Lord Bajron je bio više od bajronovskog junaka (II deo) Svako ko veruje da radikalna politika, kako bi ostvarila maksimalan efekat, mora da bude stroga i neduhovita, treba da konsultuje Bajrona. On bi navijao za naše progresivne ciljeve, ali bi nas posramio ako ne progovorimo.

Za svakoga ko voli da intimne muke iz davnih dana budu raspakovane i razjašnjene kao da su aktuelne teme, Makarti je vodič za vas. U vezi sa time što se Bajron razdvojio od Anabele, na primer, Štaufer mudro sugeriše da je „potpuni narativ nespoznatljiv, možda kao što bi bio kod bilo koje veze koju toliko mnogo uključenih strana stavlja pod tako intenzivnu kontrolu“. Tomas Mur aludira na „neko nejasno nagovešteno priznanje nedefinisanih užasa“. Mekarti, međutim, odbacuje nejasnost:

Da je skandal bio samo to što mu se brak raspao, Bajron bi, da je tako odlučio, mogao da savlada oluju. Incest kao dodatni element i još kritičnije sodomija, ono su što je njegov odlazak učinilo neizbežnim.

Bajron je, sa svoje strane, zauzeo staložen pristup glasinama. „Da su istinite, ja bih bio nepodesan za Englesku, kao što je lažna Engleska nepodobna za mene“, zapisao je. Naglavce upadamo u Bajronov problem – to nije pitanje šta je s kime radio ili je mogao raditi i kada, već nemilosrdan način na koji su, tokom njegovog života i nakon njega, ono što biste mogli nazvati višim tračevima zgrabili Bajrona svojim kandžama. U tom procesu on je istovremeno bio idealizovan i omalovažavan. Moglo bi se reći da ovaj postupak čeka sve velike pesnike; osuđeni su da se o njima više priča nego čita, a, čak i kada se čitaju, poezija se raščlanjuje kao kodirana transkripcija života. Bajron, međutim, ostaje najekstremniji slučaj. Ljudi koji se nikada nisu susreli ni sa jednim njegovim stihom će verovatno znati da citiraju kritiku Kerolajn Lemb na njegov račun („lud – loš – opasno ga je poznavati“), i, kao i Makijaveli, on je imao tu uznemiravajuću čast da dobije svoj pridev. Guglajte reč „Byronic” i pri vrhu će se ovo pojaviti: „mameće mračno, misteriozno i ćudljivo”. Đavo da ga nosi!

Ali Bajron je bio Bayronic. Za jednu vinovnicu, ledi Mildmej, kaže se da je osetila punu snagu toga:

Jednom, kada joj se obratio na vratima, njeno srce je zakucalo tako snažno da je jedva mogla da mu odgovori. Rekla je da ono što je izazvalo takav efekat na nju nije samo njeno strahopoštovanje prema njegovim velikim talentima, već i posebna vrsta nekog pogleda kroz polu spuštene kapke koji je imao.

Zatim, tu je bila ledi Fokland, udovica jednog prijatelja. „Ne nudim vam srce bez ljubavi, već srce u kome svaki otkucaj kuca u skladu sa vašim sopstvenim“, napisala je Bajronu 1812, nakon što je Putovanje Čajlda Harolda, njegov prvi hit, bio odštampan. „Jednog jutra sam se probudio i shvatio da sam poznat“, priseća se on, a ta slava je, čini se, ubrzala nastanak pisama obažavalaca. Da biste osetili damar, nije bilo potrebe da budete dama, pa čak ni da upoznate pesnika uživo. Njegovo prisustvo na papiru bilo je sasvim dovoljno, kao što pokazuju izlivi jednog drugog čitaoca: „Gospodine, upravo sam završio sa pregledom vaših nesravnjivih dela — impuls zahvalnosti, a podjednako neizdrživ, tera me da priznam da je vaše pero prizvalo najizvrsnija osećanja koja sam ikada doživeo.”

Istina, veliki deo Bajronove rane poezije – uključujući Putovanje Čajlda Harolda, sa svojim protagonistom koji luta Evropom, gonjen neprekidnim podstrekivanjem nezadovoljene čežnje – ostavlja čoveka da se pita oko čega se digla tolika prašina. “Korsar”, burna priča o piratima, prodata je u deset hiljada primeraka na dan objavljivanja, 1814. („Pročitala sam “Korsar”, popravila podsuknju i nemam šta drugo da radim“, napisala je Džejn Ostin u jednom pismu.) Marej je rekao da je svaki čovek na ulici ili pročitao ili čuo za nju. Kako to? Autobiografski elementi su pomogli, svakako. Činjenica da je Bajron bio poznat po tome što je otišao daleko igrala je na kartu mondenske žudnje za „egzotikom“, a on je, zauzvrat, pristao na to, pozirajući za sliku „Portret plemića u albanskoj odeći“.

Za savremeni senzibilitet, „Korsar“ pruža težak dašak orijentalizma:

    U Koronovom zalivu pluta mnogo galija,
    Kroz Koronove letve lampe svetle,
    Jer Seid, Paša, večeras pravi gozbu:

Čitanje ovoga sada je kao da stojite ispred bogato kolorisanog i šljašteće nalakiranog starog ulja na platnu. Dakle, u eri masovnog turizma, kada možemo da pogledamo Koron (sada Koroni, u južnoj Grčkoj) na Instagramu, i kada slavne ličnosti – koncept koji je Bajron, kao i mnogi drugi, stvorio – izazivaju pomamu, ali gube lični sjaj, kako možemo prizvati šokantnost bajronizma? Savetovao bih da se njegovi koraci prate unazad ne do stihova, već do njegovih pisama i dnevnika, gde čuda zauvek prestaju da bi se napravio prostor za antiklimaks. Hrabri Lord nikada nije više svoj nego kada juriša u šumu crtica, kao u ovim švajcarskim zapisima iz 1816:

Stigao do Grindenvalda – večerao – ponovo osedlao konja i odjahao do višeg glečera – sumrak – ali jasan – veoma fin glečer – kao zaleđeni uragan – svetlost zvezda – prelepa – ali đavolska staza – nema veze – bezbedno stigao – malo sevanja – ali ceo dan fin po pitanju vremena – kao dan kada je raj napravljen.  – Prošao čitave šume sasušenih borova – svi sasušeni – debla ogoljena i bez kore – beživotne grane – nastale nakon samo jedne zime – njihov izgled me je podsetio na mene i moju porodicu.

Kao alternativa tome, sedite i pročitajte Don Žuana. Imam ga u starom mekom povezu u Pingvinovom izdanju koje se može ubaciti u džep kaputa, nositi okolo i progutati kao roman iz XIX veka. Što, na mnogo načina, on i jeste.

U septembru 1818. Bajron je Muru pisao o svom novom poduhvatu: „Zove se Don Žuan i trebalo bi da bude pomalo prikriveno razuzdan u vezi sa svim stvarima. Ali sumnjam da nije možda – barem kako za sada napreduje – suviše slobodno za ove veoma skromne dane. Međutim, izvešću eksperiment, anonimno, a ako ne uspe, biće prekinut.” Može se reći da ga je nastavio, iskoristivši slobodu da u pesmu nagura skoro sve što mu padne na pamet: brodolom, kanibalizam, jastoga, oblačenje u odeću suprotnog pola, besne psovke vojvode od Velingtona. U smislu nivoa smucanja po svetu, Don Huan čini da Čajld Harold izgleda kao da je nepokretan, a Bajron, kao pripovedač, neprestano prekida njegovu priču i vraća se u red: „Živela, muzo! itd.“, ili „Ali, skrećem sa teme“.

Sve u svemu, rezultat je najkonverzativniji ep ikada napisan, i svakako jedini sa punch line-om. Tolika je njegova šekspirovska gabaritnost da Bajron uspeva da upotrebi i talog sopstvenog iskustva. Njegovi biografi su možda zaokupljeni netrpeljivošću koja je preplavljivala njega i Anabelu, ali Don Žuan iz cele katastrofe izvlači jednu svetlucavu frazu („taj moralni kentaur, muškarac i žena“) i predlaže ovo:

    Brak iz ljubavi, kao sirće iz vina…
    Tužno, kiselo, trezveno piće – s vremenom
    Pretvara se od visokog nebeskog ukusa
    U veoma kućevnu aromu domaćinstva.

Zapazite kako drugi red zahteva od nas, posebno ako čitamo naglas, da usporimo i da se sladimo žalobnošću. Stranice koje slede su prepune sličnih sažetaka, previše promišljenih da bi bili gegovi, previše lagani za sentencioznost: „Misliš, da je Laura bila Petrarkina žena, / da bi ceo život pisao sonete?“ Ili: „Žene u odsustvu svojih muževa postaju suptilnije / a ćerke ponekad beže sa batlerom.

Bajron je satiričar jednakih mogućnosti, koji odbija da pusti dok ne pristanemo da preispitamo sopstvene predrasude u potrazi za manama

Šta se dešava ovde? Pesma, kako kaže njen tvorac, „ono što je nekada bilo romantično pretvara u burlesku“, sustižući brbljiv i šaljiv ton koji od samog početka pokreće Bajronova pisma. Ali kako je, tačno, uspeo da pređe sa ovoga, iz Putovanja Čajlda Harolda, 1816:

    Ko nije voleo, ovde bi stekao taj nauk,
    I svoje srce ispunio duhom; onaj ko poznaje
    tu nežnu misteriju, voleće više,
    Jer ovde se ljubav povlači, gde su ga sujetne muške muke,
    I otpad sveta, oterale daleko od njih,
    Jer njegova je priroda da napreduje ili mre.
    On ne stoji mirno, već ili propada, ili raste
    U bezgranični blagoslov, koji se može nadmetati
    Sa besmrtnim svetlima, u svojoj večnosti!

— na ovo, iz Don Žuana, samo tri godine kasnije?

    U ovakvim mislima može se uočiti prava mudrost
    Čežnje uzvišene, a težnje visoke,
    Sa čime se neki rađaju, ali većina uči
    Da se ​​muči, ne znajući zašto:
    „Bilo je čudno da neko tako mlad mori
    Svoj mozak onime što nebesa čine;
    Ako mislite da je ovo bila filozofija,
    Ne mogu da ne pomislim kako je pubertet pripomogao.

Jedan odgovor je tehnički. Prvi odlomak je spenserovska strofa, duga je devet stihova, a drugi je aleksandrinac – sastoji se od šest stopa i stoga je metrički za stopu duži od jambskih pentametara koji mu prethode. Efekat je da se marširanje stihova razvuče i da se primeni smirenje ili uzlet. Nasuprot tome, Don Žuan je, osim nekoliko interludija, u ottava rimi: osam stihova jednake dužine, zaokruženih zvučnim udarom. Manje-više često, udar je podvučen, sasecajući krutost u korenu. Bajron smišlja rime sa lukavstvom i iskrenošću koje su posebno dizajnirane da potresu: „mučenici dlakavi“ / „Devica Marija“, „uskrsnuće“ / „seciranje“, „gubitak nje“ / „filozof“ ili sjajno nestašni „intelektualac“ / „sve vas je kokoška kljuvala“. I Čajld Harold i Don Žuan su nemirne lutalice, ali samo ovaj drugi inspiriše Bajrona da ispusti ovu masnu uvredu: „Ali kažem da su Turci mnogo pogrešili, / jer su mrzeli svinje, a hteli su da spasu svoju slaninu.”

Tu i tamo, Don Žuan pređe granicu. Niko nikada nije bio veći kavaljer od Bajrona kada je naglavce upao u metež žudnje, i na listovima papira i na zgužvanoj postelji, a jednako je iskren i kada se suočava sa čistom gadošću borbe – „umetost prosipanja mozga i rezanja dušnika“, kako kaže u Don Žuanu. Njegovi izveštaji o klanju, koje su Rusi izvršili protiv Turaka, u osmom pevanju, graniče se sa tolstojevskim: „Kližući do kolena u nedavno zaleđenom blatu, / Sada odmrznuto u močvaru ljudske krvi.” Upravo kada pomeša rat i seks, nevolje se rađaju: „Ali šest starih devojaka, svaka od sedamdeset godina, / Sve su odbacili različiti Grenadiri.”

To je nečuveno, sada više nego ikad, a čak i etički najrelaksiraniji čitalac će se osećati kao da bi da zaulari pesnika i uzvikne: „Polako, vaše lordstvo, to nije smešno.” Ali poenta je gnev. Bajron istražuje rasulo i pljačku, i strašnu lakoću sa kojom se zakoni građanskog društva, poput poštovanja starijih, bacaju u zapećak. Rima je kao par klešta, štipa nas da bismo se trznuli. Bajron je satiričar jednakih mogućnosti, koji odbija da pusti dok ne pristanemo da preispitamo sopstvene predrasude u potrazi za manama: „Hrišćani su spalili jedni druge, prilično ubeđeni / Da bi svi apostoli učinili baš to što su oni učinili.” Sam Bog zna da je to istina.

U pismu Mareju, Bajron je Don Žuana nazvao „Doni Džoni“. To je kao da Tolstoj kaže da „Eni Keri” lepo napreduje, ili Šekspir koji mrmlja o „Toniju i Kleo“ u zadnjem delu taverne. Ono što je omogućilo da takva nehajnost cveta, rekao bih, nije bio samo italijanski model ottava rime, već i sama Italija – Venecija, pre svega, gde se Bajron razulario. „Ono što ljudi nazivaju galantnošću, a bogovi preljubom, / mnogo je češće tamo gde je klima vrela“, napisao je on, a retko kada je veza između kupleta i kupleraja bila demonstrirana sa tako uzbunjujućom snagom. U jednom tipičnom pismu za njega, Bajron pominje skorašnju poznanicu i dodaje: „jebao je dvaput dnevno poslednjih šest dana — danas je sedmi — ali ne računajući sabat — jer se sastajemo u ponoć kod njenog Millinera.—“ Kako bi balansirao sa knjigama, on takođe provodi vreme na ostrvu San Lazaro, u zajednici monaha, učeći jermenski. „Moj um je želeo nešto krševito da se o njega razbije“, objašnjava on.

Bajron filohelen je samo jedan Bajron među mnogima. Šepajući dečak, vragolan sa medvedom, prostak sa čudnim pogledom, Londonac, libertinac, potencijalni oslobodilac: birajte.

Ali Venecija je bila više od skupine izazova. Za Bajrona, kao i za generacije njegovih nemirnih obožavalaca, to je bio grad predstave. Jedna reč ili delo uvek su mogli da zamaskira drugu, a vode su davale i sportsku šansu (preplivao je lagunu od Lida do Kanala Grande) i talasastu pretnju raspada. Sve bi se, na kraju, istopilo. Otuda njegova novootkrivena sposobnost, u Don Žuanu, da se uzdrži od svoje reputacije, borilačkog trijumfa, zaveta besmrtne strasti i drugih oslonaca romantične slave, i da se zavitlava s njima kao sa igračkama:

    Dakle – dakle, svet se mora okrenuti oko svoje ose,
    I čitavo čovečanstvo se okreće s njim, glava ili pismo,
    I živi i mre, vodi ljubav i plaća svoje poreze,
    I dok se vetar menja, on pomeri naša jedra;
    Kralj nam zapoveda, a doktor nas vara,
    Sveštenik naređuje, i tako naš život izdiše,
    Malo daha, ljubavi, vina, ambicije, slave,
    Borbe, odanosti, prašine, – možda ime.

Ime Bajrona je dugo vremena zvonilo kao zvono. Kada je čuo vest o njegovoj smrti, tinejdžer Tenison je uklesao reči „Bajron je mrtav“ u stenu. „Neka moje telo ne bude iscepkano ili poslato u Englesku“, naredio je Bajron, a to naređenje se odmah nije ispoštovalo. Mnogi ljudi su želeli deo njega. Pluća i grkljan su mu izvađeni, stavljeni u urnu i čuvani u Misolongiju. Ostatak je poslat brodom nazad u London, gde je bio izložen u otvorenom kovčegu pre nego što su ga odneli u crkvu u blizini Njustedske opatije da ga sahrane. (Pesnički kutak, u Vestminsterskoj opatiji, nije bio opcija: dekan je odbio da prihvati tako blasfemičnog besprizornika.) Bajronovi drugovi plemići, uglavnom, nisu se udostojili da ga javno ožale. Tomas Mur je, umesto toga, primetio „buntovničku radoznalost rulje“ sa „nekoliko uglednih osoba u toj gomili“.

Bajron bi se obradovao takvoj ironiji: plavoj krvi koju poštuju obični ljudi. U izvesnom smislu, to nije bilo neočekivano. Njegova čitalačka publika je već bila uvećana primamljivo skandaloznom aurom Don Žuana. (Video sam police sa jeftinim izdanjima iz tog perioda, mnoga od njih su piratska, a neka nisu veća od kutije cigareta.) Još 1916. godine, u Portretu umetnika u mladosti, Džojsovog junaka prebiju školski drugari zbog podržavanja Bajrona, koji je za napadače „samo pesnik za neobrazovane ljude“. Činjenica je da se Bajron zauzeo za potlačene. Njegov prvi govor u Domu lordova, 1812. godine, i dalje je jasan poziv: uzbudljiva odbrana Ludita, koji su razbili mašine kako ne bi uzimale njihove poslove i koji su bili suočeni sa smrtnom kaznom. U Grčkoj, takođe, nije zaboravljena Bajronova vera u samoopredeljenje zemlje – „Sanjao sam da bi Grčka još uvek mogla da bude slobodna“. Povodom dvestogodišnjice njegove smrti, grčki ambasador u Ujedinjenom Kraljevstvu položiće venac na Bajronovu statuu u Triniti koledžu.

Bajron filohelen je samo jedan Bajron među mnogima. Šepajući dečak, vragolan sa medvedom, prostak sa čudnim pogledom, Londonac, libertinac, potencijalni oslobodilac: birajte. Iako je Bajron sebe definisao kao „slomljenog Dendija“, i uprkos portretima koji ga prikazuju kako je nadmeno zlovoljan, njegov odani prijatelj sa Kembridža Hobhaus gajio je topliju sliku o njemu. Od svih Bajronovih osobenosti, Hobhaus je napisao, „njegov smeh je ono čega se najviše sećam.” Svako ko veruje da radikalna politika, kako bi ostvarila maksimalan efekat, mora da bude stroga i bez humora, treba da konsultuje Bajrona. On bi navijao za naše progresivne ciljeve, ali bi nas posramio ako ne progovorimo.

Šta, ako išta, povezuje sve ove Bajrone zajedno? Zašto se on ne raspada u našim rukama? Možda zato što njegov apetit za životom, iako zarazan, nije nezasitan; on i njegove najupečatljivije pesme su svesni načina na koje se naša glad može utažiti. Veoma malo stvari je važno, koliko god mi volimo da se pretvaramo da jesu: „Kada se od života oduzme detinjstvo (što je vegetiranje), — spavanje, jedenje i gutanje — zakopčavanje i otkopčavanje — koliko ostaje od istinskog bitisanja? Leto jednog puha“. Melanholija i neuspeh su deo dogovora, a postoji nešto duboko komično što nastaje uprkos pritisku. Kako je napisao, završavajući pismo jednom prijatelju:

Laku noć—ili, bolje reći, dobro jutro. Četiri je, a zora blista nad Velikim kanalom i diže senke (unshadow) sa Rialta.

Smatram da je nemoguće ne oduševiti se tim sveže iskovanim glagolom i njegovim obećanjem o danu koji jedva čeka da bude potrošen ili protraćen, kako nalažu bogatstvo i ćudljivost. Bajron nije bio zadovoljna duša, ali njegovo nezadovoljstvo govori o jednom poglavlju civilizacije. Neka se još jednom dignu senke sa njega.

Tekst: Anthony Lane
Izvor: newyorker.com
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i esej nobelovca Bertranda Rasela “Bajronovska nesreća”.

Prvi deo tekst pročitajte ovde.

 

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: