način da se zaštitite je da ga ne gledate. To je sićušna stvar nasuprot ogromnom biznisu.

Mislite li da biste ikada pisali prozu smeštenu u savremenu Ameriku?

Zaista je teško, jer ne znam kako se neke stvari zapravo zovu. Kažu li „fridge” ili „refrigerator“? Koristi li neko zaista reč „ice-box“? Kaže li iko „automobile“? Kako se bave samokritičnošću? Rade li to uopšte?

Kada je reč o fikciji, kakav je vaš odnos s Eniskortijem i njenim likovima?

Ima čitav jedan deo kojeg se kao romanopisac još nisam dotakao. Još imam nedovršenog posla tamo, sve ono iz detinjstva, iz adolescencije, oko čega još uvek kružim, pokušavajući da pronađem put u to kroz fikciju. Pokušavam, ali ne ide.

Šta mislite, zašto ne ide?

Prosto je reč o tom jednostavnom, golom stilu pisanja. Ponekad vam treba još nešto da ga podigne – što je verovatno upravo ono čemu veštačka inteligencija trenutno teži – da bi proza dobila nekakvu gustinu ili teksturu.

Uskoro slavite sedamdeseti rođendan, a jasno je da ste puni energije i planova. Kako se osećate?

Igram tenis, trudim se da dobro spavam i nisam popio ni kap alkohola već sedam godina. Kada sam oboleo od raka, nisam se vratio piću jer sam pomislio da je već dovoljno čudnih tečnosti sipano u mene hemoterapijom. Pokušavao sam da održim ekvilibrijum nakon hemoterapije – samo da svakog dana idem dalje, a da ne upadnem u depresiju. I zaključio sam da bi me najsigurnije jedan veliki mamurluk potpuno srušio.

Kažete da ne umete da pišete komediju, a vaši zapisi o dijagnozi raka i lečenju bili su često veoma smešni.

Ako pišete tekst o tome kako ste imali rak, nije pristojno nabrajati sve: stigla je još jedna igla, i baš u tom trenutku pomislio sam na smrt. Potreban je crni humor. Ako je neko napisao dosadan tekst o tome kako je bolovao od raka, ja to neću čitati. Sad kad mi je sedamdeset, moram to zaista da zalepim na zid: ne budi dosadan.

Tekst: Alex Clark
Izvor: observer.co.uk
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i Toubinov tekst o tome kako je postao izdavač da bi objavljivao Lasla Krasnahorkaija.