Duhovi Idit Vorton Poznata uglavnom kao realista, Idit Vorton je koristila formu gotičke književnosti da istražuje užas ograničenosti polom.

Godine 1902. Idit Vorton i njen muž Tedi kupili su 113 hektara zemlje u Lenoksu, u Masačusetsu, od Džordžijane Sardžent, strastvene baštovanke i dame iz visokog društva. Tamo je Vorton napravila “Planinu”, prostrano imanje koje je uključivalo veličanstvenu kuću i vrtove koje je sama dizajnirala uz pomoć arhitekata Ogdena Kodmana Juniora i Frensis Hopin. Kasnije je napisala nekoliko knjiga o dizajnu, uključujući iznenađujuće uspešnu Dekoraciju domova (1897) i, zapravo je u pismu svom ljubavniku Mortonu Fulertonu izrazila uverenje da je bolja dizajnerka nego spisateljica. “Planina” je predstavljala utočište gde je Vorton mogla da čita, piše i druži se, daleko od najopresivnijih društvenih ograničenja za njen pol i klasu, iako je tamo živela samo pet godina, od 1903. do 1908. godine. O svom domu je napisala u autobiografiji Pogled unazad (1934): “Samo sam na ‘Planini’ bila zaista srećna.”

Vorton je rođena kao Idit Njubold Džouns 1862. godine i odrasla je među njujorškom elitom, čije je unutrašnje funkcionisanje i manire kasnije zabeležila u romanima kao što su Kuća veselja (1905) i Doba nevinosti (1920). Kaže se da je izraz “keeping up with the Joneses” (“biti u korak sa Džounsovima”, prim. prev.) potekao od prestiža porodice njenog oca. I pored bogatstva i komfora kojim je bila okružena, Vorton je imala teško detinjstvo. Borila se protiv ograničenja obrazovanja i vaspitanja koje joj je sledovalo. Njenim roditeljima je smetala njena potreba za samoćom i privatnošću kako bi čitala i maštala. “Ono što sam zaista volela,” piše ona, “bilo je da budem sama sa Vošington Irvingom i svojim snovima.” Sa devet godina umalo je umrla od tifusa, a ovaj incident je kod nje izazvao “hroničan strah” i sujevernost, kako kaže. Dugi niz godina spavala je sa svetlom upaljenim u svojoj sobi i služavkom koja je bdela nad njom dok spava.

Ta sklonost ka nespokoju pratila ju je i u odraslom dobu. Udala se za Edvarda Robinsa Vortona (Tedi) 1885. godine; njih dvoje su mnogo putovali sve dok se Tedi zbog depresije nije usidrio na “Planini”, sa melanholija koja kao da se prelila i na Iditinu psihu. Vorton je tamo proživela nekoliko srećnih godina, a čuveno je bilo njeno pisanje u krevetu sa psima, mada je postepeno postala razočarana kućom koju je nekada volela, došavši čak do zaljučka da je zloslutna i preteća. Njen brak se pogoršao; nakon Tedijevog verbalnog zlostavljanja i nasilnih, histeričnih ispada i obostranog neverstva, Idit se preselila u Pariz, a Tedi je prodao kuću bez njenog pristanka 1911. godine. Razveli su se dve godine kasnije. Vorton nikada više nije živela u Sjedinjenim Američkim Državama.

Tako je simbol njenog samo-oblikovanja postalo nešto što je Vorton mrzela i čega se plašila. Usred njenog bračnog i emocionalnog haosa, da li je Vorton zaista verovala da je “Planina” ukleta? Kasniji stanovnici su delili njene sumnje; neki su prijavljivali čudne zvukove i avetinjske figure. Imanje, sada otvoreno za javnost kao kućni muzej, nudi popularnu turu sa duhovima, gde se garantuje prilika da se vide prikaze prošlih stanara, čuvara, vrtlara i tragičnih samoubica.

Međutim, pitanje vlastitih uverenja Idit Vorton je možda pogrešno pitanje. U predgovoru za knjigu Duhovi, Vorton ističe svoj stav da verovanje u natprirodno nije stvar intelekta. Umesto toga, “u toploj tami prenatalne tečnosti duboko ispod našeg svesnog rezonovanja počiva sposobnost kojom pojmimo duhove koje možda nismo obdareni da vidimo.” Da bi se osetilo nešto neovozemaljsko, u različitim značenjima i oblicima, treba se uskladiti sa “nevidljivim tokovima bića na određenim mestima i u određeno vreme.” Drugim rečima, duh nije oblik u belom plaštu koja lebdi pred nama, već podsvesna percepcija misterije, svesnost o tihim silama i značenjima koji su sastavni deo naših odnosa sa drugima i sa svetom. Ova predstava o duhovima kao treperenju u vazduhu koje lebdi među svim stvarima može osvetliti koji fenomeni su, tačno, najviše uzrujavali Vorton.

Ukletost leži u svakodnevnim stvarima: ne u ruševnoj viktorijanskoj vili, već u modernoj seoskoj kolibi ili gradskoj kući, i ne pogađa čudnu staru usedelicu, već tipičnu ženu.

Na prvi i poslednji pogled, priče o duhovima Idit Vorton ne odstupaju radikalno od ostatka njenog književnog stvaralaštva, i poseduju karakteristične osobine njenog mračnog realizma: događaju se u višim društvenim slojevima; optika je usmerena na društvene aktuelnosti; postoji interesovanje za dom i porodični život.

Uzmimo, na primer, priču “Seme nara”, koja počinje kao bilo koji društveni roman, sa mladom ženom Šarlot Ešbi koja je odnedavno udata za Keneta, ljubaznog i imućnog udovca koji joj pruža sve materijalne i duhovne udobnosti. Na dan kada se vrate sa svog medenog meseca na Antilima, stiže misteriozno pismo na njihovu kućnu adresu u Njujorku; adresa je ispisana rukopisom žene, koja je Šarloti nepoznata. Kenet, međutim, pokazuje da prepoznaje rukopis. Slična pisma nastavljaju da dolaze, imajući strašan uticaj na Keneta; prilikom čitanja, on postaje bled i izgleda kao da ga život napušta. Odbija da priča o njihovom sadržaju osim što kaže da se odnose na posao, što stavlja Šarlotu u očajnički položaj u kojem pokušava da izvuče informacije iz njega o jednoj oblasti u koju ne bi trebalo da se petlja. Na kraju, Kenet jednostavno nestaje, ostavljajući Šarlotu da razmišlja o njegovoj sudbini.

Dobro poznata priča, sigurno. Muž i žena su u braku. Ubrzo nakon toga pojavljuje se dokaz afere ili drugih sumnjivih aktivnosti. Supruga, koja se nalazi na slabijoj strani u odnosu moći, onemogućena je da otkrije o čemu se uistinu radi. Muž beži, bilo da bi se pridružio ljubavnici bilo da bi izbegao nevolju. Razlika između ove priče i drugih je u tome što su tajna pisma od Kenetove preminule bivše žene, i dolazak svakog pisma oduzima delić njegove životne snage, dok ga to ne odvuče u podzemni svet da joj se pridruži zauvek (otuda naziv). Ne svedočimo niti jednom od ovih paranormalnih događaja iz prve ruke, ali pretpostavka je prilično čvrsta.

O čemu se radi u priči? Kao i u ostatku zbirke, elementi sa duhovima se uvode postepeno, tako da ih možda ne primetimo odmah, i u krajnjem tumačenju mogli bi se čitati i da ne postoje, osim kao psihološki fenomeni. Trag iz prvog reda priče nam govori da je psihologija ključna čak i ako je duh objektivno stvaran: “Šarlot Ešbi je zastala na svom pragu.” Odmah primećujemo da se u domu događa nešto loše, a dodatnim razmišljanjem uviđamo da se gotovo cela priča odvija u kući Ešbijevih. U stvari, gotovo sve priče Idit Vorton dešavaju se u i oko neke kuće, u skladu sa tradicijom velikih gotičkih narativa: u pitanju je novo kupljeno imanje, ili nasleđeno, ili tek preuzeto. Period godine je obično zima; negostoljubivo vreme tera junake da budu u kući, zavijanje vetra evocira nepoznato. Napolju, sneg Nove Engleske (ili Njujorka) usporava sve i prigušuje zvuke, poput tišine i hladnoće groba, stvarajući idealne uslove za “kontinuitet i tišinu” koji su, kako Vorton kaže, potrebni duhu da bi se osetilo njegovo prisustvo. Ova atmosfera može podsetiti čitatelje na njen roman Itan From (1911), koji je ispunjen zloslutnim mestima i ljudima, i sličnom neizbežnom putanjom ka hladnoj stagnaciji, bilo u životu ili u smrti.

Ipak, ukleti domovi u pričama Idit Vorton ne poseduju nužno vanredne karakteristike. “Između kula sa tornjevima,” piše ona u predgovoru za priču “Sve duše”, “gde promiču obezglavljene žrtve sa lancima koji zveče, i udobne prigradske kuće sa frižiderom i centralnim grejanjem gde osećate, čim uđete, da nešto nije u redu, ovo drugo će mi poterati žmarce niz kičmu!” Ukletost leži u svakodnevnim stvarima: ne u ruševnoj viktorijanskoj vili, već u modernoj seoskoj kolibi ili gradskoj kući, i ne pogađa čudnu staru usedelicu, već tipičnu ženu, sestru ili ćerku koja jednostavno samo obavlja svoje domaćinske poslove. Svako od nas može postati ranjiv.

I pored toga što su kuće obične, prožete su zlokobnošću ili opakim namerama. Čini se da znaju više nego što pokazuju, šapuću, ali nikada ne govore jasno. Jedna je opisana kao “nemi saučesnik, nepotkupljivi staratelj, iznenađujuća misterija” a ne kao “jedna od onih brbljavih starih kuća koje otkrivaju poverene im tajne.” Čak i među kućama, ove su suzdržane, ljubomorne na svoje živopisne istorije koje i dalje mame stanare. Uz retke izuzetke, posluga funkcioniše kao produžetak imanja, sveznajući ali zaštićeni, koja posmatra svoje štićenike kako padaju u spremne zamke. U priči “Flaša perijea”, za jednog od njih se ispostavlja da je neuravnoteženi ubica; njegov izgovor je da previše godina nije imao odmor. Ovde svoju glavu pomalja autorkino klasno slepilo. I pored obraćanja pažnje na stroge rodne norme, Vorton generalno ne primećuje da domaćinstvo može da bude dom ženama (i muškarcima) koji su čak strože ograničeni od nje.

Kao što su pisci od Šarlote Perkins Gilman do Henrika Ibsena pokazivali, užas nije napad na domaće okruženje, već je njegov endemski deo.

Sami domovi, dakle, zarobljavaju svoje stanare, socijalno i mentalno. Ponekad se protagonistima nameće drastičnija mera imobilnosti. Služavka čeka poziv za svoje usluge, nesposobna da obavlja svoju funkciju dok ne bude pozvana. Povreda zgloba vezuje udovicu Saru Klejborn iz “Svih duša” za krevet, iz kojeg je osuđena da primećuje sumnjivo odsustvo aktivnosti u kući punoj posluge. “Koliko je ljudi koje je poznavala” pita se, “imalo predstavu o tome šta je tišina – i koliko je glasna kada je zaista slušaš?” Vreme protiče na čudan način. Niko se ne bavi njenim ranama; njena potpuna zavisnost od drugih se otkriva na brutalan način. Na kraju priče, mora da se vuče na jednoj nozi oko kuće ne bi li otkrila da čudan zvuk koji čuje dolazi iz radija, još jedan slučaj svakodnevice koja prodire u oblast začudnog.

Kao skoro sve žene u pričama i romanima Idit Vorton, Klejburn otelovljuje prekarni društveni status, lociran na obodima mejnstrima društva. Setite se Lili Bart u Kući veselja, koja nema svoje nasleđe i koja stari, ali još uvek nije udata; ili Elen Olenske iz romana Doba nevinosti, koja je pobegla iz braka, ali ostaje ograničena konvencijama koje stoje s njime u vezi. Svaka od njih je privremeno uspela da se snađe, ali najmanji poremećaj može da promeni njihov osetljivi položaj – kao što je važilo za sve žene, čak i one koje su bile zaštićene brakom. Na neki način, Sara, Elen i Lili su srećne što većinu svog vremena provode bez muške pratnje, jer brak ne uspeva da spase autorkine nesrećne žene od propasti. Muževa koji zlostavljaju i koji su odsutni ima u izobilju. Oni imaju afere, negiraju strah i anksioznost svojih žena, moguće da ih čak i tuku, kao što implicira priča “Zvono gospođine služavke”.

Ipak, često su neuspesi jednolični. Uzmimo priču o Meri i Nedu Bojn iz priče “Nakon”, paru koji se nedavno preselio u šarmantno seosko mesto u Dorsetšajeru, gde su kupili imanje zbog mogunosti da u njemu sretnu duha, iako ih prijatelj upozorava da će za duha saznati tek nakon što ga vide. Navodno penzionisan, Ned počinje da piše knjigu, ali ubrzo dobija pismo, na koje reaguje sa strahom, što pokušava hitro da sakrije. Obaveštava Meri da ga je tužio bivši kolega kojem je pomogao da uđe u posao, ali da je tužba povučena. Kasnije, posetilac dolazi kod Neda, i njih dvoje napuštaju kuću i nikada se ne vraćaju. Meri ostaje da nagađa šta se dogodilo sa Nedom i polako tone u apatičnost. Nedova izdaja postaje dominantna činjenica njenog postojanja.

Vorton piše o Merinoj rezignaciji: “Bilo je čak i trenutaka umora kada je, kao žrtva nekog otrova koji ostavlja mozak bistrim, a telo nepokretnim, videla sebe sviknutu na užas, prihvatajući njegovo stalno prisustvo kao jedan od fiksnih okolnosti života.” “Sviknuta na užas” – dvosmislenost koja ujedinjuje jezivo i domaće, zastrašujuće i svakodnevno. Kao što su pisci od Šarlote Perkins Gilman do Henrika Ibsena pokazivali, užas nije napad na domaće okruženje, već je njegov endemski deo. Svako ko je zatvoren u dom, doslovno ili figurativno, doživeće ovaj užas. Merin muž ju je ostavio samu u kući; ona i kuća se sjedinjuju kroz fatalnu letargiju. Na kraju saznajemo da je kobno pismo donelo vest da je Elvel, čovek koji je tužio Neda da je prouzrokovao njegovu propast, izvršio samoubistvo – ali je on takođe čovek koji se kasnije pojavljuje u kući da zauvek odvede Neda.

Za Idit Vorton, književnost koja se bavi društvenom realnošću i književnost koja se bavi začudnim su jedno te isto, jer se obe te književnosti bave ljudskom prirodom i odnosima.

Nije slučajno što se Nedova i Merina propast ubrzavaju dolaskom pisma, baš kao što se to dešava i sa Šarlotom Ešbi u priči “Seme nara” – posebno u obliku pisma za muževe. Ova vrsta korespondencije, koja se odnosi na poslove, predstavlja javnu sferu, odgovarajuću arenu za muškarca. Kada žena pokuša da se umeša – pokuša da utvrdi sadržaj pisma ili da sruši barijeru između javnog i privatnog prostora – porodična struktura se urušava. Javna sfera, dakle, nije prikazana kao potencijalno utočište za nespokojnu domaćicu, jer nevolje podjednako prate i njihovo traganje. Takođe, teško je smatrati koincidencijom to što pisanje pisama spada u svet reči, poziv same Idit Vorton, što upućuje na anksioznost zbog njenog ličnog upada u istorijski gledano muški domen belles lettres. Vorton je pisala da je njena porodica „prosto ignorisala“ njene knjige, a među njujorškim društvom „ta tema je izbegavana kao da je neka vrsta porodične sramote.“ I pored njene snažne volje i talenta, skoro univerzalno odbacivanje od strane onih najbližih njenom najstrastvenijem poduhvatu moralo je imati uticaj na sliku koju je imala o sebi i, očigledno, na njen pojam o utvarnom.

Njene protagonistkinje nalaze se u stanju napetosti između doma i društva, domaćeg i svetovnog. Ne sugeriše se rešenje u ovim pričama, koje se obično završavaju nerazrešene; otkrivamo misteriju u korenu narativa, ali ne i do čega će ona na kraju dovesti. Zaključak izmiče, baš kao i pomirenje između više ličnosti koje žene poseduju, od kojih svaka ima svoje planove i želje. Ne možemo Vorton nazvati radikalnom feministkinjom; nije verovala u jednakost između polova. Ali je verovala u značaj pronalaženja načina da se potpuno izrazi, da preuzme dvostruku ulogu i spisateljice i žene, pri čemu prva nikada ne bi bila potčinjena drugoj. Nije bila ponosna na prekid svog braka ili gubitak doma, ali se predala potrebi da ispoštuje svoj umetnički dar.

Kakva god bila njena sredstva za beg i izražavanje, Vorton nije imala dilemu oko toga koliko je opasno biti pomirljiv. Olako i trajno pasti u ulogu domaćice značilo je napraviti prvi korak ka grobu. Za žene u njenim pričama, zatvorenost u domu može biti neki oblik smrti u životu, ili neka vrsta prelaznog stanja, gde odsustvo ili prisustvo pulsa postaje nevažno. U priči “Gospodin Džouns”, lejdi Džejn Link kaže na groblju gde se nalaze njeni pokojni preci kako su “toliko temeljno sahranjeni da verovatno nisu ni znali kada su prešli iz svojih kreveta u svoje grobove.“ U priči “Gospođica Meri Pask”, muški narator kreće u potpuno običnu posetu domu zanemarene, usamljene starice, starije sestre svog prijatelja – običnu posetu, osim što je žena mrtva, ili tako narator misli. Pitanje na kraju ostaje nerazrešeno. Kako, postavlja se pitanje u priči, razlikovati mrtvu od starije, usamljene žene željne društva, od živog duha? Čovek ovako razmišlja o svojoj poseti: „Recimo da je nešto ostalo od Meri Pask – nešto dovoljno da mi se izjada o neizgovorenoj usamljenosti tokom njenog života, da konačno izrazi ono što je živa žena uvek morala da drži skriveno i ćuti o tome? Ta misao me je čudno dirnula – u svojoj slabosti ležao sam i plakao zbog toga. Nema kraja ženama koje su bile poput nje, pretpostavljao sam.“

Ako se smrt može pronaći u životu, tada njeno biološko pojavljivanje nije od ključne važnosti. Centralne teme eksplicitnih priča o duhovima – detalji o smrti likova, mehanizmi pomoću kojih se vraćaju u svet živih – nisu bitne. Za Idit Vorton, književnost koja se bavi društvenom realnošću i književnost koja se bavi začudnim su jedno te isto, jer se obe te književnosti bave ljudskom prirodom i odnosima. Odnos žena prema domu, izvoru i utehe i opasnosti, predstavlja psihološku dinamiku koju je Vorton u svojim delima najdublje istraživala. To što se ona u potpunosti manifestuje u pričama o duhovima sugeriše i potpunu familijarnost i potpunu začudnost koju je Vorton locirala u konceptu doma: njegova promenljivost, njegov potencijal da prihvati ili odbaci, da predstavlja i identifikaciju i otuđenje. Vorton smešta priču o duhovima u panteon realističkog narativa.

Tekst: Dženifer Bernštajn
Izvor: bostonreview.net
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i tekst o romanu Okretaj zavrtnja Henrija Džejmsa.