Na početku najautobiografskijeg romana Džeka Londona njegov junak, siromašni mladi mornar po imenu Martin Idn, odmah odmah zapada u kavgu. Pošto je primetio da se grupa pijanih siledžija sprema da napadne jednog imućnijeg mladića, Martin ih rasturi udarcima od kojim mu prokrvare zlobovi na pesnicama. U znak zahvalnosti, mladić poziva Martina na večeru u svoju porodičnu kuću. Domaćin je bespomoćan u tuči, a Martina plaši prefinjena atmosfera na sedeljci uz zakusku. Video je on prekomorske luke i narode, ali ovo retko carstvo knjiga i muzike možda je i najegzotičnije mesto na kakvom je ikada bio. London ga opisuje kao kakvog brodolomnika koga su morski talasi izbacili baš u tu trpezariju.
Martinova pogubljenost se dodatno poveća kada upozna Rut Mors, lepu sestru svog domaćina koja znalački priča o viktorijanskim pesnicima kao što su A. Č. Svinburn i Robert Brauning. Još kad sazna da ona studira na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju, oseća da je mu je „postala udaljenija najmanje milion milja“. Dok gleda u uglancane viljuške i noževe kraj tanjira, Martin se seti svojih obroka sa mornarima: „dok jedu usoljenu govedinu britvama i prstima ili grabe gustu pasulj-čorbu iz porcija izanđalim metalnim kašikama… praćeni škripom grubo tesanih stolova i … mljackanjem galamom onih što jedu“. Rut bez po muke koristi reči koje on nikad ranije nije ni čuo, dok je njegov rečnik prepun prostačkog slenga. Nakon upuštanja u razgovor o poeziji, on priznaje: „Mislim da, pravo rekav, i ne znam baš mnogo šta o nečemu takvom“.
Pošto se upoznao sa Rut, Martin i dalje mora da zarađuje za život, ali počinje da pohodi besplatne biblioteke u Ouklandu i Berkliju, noću spava samo po pet sati i proždire knjige iz algebre, istorije, sociologije, fizike i poezije. Ova fanatična žeđ za znanjen, i zarad samog znanja i kao način za uspinjanje uz klasnu lestvicu, potcrtava Londonovo istraživanje o ulozi obrazovanja u životu Amerikanaca. Martinom Idnom, prvi put objavljenim 1909. godine, London se kao pripovedač meša u rasprave u punom zamahu o svrsi slobodnih umetnosti i opšteg obrazovanja[1]. Da li bi studenti trebalo da uče kineski, grčki ili matematiku samo zato što im je to zanimljivo? Šta društvo gubi time što samo imućni mogu da studiraju slobodne veštine i šta pojedinac stiče time što teži opštem znanju samo opšteg znanja radi? Ako su opšte obrazovanje i slobodne umetnosti često tek ukras za bogate, mogu li one, kao što im ime samo kaže, da oslobode ljude okruženja iz kog dolaze i svega što to nosi sa sobom?
Kada se Martin upusti u manični kurs samobrazovanja nakon što se zaljubi u Rut, on svoju pamet koristi kao alat za sticanje bogatstva i statusa. Želi da je postane dostojan, a prema standardima njene porodice i miljea, to znači da mora da popravi i svoju gramatiku i svoje prihode. Ali njega ubrzo zavodi unutrašnja fascinacija i lepota onoga što uči. Martin nailazi na zadivljujuće i nadahnjujuće intelektualne vidike, a Londonov blistavi opis intelektualnog buđenja njegovog junaka je moćna odbrana vrednosti opšteg obrazovanja zarad njega samog. Na početku romana Martin mnogo pije, što mu je zajednička crta sa Londonom. Kad najzad počne ozbiljno da čita, potreba za žestokim pićima u njemu ispari. „Opijao se na nov i dublji način“, piše London. Knjige su postale izvor neprekidne intoksikacije, način da se svet trajno začara. Ovo shvatanje učenja kao neke vrste neškodljivog opijanja nosi u sebi dve važne ideje: veliko zadovoljstvo učenja tek učenja radi i mogućnosti da se tako menja svest.
Psi zaspali na suncu često su zavijali i lajali, ali nisu bili u stanju da kažu šta su to videli što je ih nateralo da zavijaju i laju… A on je bio tek to, pas zaspao na suncu
Još neke od Londonovih provokativnih metafora dorađuju ovaj primer potencijala obrazovanja da oslobađa. Jedna dolazi iz ugla Rut, koja misli, dok posmatra Martina na večeri s početka, da su njegovo loše krojeno odelo, žuljevite ruke i preplanulo lice samo „zatvorske rešetke kroz koje je videla kako otud izviruje velika duša, ali nemušta i nema jer joj te stisnute usne ne daju da se izrazi“.
Na jednom nivou, ovo je čista klasna snobovština: kad bi samo Martin imao odelo krojeno po meri, nežne šake, a lice nepreplanulo od dirinčenja po suncu, mogao bi biti zgodna prilika za brak. Ali Rut ukazuje i na to da bi moć jezika mogla da ga oslobodi iz tog zatvora neartikulisanog stanja. U tome je ključna nijansa koju savremene rasprave često previđaju: izučavanju slobodnih veština u prošlosti nije manjkalo elitizma i ekskluzivnosti, ali ova istorijska činjenica ne podriva filozofsku tvrdnju da one imaju oslobađajuću moć.
Rut greši kad kudi Martina zbog njegovog siromaštva; u pravu je da bi obrazovanje moglo da ga promeni. London navodi Martina da i sam podrži takav stav. Razmišljajući o velikim piscima i pesnicima, Martin zaključuje: „Psi zaspali na suncu često su zavijali i lajali, ali nisu bili u stanju da kažu šta su to videli što je ih nateralo da zavijaju i laju… A on je bio tek to, pas zaspao na suncu“.
Obrazovanjem će steći ogromnu moć da izrazi svoje misli i osećanja, da prevaziđe svoje staro ja koje neartikulisano zavija. Sticanje te moći će mu verovatno doneti i praktične koristi – novac, status u društvu, šire romantične opcije, ali sve je to bledo u odnosu na vrednost artikulisanja onoga što bi inače ostalo zarobljeno unutar ličnosti. Ova metafora predstavlja ličnost kao nepromenljivu datost: obrazovanje nadograđuje nečiju moć izražavanja, ali ne restrukturira ličnost. Da li Martin prosto postaje pas koji govori ili stiče interesovanja, osobine i sposobnosti složenijeg bića, nekog humanijeg od pseće vrste?
Snažne tvrdnje o transformativnoj moći slobodnog opšteg obrazovanja i umetnosti podržavaju ovo drugo pitanje, a London to radi kroz neke sugestivne metafore kojima čitanje opisuje kao neku vrstu putovanja kroz prostor i vreme. Nakon što provede sate uz knjige, Martin oseća „da je živeo vekovima“. On ne čita samo lepu književnost, neposredno sredstvo za doživljavanje drugačijih života i mesta, nego i klasike filozofije i ekonomije, mislioce kao što su Karl Marks, Dejvid Rikardo, Adam Smit i Džon Stjuart Mil. Kada se čitaju u pravom duhu, ove knjige takođe pružaju izdašna iskustva za ceo život.
Martin ispočetka više vremena provodi nad rečnikom nego nad knjigama koje zapravo čita. Ispisuje cele stranice definicijama i traži tolike reči da je, kada se neka od njih ponovo pojavi, već zaboravio šta znači, pa mora ponovo da je potraži. Kad podigne pogled sa knjige, „činilo se da se soba diže, vrti i spušta kao brod na moru“. Ova slika čitanja kao istraživanja ukazuje na avanturu i otkriće, ali sugeriše i moguću pogubljenost, buru i brodolom. Ona nagoveštava i mračan kraj romana i podvlači rizik sadržan u upuštanju u obrazovanje: bez mapa, vodiča i sreće to se putešetvije može završiti katastrofom.
Londonov prikaz Martinovog samoobrazovanja nudi mnoštvo izvrsnih razloga da se intelektualni život neguje kao suštinsko dobro. To je oblik trajne opijenosti, sredstvo ličnog preobražaja koje skoro da menja ljudsku prirodu, kao i putovanje kroz prostor i vreme bez promene mesta. A čak ni time se ne iscrpljuje njegovo zagovaranje izučavanja slobodnih veština. U jednom od najupečatljivijih delova romana London zaneto nabraja naizgled nepovezane pojedinosti među kojima Martin sada može da pronađe veze:
Ispisao je spisak raznolikih stvari i nije bio zadovoljan sve dok nije uspeo da uspostavi bliske veze među svima njima pojedinačno, da spoji ljubav, poeziju, požar, zvečarke, duge, drago kamenje, zverstva, sutone, riku lavova, plin za svetiljke, kanibalizam, lepotu, ubistvo, ljubavnike, uporište i duvan. Tako je ujedinio univerzum, podigao ga i gledao u njega ili lutao njegovim stranputicama, alejama i džunglama… posmatrajući, beležeći i upoznajući se sa svim što se moglo spoznati.
Raznorodnost ovih predmeta je kaleidskopska obmana; samo intelektualno istraživanje otkriva duboke veze i obrasce u prividnom šarenilu kosmosa. Ovaj pasus podseća na ideje iz cele istorije filozofije. Aristotel je u Nikomahovoj etici tvrdio da je čin kontemplacije najviši oblik sreće, ne samo zato što se u njoj ostvaruje naš razum, najbožanskiji deo nas, već i zato što joj težimo radi nje same, a u promišljanju možemo da uživamo duže i prijatnije nego u čulnim zadovoljstvima.
Londonov mladi mornar je aristotelovac. Dosta kasnije, američki filozof iz 20. veka Vilfrid Selars ovako je definisao svrhu filozofije: „Svrha filozofije… jeste da shvati kako stvari u najširem mogućem smislu te reči uklapaju najširem smislu te reči“. Od zvečarki do lavova što riču, od duvana do lepote, Martin nastoji da razume širok spektar stvari, tragajući za koherentnošću i kontinuitetom kroz različite oblasti. On je i filozof u Selarsovom smislu.
London je, kao i Martin, odrastao siromašan i stekao je malo formalnog obrazovanja. Tek što je zašao u tinejdžerske godine radio je po 12 sati dnevno u fabrici konzervi. Sa 16 je već bio pirat ostriga u zalivu San Franciska, izbegavao je patrolne čamce koji su lovili ilegalne aktivnosti i pijančio sa svojim drugovima piratima. Još u tinejdžerskim godinama plovio je na brodu za lov na foke na kom je stigao čak do Japana. Četkicu za zube nije koristio sve dok nije napunio 19 godina.
Bio je i nezasiti čitalac briljantnog uma. Poput Martina, eksperimentisao je sa što manje sna da bi imao više vremena za učenje, ponekad se provlačeći sa samo pet sati spavanja noću. I baš kao i Martin, London je vešao spisak definicija nepoznatih reči na štrik za veš u svojoj sobi, ponavljajući pravilan izgovor i značenje sve dok ne ovlada njima. I, opet kao Martin, zaljubio se u devojku čija klasa i kultura su ga odmah očarali.
I pre nego što je Martin Idn objavljen, bio je jako uspešan pisac. Napisao je roman ploveći svetom svojim namenski pravljenim plovilom, Snarkom, i zaradio je 7.000 dolara (u današnjem novcu skoro 250.000 dolara) od časopisa Pacifik mantli u kojem je objavljivan u nastavcima. London je stekao ono što je njegov junak hteo: novac, poštovanje i relativno srećan brak. Ipak, ovaj roman je gorka optužba za licemerje i nezainteresovanost onih slojeva društva koji se diče obrazovanjem. Ne samo što imućni čuvari kapija intelektualnog života izbacuju odatle mnoge ljude koji zaslužuju da tu budu, nego su bogati često nezainteresovani za svet ideja za kakav se prave da ga cene.
Dok Rut može dokono da čita i uči bez potrebe da brine o novcu, Martin to ne može. Njega čak i uključivanje svetla da bi kasno noću čitao dodatno košta. Ubeđen da ima književnoga dara, Martin počinje da piše priče i članke za popularnu štampu. Pošto mu se u poštanskom sandučetu gomilaju odbijenice, postaje jasno da mu taj put ka književnoj slavi neće biti lak. Počinje da preskače obroke i da zalaže lične stvari da bi skrpio kraj s krajem.
Rut ne saoseća. Iako mu uzvraća ljubav, ne deli sa njim veru u njegov dar. Traži od njega da nađe konvencionalan posao, tako da mogu da se venčaju i budu finansijski stabilni. Ona ga u jednom trenutku pita: „Zašto nisi rođen sa prihodima?“ Ova primedba izaziva nelagodu, a London je još oštriji u prikazivanju toga kako ona razume siromaštvo: „Kod nje je bio uvrežen onaj osećaj iz srednje klase da je siromaštvo blagotvorno, da je ono oštra mamuza koje podstiče na uspeh sve muškarce koji nisu propali, beznadežni fizikalci“.
Siromaštvo jeste njegova oštra mamuza, ali su njene posledice mračnije nego što Rut očekuje. Gonjen očajem da prihvati svaki posao koji mu se nudi, Martin počinje da radi iscrpljujuće smene, zamoran i vreo posao peglanja veša za novac. Pretpostavlja da će, uz jaku snage volje, uspeti da ambiciozno samoobrazovanje uglavi u večernje sate i vikende. Ali posle smena od 14 sati ostaje iscrpljen i lišen umnog potencijala da se pita. „Bilo je premalo vremena za čuđenje… Soba odjeka njegove duše bila je uski sobičak, kupola podmornice“, piše London. „Bio je zver, radna zver. Nije pronalazio lepotu u prelamanju sunčevih zraka u zelenilu lišća, niti mu je plavetni nebeski svod šaputao kao nekada i nagoveštavao kosmička prostranstva i tajne što trepere da budu otkrivene“.
Uz ostala lišavanja, siromaštvo mu ukida opojna zadovoljstva kontempliranja. Umesto toga, surovo rintanje podstiče manje zdravu vrstu opijanja. Kako to čovek sa kojim radi kaže: „Pošto sam radio ko đavo cele nedelje, ja prosto moram da se nalijem“. Ako je učenje trajni oblik opijenosti, ono je moguće tek onda kada društvo omogući ljudima dovoljno slobodnog vremena i energije. Ova poenta primenljiva je na sve platne razrede: mnogim zaposlenima u IT sektoru, konsultantima i bankarima sa Vol strita danas su duše isto tako sužene i namučene prekovremenim radom kao i Martinova. I oni su „radne zveri“.
Ako siromaštvo ometa suštinski ljudski čin, da koristi svoj um sebe radi, isto to radi i žudnja za bogatstvom i moći. Nekakva finansijska sigurnost možda jeste potrebna za intelektualni život, ali nije dovoljna. Opasnost za one dovoljno privilegovane da steknu dobro obrazovanje je u tome da se oni prema njemu odnose kao prema ukrasnom statusnom simbolu. Cinični prijatelj Rutine porodice primećuje da bi „svaki džentlmen trebalo da studira latinski, ali nijedan džentlmen ne bi trebalo da zna latinski“. Fasada znanja važna je kao obeležje klase, ali je neukusno podsećati se naučenog ili biti zanet njihovom lepotom. Rut se, izgleda, opire takvom stavu:
Related
30 godina "Beskrajne lakrdije": Jesmo li zaboravili kako da je čitamo?‘Ali vi o kulturi govorite kao da bi ona trebalo da bude sredstvo za nešto’, uzviknula je Rut. Oči su joj sevale, a na obrazima su joj izbile dve tačke boje. ‘Kultura se iscrpljuje u samoj sebi’.
Ona ovde zvuči skoro aristotelovski, brani vrednost razmišljanja radi samog razmišljanja. Takva priča, međutim, ispostaviće se kao prazna. Mnogi roditelji, nastavnici i direktori škola slatkorečivo hvale „pronalaženje ličnih pasija“ i „bavljenja nečim samo zarad tog nečega“, a opet nekako retko ispadne da te pasije ne vode uvek do elitnih škola i dobro plaćenih poslova. Ni Rut nije drugačija. Kasnije u romanu, dok se svađa sa Martinom zbog njegove uporne želje da piše, otkriva pravo merilo prema kom ona ravna intelektualnost: „’Ali čemu služe te veće stvari, ta remek-dela’, zapitala je Rut. ’Njih ne možeš da prodaš’“.
To je ključni trenutak u kom se Martinu raspršuju iluzije o Rut i njenoj porodici. On posle toga na njih više ne gleda kao na intelektualno superiorna stvorenja: „Knjige na polici njenog oca, slike na zidovima, muzika na klaviru – sve je to bilo samo puko razmetanje. Za pravu književnost, pravo slikarstvo, pravu muziku, Morsovi i njima slični bili su mrtvi“. Oni brkaju intelektualnu i tržišnu vrednost.
London ukazuje na to da ljudi koji imaju slobodnog vremena da koriste svoj um to ne rade. Ni svet knjiga i časopisa sa urednicima opsednutim trendovima, kom Martin teži da pristupi, nije ništa bolji. Dok mu se odbijenice rukopisa gomilaju, on počinje da veruje da stvarni, urednici ljudi uopšte i ne postoje, nego „puki vešto podešeni zupčanici koji prebacuju rukopise iz jedne koverte u drugu i lepe na njih marke“. Akademija, još jedno potencijalno pribežište za intelektualce, zapravo je raj za nadmene specijaliste. Martin primećuje: „Bilo bi dobro delo porazbijati glave devet desetina profesora engleskog, tih malih papagaja mikroskopskog uma!“
Nekoliko likova, ipak, deluju dopadljivo. Jedan je Martinov prijatelj, Ras Brisenden, čiji lik je građen prema jednom od Londonovih prijatelja, pesniku Džordžu Sterlingu iz San Franciska. Brisenden, imućni esteta sklon čašici, savetuje Martina da se ratosilja snova o objavljivanju i posveti se beiznteresnoj potrazi za lepotom:
’Voli Lepotu zbog nje same’, bio je njegov savet, ’i okani se časopisa… Radost ti neće doneti uspeh u onome što radiš, nego je radost u samom rađenju toga’.
Brisenden upoznaje Martina sa neformalnim debatnim društvom, uglavnom intelektualaca iz radničke klase, među kojima su i zidar i pekar. Martin ih, kao opčinjen, gleda kako provode sate raspravljajući o idejama Džona Loka, Dejvida Hjuma, Džordža Berklija i Imanuela Kanta. „Vredi živeti sve dok srećeš takve ljude“, kaže on Brisendenu.
Ipak, na kraju ni Brisenden ni Martin ne misle da je život vredan. Brisenden je, čak i sa svojim bogatstvom, intelektualnim darom i nepomućenim motivima, nesrećan i okončava život samoubistvom. Nakon propasti veze sa Rut, Martin je ostao i bez prijatelja i bez ljubavi. Pred kraj romana, kad najzad postigne književni uspeh, on mu postaje beznačajan. Više ne mora da se brine za novac, ali je i svet ideja prestao da ga zanima. Postao je suviše obrazovan da bi se vratio životu mornara, a suviše je zgađen izveštačenim umovima viših klasa da bi živeo među njima. Ishod je neka vrsta izgnanstva:
Putovao je beskrajnim prostorima intelekta sve dok više nije mogao da se vrati kući. Sa druge strane, bio je čovek i njegova potreba za društvom ostala je nezadovoljena. Nigde nije pronašao sebi nikakav dom.
Martina razdiru ogorčenost i bes zato što ga ni Rut ni društvo nisu poštovali pre nego što je postigao komercijalni uspeh. Roman se završava Martinovim samoubistvom na moru.
Neki od aspekata sveta koje je London kritikovao više ne postoje. Teško je zamisliti roman smešten u današnje vreme u kom mladić skromnog porekla devojku doživljava kao zapanjujuće učenu samo zato što pohađa koledž i čita poeziju. Prve decenije 20. veka se samo pet odsto mladih između 18 i 21 godine u Americi upisivalo na koledž. Ta brojka je 2018. godine blizu 60 odsto. Poezija i književnost su, osim toga, izgubili mnogo od nekadašnjeg kulturnog prestiža. „Književnici su bili divovi sveta“, misli Martin. Dok on pisanje vidi kao način da počne da živi dobro i da stekne društveno priznanje, podaci o strmoglavom padu upisa na društvene nauke ukazuju na to da se današnji studenti ne bi saglasili sa njim.
Ipak, mnogi zaključci o društvu u romanu ostali su do dana današnjeg iznenađujuće relevantni. Pristup kvalitetnom obrazovanju još je blisko povezan sa klasom, a bio bi potreban herkulovski napor da se loše plaćeni poslovi rade puno radno vreme istovremeno sa detaljnim sticanjem opšteg obrazovanja. Obrazovanje se i dalje često traći na one dovoljno bogate da uživaju u zadovoljstvima koja ga prate. Univerzitet Harvard je 2017. godine upisao jedan odsto studenata sa prihodima jednakim onima koje je imalo 60 odsto studenata sa dna te liste, a skoro svaki drugi diplomac 2023. nameravao je da se zaposli u oblasti finansija ili konsaltinga.
Misao da su mnogi ljudi, koje inače smatraju za visokoobrazovane i uspešne, u stvari sasvim neobrazovane „radne životinje“ zahteva definisanje „obrazovanosti“ iz koje su isključeni instrumentalizovani motivi. Sve dok vam je učenje sredstvo da dospete do bogatstva i prestiža kao krajnjeg cilja, vi ne težite obrazovanju. Radikalno demokratska predstava obrazovanja, sa druge strane, zahteva određeno shvatanje ljudske prirode, takvo da, kako to Aristotel ističe na početku Metafizike, „svi ljudi po prirodi žele da saznaju“. Mnogo lepote i moralne snage u Londonovom romanu izvire iz toga što ukazuje da siromaštvo ometa taj karakteristično ljudski čin saznavanja, želju koja nije ograničena na malu kognitivnu elitu.
Ovakav zaključak pruža suptilno drugačije obrazloženje za neke od standardnih progresivnih ciljeva. Obezbeđivanje da svaki član društva bude dovoljno finansijski stabilan da može da kultiviše sopstveni um bi, na primer, zahtevalo bi ravnopravniju podelu dohotka, ali bi relativna ekonomska jednakost tada bila samo sredstvo da se ostvari cilj, opšti procvat u aristotelovskom smislu. Čak i kada bi progresivno oporezivanje i univerzalno utvrđen osnovni dohodak oslobodili potrebe da radimo, i dalje bismo bili nesrećni bez kultivisanja sposobnosti za onu trajnu opijenost kakvu oseća Martin. To podrazumeva podršku opštem pristupu visokokvalitetnom obrazovanju, definisanom slobodnim duhom, bez instrumentalizacije.
Nad završetkom romana ostaje da lebdi osnovno nerešeno pitanje: ako umni život pruža toliku sreću, zašto Martin oduzima sebi život? Jedan odgovor nosi aristotelovski prizvuk. Aristotel u Politici tvrdi da je čovek koji može da živi van zajednice „ili životinja ili bog“. Ljudi su političke životinje, a čak ni život ispunjen božanstvenom kontemplacijom nije srećan ako je usamljen. Koliko god da je blistav intelektualni vidikovac sa kog Martin vidi skrivene veze između zvečarki i poezije, taj vidik je smislen samo ako se deli sa drugima. Ovo je još jedan ključni razlog da slobodno obrazovanje bude široko dostupno celokupnom stanovništvu, a ne ograničeno na malobrojnu elitu.
Ipak, kratak opis živahne zajednice intelektualaca iz radničke klase u romanu ukazuje da to nije potpuno objašnjenje. Zašto Martin ne bi mogao da cveta u njihovom okruženju, da uživa u njihovim oštrim raspravama i daljem usavršavanju sopstvenog uma? Njegovo samoubistvo možda osvetljava i činjenicu da se i on sam upustio u ispraznu jurnjavu za statusom i bogatstvom, personifikovanu u Rutinoj porodici. Ako je to tako, onda on nije samotni aristotelovski bog, nego čovek ojađen sopstvenim životinjstvenim vrednostima.
Već imućan i uspešan u vreme kada je napisao roman, London je verovatno delio sa Martinom bes prema intelektualnoj površnosti viših klasa, dok je istovremeno osećao iskušenje zbog toga što su vrednost procenjivali komercijalnim standardima. London je dobar deo života proveo pišući ono što je smatrao štancovanjem za novac da bi održavao svoj raskošan životni stil, a i besomučno je pio. Neke od Brisendenovih i Martinovih ogorčenih komentara o ispraznosti uspeha zvuče kao da London to govori sam sebi. To njegovom prikazu Martinove intelektualne opijenosti daje posebnu dirljivost; kao da je prepoznao vrednost one vrste pijanstva koja može trajati celog života, ali je on sâm uspevao samo povremeno da je dosegne.
Piše: Nik Romen
Izvor: AEON
Preveo: Matija Jovandić
[1] Engleski izraz liberal arts odnosi se na široko obrazovanje iz oblasti humanističkih nauka, prirodnih nauka i umetnosti, nasuprot isključivo specijalizovanom školovanju na svim nivoima