Glas i p(r)oza: Po čemu se Sali Runi razlikuje od autora bumera (I) Sali Runi je nesrećna. Sali Runi ima sve i Sali Runi je nesrećna. Sali Runi je nesrećna jer Sali Runi ima sve, piše romansijer i esejista Stiven Marč.

Debitantski roman Razgovori s prijateljima (2017) pretvorio je Sali Runi u literarnu senzaciju, a Normalni ljudi (2018), po kom je snimljena i zapažena TV serija, u književnu zvezdu. Treći njen roman, Bajni svete, gde si ti, objavljen početkom jeseni, bio je jedna od najočekivanijih knjiga ove godine. Stiven Marč, autor dva romana, dve knjige dokumentarne proze i brojnih tekstova u vodećim svetskim medijima, u eseju “Pobeđujući u igri koju čak nisi ni hteo da igraš: O Sali Runi i književnosti poze” iznosi tezu prema kojoj se pristup svetu i pisanju Sali Runi i njoj generacijski bliskih autora i autorki suštinski razlikuje od svet(onazor)a generacija pisaca koji su im prethodili. Njegov esej, objavljen u magazinu Lithab, prenosimo ovde u tri dela.

***

Sali Runi je nesrećna. Sali Runi ima sve i Sali Runi je nesrećna. Sali Runi je nesrećna jer Sali Runi ima sve.

Ako su književne karijere nalik igrama, a jesu, onda je Sali Runi pobedila: debitantski roman kao ogroman bestseler, još veći i bolje prodavani nastavak, uspešna TV adaptacija, profili, nagrade. “Pišem ti iz Pariza, samo što sam stigla iz Londona, gde sam morala da odem i pokupim nagradu. Nikada da se umore od toga da mi daju nagrade, zar ne? Šteta što sam se ja tako brzo umorila od toga da ih primam”, piše ona u novoj knjizi Bajni svete, gde si ti (bez znaka pitanja). Za Sali Runi je to što je postala slavna dokaz bezumlja, u ljudima koji joj zavide koliko i u društvu koje to vrednuje.

“U redu, to jeste bilo malo iskustvo na svoj način i sve to će se izduvati za par meseci ili godina i niko me se više neće čak ni sećati, hvala Bogu”, piše ona. “I onda, to je to, sa mnom je gotovo, a potom dolazi sledeća blistava dvadesetpetogodišnjakinja pred nervim slomom”. Njen novi roman je, na neki način, pretnja slomom.

Sali Runi ispreskakala je sve obruče sveta i shvatila, na kraju, ispraznost svih obruča. Ali Bajni svete, gde si ti više je od knjige u kojoj se mlada, zdrava, uspešna, bogata, slavna, zaljubljena žena žali na mladost, zdravlje, uspeh, bogatstvo, slavu i ljubav. Ona je objavljena u određenom trenutku u istoriji književnosti, u tranzicionoj tački ili, tačnije rečeno, tački dve simultane tranzicije. Književnost glasova izumire. Književnost poze je stigla. Osnova književnog stila se promenila.

Dok sam bio na fakultetu, kao i moji prijatelji sa uglavnom sličnim opsesijama u književnosti, odnosno – iskreno govoreći – štreberi, igrali smo igru u kojoj bi neko pročitao prvu rečenicu na strani 149 bilo koje knjige i onda je trebalo da mi ostali pogodimo ko ju je napisao. Evo primera:

“Sestrić se vratio nakon što je piškio u kući i, pošto je prislonio prst na usne ućutkujući ih, pokazao je palcem preko ramena da je ono što su tražili bilo tamo iza.”

“I Bože – pazi to! – Portobelo roud, ceo šinjel, izanđao i pohaban, u raspadu i pun pacova”.

“Bio je mladić i odbio je pošto je prepoznao sarača kome se belac obraćao tako da je posramio sarača što je pozvao mladića da dođe do njegovog boravišta par milja dalje niz put”.

Tada se – a bilo je to devedesetih godina – činilo da bi svaka načitana osoba mogla da prepozna ko je šta napisao po bilo kojoj rečenici koju je taj neko napisao. (U ovom slučaju su to Voljena Toni Morison, Londonska polja Martina Amisa i Krvavi meridijan Kormaka Makartija). Neke pisce, poput Tomasa Pinčona, niko ne bi birao. Bilo bi suviše lako.

Sa romanima iz 21. veka skoro da je nemoguće igrati igru “stranica 149”. Ali hajde da ipak pokušamo.

“Četiri sata kasnije, budilnik ga je probudio.”

“Predstava je bila ‘žestoki uspeh‘, kako je to naveo jedan kritičar”.

“Ali zapravo sam dobro, samo mi je potrebno da se sredim”.

Ovde nijedna reč nije van svog mesta. Svaka rečenica dobija potvrdu kvaliteta: rečenice iznad imaju sertifikate, nisu pogrešne. Ispisivanje poze je, pre svega, stvar toga da se bude korektan, i po stilu i po sadržini. Glavni cilj je da se ne napravi nijedna greška. Glavni cilj je brisanje, a glavna tema društvena anksioznost i samoprezentacija. Nikada se ne pogubiti pri pisanju. Pre je to, primećuje se uz divljenje, preciznost pri poduhvatu. (Konkretni primeri su iz Škole u Topeki Bena Lernera, Moje godine odmora i opuštanja Otese Mešfege i Normalnih ljudi Sali Runi.)

Jedan senzibilitet utire put drugom. To ne znači da nema savremenih pisaca sa jakim glasovima – lako biste prepoznali Rejven Leilani po rečenici na stranici 149 u Lusteru, na primer, ili Džošuu Koena na stranici 149 Netanjahuovih – ali knjige koje opisuju trenutak, knjige koje deluju kao da su najviše ovde i sada, to su knjige poze.

Amanda Gormen, nakon što je čitala poemu na inauguraciji Džoa Bajdena obučena u veličanstveni žuti “Pradin” kaput, izazvala je to da je potraga za “žutim kaputom” na Guglu povećana za 1.328 odsto. Ona je ubrzo nakon toga potpisala i ugovor kao model za IMG.

Prva stvar koja je mladom pesniku/pesnikinji danas potrebna nije ni vladanje jezikom ni prizivanje muza. To je izgled. Ispisivanje poze je književni ishod MFA sistema i Instagrama u podjednakoj meri – ono prevlači pisanje u običan biznis samoizlečenja kakav preovlađuje u kulturi kapitalizma današnjice.

Bavimo se senzibilitetima, neizbežno mekih ivica, ali sukobljenih, oni su u nepomirljivom sukobu upravo zato što su tako nejasni, pošto izražavaju pretpostavke i fundamentalne pristupe. Savremeni diskurs je uopšte, ne samo u književnosti, pun priča ljudi koji jedni drugima govore o prošlosti. Glas i Poza međusobno se ne razumeju; oni zauzimaju različite sfere značenja. Gnušanje i bes kakvi odlikuju političku borbu oko upotrebe jezika – sa naizmeničnim pozivanjem na “političku korektnost” ili “kulturu ostrakizovanja” – dobrim delom počivaju na tom raskolu.

Sali Runi primer je pisca Poze. Razotkrivanje ličnosti ujedno je i primarna tema njenog dela i glavni aspekt njenog stila. Ali ona je samo prva među jednakima. Bajni svete, gde si ti javlja se usred velikog raskola u jeziku, jaza sa posledicama koja naveliko prevazilaze književnost. Runijeva negde na sredini knjige Bajni svete, gde si ti neobavezno kaže: “Mislim da nikada više neću napisati roman”. Prilično sam siguran da ona to i misli. Kao zalog u trenutku tranzicije stavljena je sposobnost stvaranja samog značenja.

*

Knjige koje je napisala književna kohorta, u kojoj su i Margaret Atvud, Filip Rot, Majkl Ondatje, Džoan Didion, Toni Morison, Rejmond Karver i drugi, delile su viziju književnosti, razumevanje njene društvene uloge, pa čak i njenih moralnih određenja. Isticale su se izrazitošću svojih glasova.

Mane generalizovanja su ovde primamljive – knjige bumera vs. knjige milenijalaca – ali to ima malo smisla, osim možda kada je reč o publici. Svi spomenuti na listi iznad rođeni su pre početka Drugog svetskog rata. Cela stvar još više zbunjuje sa novijim piscima. Zejdi Smit je očigledno autorka Glasa. Šejla Heti jednako je očigledno autorka Poze. A rođene su u razmaku od godinu dana. (Moja generacija, Generacija X, uvek je osećala prokletstvo toga što je zaglavljena između ove dve kategorije. Pisci iz Generacije X su ili zakasnili za Glas ili poranili pred Pozom).

Velika moć knjiga sa glasom leži u tome što vas one lako i potpuno uvuku u sebe. Otvorite Američku pastoralu Filipa Rota i osam sati kasnije zatvorite je ošamućeni. Glas u Voljenoj toliko je jasan da ostavlja opipljiv trag u sećanju; Toni Morison će vas progoniti. I to što proganja je ono što je važno. Svi ostali aspekti književnog zanata su podređeni glasu. U Paranoji u Las Vegasu Hantera Tompsona teško da ima izveštavanja, a nema ni analiza; nema u njoj pravog uvida u poslove američke vlade ili u izbornu politiku. Ali koga je briga za to kad imate rečenice poput: “Ne možemo da stanemo ovde, ovo je zemlja šišmiša”? Kristofer Hičens nije bio u pravu ni u jednoj kolumni o važnim temama koje je napisao i znao je da bude neopravdano gadan, ali je čovek imao glas. I to je bilo dovoljno.

Voleti glas značilo je voleti glasove drugih, iako na sasvim drugačiji način i od modernizma i od savremene književnosti. Ženski glasovi, homoseksualni glasovi i glasovi manjina čuli su se kao nikada pre toga, što je verovatno najveće zaveštanje sadašnjoj književnoj sceni. Prevedena dela dospevala su u središte književne kulture. Gabrijel Garsija Markes i Milan Kundera deo su te kohorte u dlaku isto koliko i Margaret Atvud ili Filip Rot. Ali kosmopolitizam je bio samo agregat. Doživljaj pri čitanju velikih Dikensovih romana ili Džojsovog Uliksa rađa osećaj ulaska u veliki grad i bivanja na svakom njegovom uglu, osećaje kako je biti dečak koji čisti noževe i vojvotkinja u njenoj spavaćoj sobi, pevač popularnih pesama ili prodavac u hladovini. Nijedan roman koji je napisao neko iz generacije koja im je usledila nije nasledio takvu otvorenost prema čovečanstvu. Delo poput Londonskih polja u kom je Martin Ejmis pokušao da prevaziđe granice klasa i polova na kraju je rezultiralo nizom komičnih stereotipa. Nema te ture kroz London u drugoj polovini 20. veka poput one po ukusu Martina Ejmisa, a ona je urnebesna.

Filip Rot ima najzabavniji glas zbog krajnjih ograničenja njegove empatičnosti. On je Jevrej iz Njuarka. Nijedan drugi ugao gledanja njemu nema smisla i on ulaže malo napora, ako ga uopšte i ulaže, u prihvatanje i opisivanje onoga što bi drugi mogli da osećaju ili misle. U Ljudskoj mrlji Nejtan Zakerman sanjari o gonjenju Bila Klintona: “Sam sam sanjao o mamutskom transparentu, okačenom dadaistički, poput Kristovog platna za umotavanje zgrada, s kraja na kraj Bele kuće sa napisom OVDE ŽIVI LJUDSKO BIĆE”. Rotu ne pada napamet, čak ni na trenutak, da bi i žene u Beloj kući mogle da budu ljudska bića. Žene u njegovim knjigama su seksualno naivne lutke, tek stepenicu iznad onih iz pisama u Penthausu. Afroamerikanci jedva da se pojavljuju, i to u sepiji, liče na fotografije porodice sa sahrane Martina Lutera Kinga. Jevreji sa drugačijom istorijom, sa drugih mesta, njemu su nepristupačni. Nije u stanju da saoseća čak ni sa Izraelitima. Ali u književnosti je svaka snaga slabost, a svaka slabost snaga – Američka pastorala najbolji je ikada napisani roman o neuspehu da razumete ljude koje volite.

Ovo zaokruživanje glasa razlikuje se u odnosu na poduhvate velikih modernističkih pisaca, kojima je fluidnost glasa bila glavna strategija. Fokner u Buci i besu namerno je različit od Foknera u Dok ležah na samrti. Beskrajna razolikost modaliteta kod Džejmsa Džojsa ili Vladimira Nabokova ili Virdžinije Vulf stvar je snova o bekstvu u višestrukost. Džojs iz “Mrtvih” doslovno je neprepoznatljiv u odnosu na Džojsa iz Fineganovog bdenja. Čak ni pisci poput Džona Stajnbeka, čiji stil je ostao manje-više konzistentan tokom cele karijere, nije nužno isticao sopstveni glas. Njegova ličnost izbija mnogo jasnije u njegovim pismima, koja su krajnje zabavna i mnogo živahnija od njegove fikcije.

Knjiga poput Starca i mora – u kojoj bogati belac sa imanja na kom su u bazenu plivale filmske zvezde prepoznaje najbolji deo sebe u crnom ribaru na ivici gladi – bila bi nemoguća za pisca Glasa. Oni bi samo mogli da podnesu da vole sebe i samo su učili tokom karijera da sebe vole jače i potpunije. To nije kritika. Takve su bile okolnosti. Zaokruženost i ispunjenje glasa suština je njihovog umetničkog poduhvata.

Lično ispunjenje, kao potreba, čak i kao predložak za motivaciju, sasvim izostaje iz knjige Bajni svete, gde si ti. Prezir i društvena anksioznost su dominantna stanja. Radnja u romanu, neznatna kao što jeste – žurka u malom gradu u Irskoj, putovanje u Rim – služi kao prilika za iskazivanje prezira i društvene anksioznosti. Prezir se hitro širi: glavni lik, Alis, očigledna zamena za Runijevu u knjizi, prezire svoje roditelje, prezire kapitalizam, prezire svoj narod, prezire kosmopolitsku elitu, prezire književnu scenu, prezire samu književnost i, na kraju, i samu sebe.

“Bilo mi je važno da dokažem da sam posebna osoba. I u tom mom pokušaju da to dokažem, učinila sam to stvarnim”, piše ona. “Tek kasnije, kada sam dobila novac i priznanje za koje sam verovala da zaslužujem, razumela sam da nije za svakoga bilo moguće da zasluži te stvari, a tada je već bilo kasno. Već sam postala osoba kakva sam nekada priželjkivala da budem, a sada je svim silama prezirem”. Njena prijateljica Ajlin, pomoćnica urednika u nečemu za šta verujem da je London rivju of buks, gaji mnogo prizemniju mržnju prema sebi, pošto ona nije slavna: “Iskreno, ako bismo morali da umremo zarad veće dobrobiti čovečanstva, prihvatila bih to kao jagnje, jer nisam zaslužila ovaj život, niti sam u njemu uživala”. Ove žene doživljavaju svoj elitni status i veliki blagoslov kao aspekte sebe koje aktivno preziru.

Njihova društvena anksioznost žestoka je skoro koliko i prezir. Bajni svete, gde si ti sastavljen je mahom iz dijaloga ljudi koji očajnički pokušavaju da ne kažu ništa pogrešno. Evo tipičnog razgovora s početka:

A o čemu su tvoje knjige?
O, ne znam, rekla je. O ljudima.
To je prilično nejasno. O kakvim ljudima pišeš, o ljudima poput tebe?
Gledala je u njega mirno, kao da želi nešto da mu kaže: to da razume njegovu igru, možda, i da bi mu čak dozvolila da pobedi, sve dok ju je igrao na fin način.

“Kao da želi nešto da mu kaže” bi mogao da bude i moto cele knjige. Runijeva je uvek bila opsednuta time kako da ne kaže nešto pogrešno, koliko tačno da oda. Srećan kraj njene prethodne knjige Normalni ljudi ishod je te polunevidljivosti, nestanka iz samog društva. “Marian se više ne dive niti je osuđuju”, napisala je Runijeva. “Ljudi su zaboravili na nju. Ona je sada normalna osoba. Prođe, a niko je ne pogleda”. Eto kako sreća izgleda. To je Marianina pobeda! Postizanje normalnosti, odsustvo onoga što se nekada zvalo ličnost, zahteva ogroman napor.

U neku ruku, Bajni svete, gde si ti jednostavno je produžetak njenih ranijih dela: Alis želi da bude upravo poput svih drugih, ali i najvažnija osoba u prostoriji. Želi da se oljušti sve do idealizovanog samoporicanja. Želi da zauzme savršenu pozu.

Drugi deo teksta pročitajte ovde, a treći deo ovde.