Herman Melvil
Erouhed Hermana Melvila
Pitsfild, Masačusets, SAD
Koristeći svoju ličnu nevolju, frustraciju i inspiraciju, a da ne pominjemo njegovo jedinstveno pomorsko iskustvo, Herman Melville (1819–1891) napisao je jedan od najcjenjenijih romana u američkoj istoriji Mobi Dik. Napisao je i nekoliko drugih romana, kratkih priča i pesama, ali tokom karijere nije bio cenjen, pa je završi kao inspektor carine u Njujorku.
Od 1850. do 1863. godine, Melvil i njegova porodica živeli su u Erouhedu (Arrowhead) – njihovom domu i farmi u Pitsfildu, u Masačusetsu – koje je nazvao po mohikanskim relikvijama koje je iskopao tokom oranja. Kuća od žutih dasaka bila je dom Melvilu, njegovoj supruzi Elizabet, njihovo četvoro dece i drugim članove porodice. Melvil je od gužve bežao u svoju radnu sobu na drugom spratu, gde se nalazio sto od tamnog drveta i sa pogledom na prirodu.
Ovde je napisao Mobi Dika, priču o kitu za koju je inspiraciju nalazio u snegom prekrivenim oblinama planine Grejlok (Graylock). Tu je takođe napisao i svoja druga dela: Čovek od poverenja, Izrael Poter i nekoliko kratkih priča. Za temu mnogih svojih dela uzimao je ovu jednostavnu kuću, sa zidovima obloženim drvetom i estetikom novoengleskog asketizma, koju su narušavale samo ljupke komode, satovi, kreveti i porcelan. Opisao je njen „veliki centralni dimnjak“ u priči „Ja i moj dimnjak“ i njegovo prelepo okruženje u Izraelu Poteru: „U lepim vedrim junskim danima cvetanje ovih planina je više nego očaravajuće.”
Džon Kits
Kuća Kitsovih
London, Engleska, Velika Britanija
Majstor toplih emocija i senzualnih opisa prirode, Džon Kits (1795–1821) bio je jedan od najuticajnijih pesnika engleskog romantičarskog pokreta. Umro je od tuberkuloze sa samo 25 godina, objavljujući svoje pesme samo tokom poslednje četiri godine života. Ipak, njegovo delo inspirisalo je bezbroj pisaca, od Oskara Vajlda do Borhesa, koji je svoj prvi susret sa Kitsovim delom nazvao najznačajnijim književnim iskustvom u svom životu.
Kuća Kitsovih, prvobitno poznata kao Ventvort Plejs (Wentworth Place), sada u vlasništvu jedne londonske korporacije, mesto je u kojem je Kits živeo samo 21 mesec pre putovanja u Italiju, gde je i umro. Dok je ovde stvarao svoja dela koja će ući u kanon, kao što su „Oda slavuju“ i „Predvečerje svete Agneze“, upoznao se i verio sa svojom komšinicom Fani Bron (Fanny Brawne). (Verenički prsten od poludragog kamena granata koji je Kits dao Bron izložen je u kući.) Otmena, jedva ukrašena kuća nalazi se iza gustog lišća na ivici parka Hampsted Hita u Londonu.
Iz salona, u koji svetlost dopire kroz prostrane prozore, pruža se pogled na okolno zelenilo, dok nameštaj i skulptura upućuju na doba u kojem se uživalo u sjaju i uređenju nalik drevnoj Grčkoj i Rimu. Gore je skromna spavaća soba u kojoj je Kits prvi put iskašljao krv, što je bio traumatičan pokazatelj njegove teške bolesti. Kopija portreta Džozefa Severna (Joseph Severn) prikazuje zamišljenog Kitsa koji je ovde pisao – što je jedna od nekoliko slika iz tog perioda koje čine ovaj prostor živim.
Džordž Bajron
Opatija Njusted
Rejvenšed, Notingamšir
Engleska, Velika Britanija
Romantičarski pesnik i dramski pisac Džordž Gordon Bajron (1788–1824), zvani Lord Bajron, bio je jedna od zagonetnijih ličnosti u britanskoj istoriji. Bio je istovremeno ciničan i idealističan, urnebesan i melanholičan, tvrdoglav i popustljiv, a jedan kritičar ga je opisao kao „ludog, zlog i nekoga koga je bilo opasno poznavati“. Njegovom kameleonskom karakteru je na mnogo načina odgovarala opatija Njusted i u njoj nasleđena kuća u ogromnoj šumi Šervud, okružena besprekornim vrtovima, gde je živeo od 1808. do 1814. Osnovan u XII veku od strane kralja Henrija II kao manastir reda avgustinaca, Njusted je neprestano dobijao i gubio svoje elemente. Bajronov predak Džon Bajron pretvorio je manastir u vikendicu u XVI veku, koristeći manastirski kamen za spajanje stilova gotike i tjudora.
Godine 1808, kada se Bajron doselio, pesnik, jedva 21-godišnjak, malo je činio da obnovi ovo mesto koje je dugo propadalo. Veliku dvoranu je koristio za mačevanje i pucanje iz pištolja, ukrasio je svoju radnu sobu lobanjama pronađenim na imanju i pretvorio konak bivšeg igumana u svoju sobu. Soba je raskošna, krevet s baldahinom ukrašen je tekstilom sa cvetnim dezenom i kovanim mesingom, upućuju na obimnu restauraciju kuće koju je izvršio njen naredni vlasnik, Bajronov prijatelja iz detinjstva Tomas Vajldman (Thomas Wildman). Kasniji dodaci i restauracije podrazumevaju renesansni, viktorijanski i neogotički stil. U vrtu se nalazi spomenik Bajronovom psu Botsvaniju, na kome je ispisan pesnikov divni „Epitaf psu“, i koji je veći od Bajronovog spomenika.
Elizabet Gaskel
Kuća Elizabet Gaskel
Mančester, Veliki Mančester,
Engleska, Velika Britanija
Engleska spisateljica Elizabet Gaskel (1810–1865) pisala je pronicljive, društveno-kritičke romane i pripovetke koji su beležili nelagodne transformacije viktorijanskog društva i brutalnog sveta koje je prouzrokovala Industrijska revolucija. Od 1850. do njene smrti 1865. godine, Gaskel i njen suprug Villijam, unitarijanski sveštenik, kao i njihove četiri kćeri živeli su u ulici Plimut gruv 84, u vili u stilu regentskog perioda na periferiji Mančestera, koji je tada bio brzorastući industrijski grad.
Iako spoljašnjost kuće izgleda rigidno i ozbiljno, pomalo nalik na sef, unutrašnjost poseduje viktorijansku raskoš, oplemenjenu cvetnim uzorcima koji krase njene podove, zidove, zavese i nameštaj. Sobe su ispunjene realističnim pejzažnim slikama i portretima, dok knjige u kožnom povezu, pisma, fini porcelan, srebro i minijature ukrašavaju stolove, police i pokrivače. Ovde je Gaskel napisala svoja dela Kraford, Sever i jug, Supruge i kćeri kao i biografiju svoje prijateljice Šarlot Bronte.
„Zaista je lepotica “, napisala je Gaskel svojevremeno o kući. „Moram da se potrudim koliko god mogu da kuća čini zadovoljstvo drugima.“ Tako je i učinila, često dočekujući u njoj Čarlsa Dikensa, koji je slučajno bio njen izdavač, kao i Bronte, Džona Ruskina i Harijet Bičer Stou, između ostalih. Bronte ju je opisala kao „veliku, vedru, prozračnu kuću, sasvim van mančesterskog dima“. Kuća je za javnost ponovo otvorena 2014. godine nakon restauracije vredne 2,5 miliona funti.
Idit Vorton
Maunt
Lenoks, Masačusets, SAD
Jedna od najvećih američkih spisateljica Idit Vorton (1862–1937) rušila je seksistička, hijerarhijska ograničenja društva iz američkog Zlatnog doba svojim glavnim romanima kao što su Doba nevinosti, Itan From i Kuća radosti. Takođe, napisala je uticajna dela o arhitekturi, baštama, dizajnu enterijera i putovanjima, uključujući Dekoraciju kuća iz 1897, gde joj je koautor bio Ogden Kodmen mlađi (Ogden Codman Jr.). Godine 1901. ona i Kodmen dizajniraju njenu kuću na vrhu brdu Maunt na površini od 46 hektara u Lenoksu, u Masačusetsu.
Ovde je napisala veći deo svojih najboljih dela, dok joj se brak raspadao. Vortonovi su Maunt prodali 1911, a razveli se 1913. Idit se za stalno preselila u Francusku. Ali kuća svedoči o njenom talentu i odvažnosti. Upućena u francuski, italijanski i engleski dizajn (naročito Belton House, englesko imanje iz XVII veka), Vorton, odlučna da raskine sa suvišnim i šarenim ukrasima iz vremena svog odgoja, usredsredila se na klasičnu umerenost, poredak, razmere i harmoniju.
Bela štukatura, istaknuta tamnozelenim kapcima, ispresecana je vertikalnim zabatima i dimnjacima. Klasično uređene sobe na glavnom spratu, pametno popunjene ukusnim nameštajem, otvaraju se prema dugoj, zasvođenoj galeriji. Knjige na policama biblioteke Vortonove sadrži dela iz svih perioda njenog života.
Aleksandar Puškin
Puškinov memorijalni stan
Sankt Peterburg, Rusija
Opšteprihvaćen kao najveći ruski pesnik, začetnik moderne ruske književnosti, Aleksandar Puškin (1799–1837), gledajući unazad, napravio je lošu odluku kada je brak u pitanju. Njegova izuzetno lepa supruga Natalija, sa kojom se venčao 1831. godine, volela je pažnju, što je na kraju dovelo do dvoboja između Puškina i jednog od njenih potencijalnih udvarača. Nepotrebno je podsećati da je veliki pesnik izgubio i umro 10. februara 1837. godine, u 37. godini života.
Puškin je sa porodicom poslednja četiri meseca svog života živeo u stanu u kojem je i umro u Sankt Peterburgu, koji je sada njegov memorijalni stan. Smeštena na reci Mojka, u blizini Dvorskog trga, žuta neoklasična zgrada – nekadašnji dom prinčeva Volkonskih – tipična je za ozbiljne, ali ukrašene arhitektonske stilove koje dominiraju ovim kompleksnim gradom iz XVIII veka.
Otkrivajući Puškinovo bogatstvo, koje je poteklo od njegovog plemenitog porekla i velikog uspeha, njegov stan u prizemlju se sastoji od 11 raskošnih, svetlih soba, ukrašenih elegantnim drvenim predmetima i nameštajem u klasičnom stilu. Puškinovom radnom sobom dominiraju njegov izrezbareni sto postavljen kožom, na kome su pisma i rukopisi, i njegova fotelja od crvene kože. Police od tamnog drveta gusto su popunjene pesnikovom izuzetnom zbirkom knjiga. Stan takođe sadrži pramen pesnikove kose, posmrtnu masku, Nataljin nakit, portrete njihove dece i sofu na kojoj je Puškin umro.
Tekst: Sam Lubell
Izvor: lithub.com
Prevod: Danilo Lučić