Pre sedamdeset godina je Rej Bredberi, tada 33-godišnji autor Marsovskih hronika (1950), Tetoviranog čoveka (1951) i Farenhajta 451 (1953), stojeći pred ogledalom u hotelskoj sobi u Londonu, izjavio: “Ja… sam Herman Melvil!” Bio je to njegov poslednji zamah u pokušaju da savlada velikog američkog pisca Mobija Dika (1851). Za Bredberija je to bilo biti ili ne biti: ili da uspe ili da prihvati potpuni neuspeh.
Malo ljudi je danas svesno da je Bredberi, ugledni pisac naučne fantastike, voljeni fantastičar i okosnica spiskova zabranjenih knjiga, napisao scenario za film Džona Hjustona iz 1956. godine, adaptaciju Melvilovog klasika, sa Gregorijem Pekom u glavnoj ulozi nezaboravnog, opsesivnog kapetana Ahaba. Pisanje scenarija bilo je za Bredberija ostvarenje sna sve dok se nije pretvorilo u košmar na dve noge. Što kaže stara izreka: nikad ne upoznaj svoje heroje.
Dakle, kako je pisac, poznat po prizivanju nakaza iz pratećih programa u cirkusu, ispaljivanju art deko raketa na Mars i distopijskoj budućnosti u kojoj su knjige nelegalne došao do toga da adaptira nešto što se često smatra velikim američkim romanom? Ako biste pitali Reja Bredberija, koji je preminuo 2012. godine, rekao bi vam da je odgovor na to pitanje reč od pet slova: LJ-U-B-A-V.
Radio sam sa Bredberijem 12 godina kao njegov autorizovani biograf i često smo razgovarali na tu temu. “Ljubav” o kojoj Bredberi govori bio je entuzijazam, vodeća crta njegove stvaralačke etike. “Radi ono što voliš i voli ono što radiš”, često je govorio kasnije u životu svakome ko ga je zamolio za savet za pisanje. Mislio je da treba da pišete o stvarima koje vas uzbuđuju, idejama koje vas grabe za kragnu i neće da vas puste.
Rej Bredberi je celog svog života bio suštinski primer fana. Bio je bestidni entuzijasta: voleo je, grozničavo. Toliko da je sa 18 godina, bez prebijene pare, otputovao putničkim vozom od kuće u Los Anđelesu do Njujorka, na Prvu naučnofantastičnu konvenciju održanu jula 1939. godine.
Nije bio samo ljubitelj naučne fantastike. Bredberi se divio popularnoj kulturi uopšte, posebno kinematografiji. A ranih 1950-ih njegov omiljeni filmski režiser, van svake sumnje, bio je Džon Hjuston, Oskarima nagrađivani autor koji je stajao iza Malteškog sokola (1941), Blaga Sijera Madre (1948) i Džungle na asfaltu (1950). “Znao je kako da navede glumce da žive u koži svojih likova”, rekao mi je Bredberi 2004. godine, “tako da nisi gledao glumce kako glume, gledao si ljude kako žive”.
Iako se Bredberi ustalio kao nesumnjivo jako književno ime u drugoj polovini 1940-ih, objavljujući u Harpersu, Njujorkeru i antologijama Najbolje kratke priče godine, nikada nije zapustio svoje mladalačko štrebersko srce. Upravo je taj razdragani entuzijazam vodio pravo ka tome da piše scenario za Mobi Dik (na špici filma je ispuštena crtica s Melvilovim imenom).
Pod ugovorom za prvu knjigu (gotičarska zbirka Mračni karneval, objavljena 1947), Bredberi je 1946. godine počeo da piše za gomilu dramskih radio-programa, među kojima su najpoznatiji Moleov teatar misterija, Saspens i Dimenzija X. Njegov agent u to vreme bio je Rej Stark iz holivudske agencije Fejmouz artists, koji je blisko sarađivao sa Džonom Hjustonom. Početkom 1951. godine, na Bredberijev zahtev, Stark je dogovorio susret njih dvojice. Hjuston je uvek tražio nove književne talente da mu pišu filmove, a i bio je sklon tome da adaptira klasike književnosti.
Bredberi i Hjuston su se sreli u restoranu Romanof na Rodeo drajvu, u lokalu uređenom sa stilom i holivudskom elitom kao posetiocima. Tamo je Bredberi, koji se nikada nije libio toga da jasno izrazi fanovsku privrženost, pokazao divljenje prema Hjustonu i njegovom opusu. Zapravo, otišao je i korak dalje, drsko ukazujući Hjustonu da je uveren da su njih dvojica predodređeni da rade zajedno. Poneo je i primerke svojih knjiga sa sobom te večeri – Mračni karneval, Marsovske hronike, kao i još neobjavljenu najnoviju zbirku Tetovirani čovek. Gurnuo je knjige preko stola Hjustonu i rekao mu: “Ako vam se svide moje knjige bar upola onoliko koliko se vi sviđate meni, pozovite me”.
Hjustonov sledeći projekat bio je Afrička kraljica (1951), sa Hemfrijem Bogartom i Ketrin Hepbern u glavnim ulogama, a producenti su već napravili raspored snimanja u Evropi i Africi. Ubrzo nakon što su se sreli na večeri, Hjuston je pisao Bredberiju iz Londona. “Impresioniran teško da je prava reč za ono kako se osećam”, rekao je, zahvaljujući se Bredberiju na knjigama. Režiser je nastavio sa pohvalama mladom piscu zbog nekoliko njegovih priča, a onda je svoju poslanicu zaključio sledećim rečima: “Nema toga što bih radije radio od saradnje na filmu sa vama”.
Septembra 1951. godine objavljeno je britansko izdanje Marsovskih hronika. Naslov knjige je za britanske čitaoce promenjen u Srebrni skakavci, što je metafora za roj raketnih brodova koje su poletele sa Zemlje na put sa ciljem kolonizacije Marsa. Roman u pričama dobio je velike pohvale slavnog pisca i kritičara Kristofera Išervuda, a ishod toga bio je i to da žanr prvi put bude priznat kao ozbiljna književnost.
Bredberi je poslao primerak Srebrnih skakavaca Hjustonu, a on mu je odgovorio u decembru iste godine pišući o knjizi, uzbudljivoj, poetičnoj, naučnofantastičnoj paraboli zasnovanoj na mitu o američkom širenju na zapad. “Nema sumnje, po mom mišljenju će ovo biti sjajan film”, ocenio je Hjuston. “Daću sve od sebe da nađem neki studio koji će me pustiti da uradim vašu knjigu”. Ostvarenje Bredberijevog sna da snimi film sa Džonom Hjustonom bilo je sve bliže.
Naravno, u Holivudu se stvari često pomeraju brzinom glečera. Tokom 1952. godine Bredberi je pripremao treću zbirku priča, Zlatne jabuke Sunca (1953), za Dabldej. Pored toga, potpisao je i prvi ugovor za film tog leta sa Juniverzal studijima, za razvoj i tritment za Došlo je iz dalekog svemira (1953). Prkoseći izveštačenom scenariju o vanzemaljcima kakav su predložili producenti, Bredberi je odbacio žanrovska opšta mesta i od posetilaca iz međuzvezdanih prostora napravio je saosećajna bića. Zarađivao je 300 dolara nedeljno za pisanje grube verzije priče, više nego ikada pre toga. A, što je još važnije, bio je to njegov prvi proboj u Holivud.
Bredberi se kao tinejdžer bukvalno pentrao uz zidove Paramaunt studija i bio je po kratkom postupku ispraćen napolje. Sad mu je bila dodeljena kancelarija u Juniverzalu.
Bredberi je početkom 1953. poslao još neobjavljeni primerak Zlatnih jabuka Sunca Hjustonu u London. Knjiga je bila zbirka raznolike kratke proze (fantazija, naučna fantastika, realizam). Do tada je već prešao na svoj sledeći poduhvat, Farenhajt 451.
U stvaranju Farenhajta 451 ima štofa za književnu legendu. Bredberi je, poznato je, u leto 1953. proveo devet dana u podrumu Pauelove biblioteke na Univerzitetu u Kaliforniji, gde je mogao da koristi njihove pisaće mašine za iznajmljivanje. Pošto su ga kod kuće ometale njegove dve male ćerke, bilo mu je potrebno mirno mesto za rad, ali mu prihodi nisu još bili dovoljni da priušti sebi pravu kancelariju. Bio je pod ugovorom sa Balantajn buksom da proširi novelu od 25.000 reči koju je napisao tri godine ranije pod naslovom Vatrogasac u potpuno razvijen roman.
Premisa priče bila je o društvu u bliskoj budućnosti sa vatrogascima koji idu od vrata do vrata i spaljuju knjige jer one idejama osnažuju ljude. U Bredberijevom svetu budućnosti knjige su opasna oruđa. U priči su korišćeni pristupi svojstveni naučnoj fantastici da bi se optužila Amerika makartijevske ere; bila je to priča koja upozorava na uspon autoritarizma i suzbijanje kulture razmišljanja.
Posle ozbiljnog rintanja i rada “jedan na jedan” sa urednikom u Balantajnu Stenlijem Kaufmanom, Bredberi je predao probne otiske sredinom avgusta 1953. godine. Iznuren, otišao je na izlet do omiljene knjižare u Long Biču sa najboljim prijateljem, animatorom Rejom Harihauzenom. Dvojica muškaraca delila su ljubav prema dinosaurusima i tražila su knjige o njima. Kad se Bredberi te večeri vratio kući, njegova supruga Megi prenela mu je poruku. Zvao je Džon Hjuston. Režiser je u Los Anđelesu i hoće da se vide.
Sledeće večeri se Bredberi sreo sa Hjustonom u njegovom apartmanu u hotelu Beverli Hils. Sudbonosni susret bio je jedna od priča koju je Bredberi rado prepričavao.
“Ušao sam u njegovu sobu”, sećao se Bredberi. “Gurnuo mi je piće u ruku. Posadio me u stolicu, nalaktio se nada mnom i rekao: ‘Reje, šta radiš sledeće godine?’” Bredberi je, kad bi imitirao Hjustona, menjao boju glasa u grubi, grleni bariton.
“Rekao sam: ‘Ne mnogo toga, gospodine Hjuston. Ne mnogo toga’. A on je rekao: ‘Pa, Reje, da li bi vam se svidelo da dođete da živite u Irskoj i pišete scenario za ‘Mobi Dik”. A ja sam rekao: ‘Auh, gospodine Hjuston, nikad nisam bio u stanju da pročitam tu prokletu stvar’. Nikada ranije nije čuo tako nešto, razmislio je na trenutak, a onda je rekao: ‘Dobro, evo šta ćemo, Reje. Zašto ne odete večeras (kući), pročitate onoliko koliko možete i sutra se vratite i kažete mi da li ćete mi pomoći da ubijem belog kita’”.
Bredberi je bio zapanjen. Otišao je kući i rekao ženi: “Moli se za mene”. Megi Bredberi, već naviknuta na hiperbole svog muža, odgovorila je sa: “Zašto?” A on je rekao: “Jer moram da pročitam knjigu večeras i uradim domaći o knjizi za sutra”.
Čitao je pod lampom do sitnih sati, rešen da proguta onoliko koliko bude mogao od zloglasno obimnog romana. Nije bilo šanse da za noć pročita Mobija Dika od početka do kraja, tako da je preskakao stranice, uskakao na sredinu, čitao poglavlje tamo, odlomak ovamo i upijao sve – likove, metafore, šekspirovsku dramu, biblijske aluzije.
Bredberi se sutradan saglasio da napiše scenario. Bila je to poprilična jurnjava. Za tek nešto više od nedelju dana završio je Farenhajt 451 i dogovorio se da radi sa svojim filmskim herojem, da adaptira jedno od najizazovnijih dela američke književnosti u film od dva sata. Bredberi je potpisao ugovor na 17 nedelja, zarađujući nedeljno 650 dolara, plus troškovi života, što je kraljevska naknada za čoveka koji se, manje od decenije ranije, kalio pišući za petparačke časopise gde su plaćali 40 ili 50 dolara po priči.
Neki u Holivudu bili su zatečeni Hjustonovim izborim scenariste koji bi trebalo da prenese Melvila na veliki ekran. Ipak je on za adaptaciju dubokoumnog i složenog romana odabrao čoveka poznatog po pisanju naučne fantastike. Možda Hjuston nikoga nije više iznenadio izborom od samog Bredberija. Hjuston je pročitao najnoviju knjigu koje mu je Bredberi poslao, Zlatne jabuke Sunca, i glavna priča bila je dovoljna za to.
“Sirena za maglu” je priča o dvojici svetioničara koje jedne kasne novembarske noći posećuje neman iz morskih dubina nakon što je čula usamljeni poziv sirene za maglu sa svetionika. Ljubav prema dinosaurusima potakla je Bredberija da napiše ovu priču i upravo ta ljubav navela je Hjustona da poveruje da je on pravi čovek za adaptaciju Mobija Dika. Dok je čitao “Sirenu za maglu”, naveo je Hjuston u autobiografiji Otvorena knjiga iz 1980. godine, “video je nešto od Melvilovog nedostižnog kvaliteta”.
Related
Džejms Boldvin izbliza (II deo): “Napiši ovu knjigu ili umri”Pošto je okrenuo naglavce sopstveni život za manje od mesec dana, Bredberi, zajedno sa suprugom Megi i njihove dve male ćerke, Suzan (četiri godine) i Ramonom (dve godine), otisnuo se u Irsku. Pridružila im se i Suzanina vaspitačica iz obdaništa, koja je pratila Bredberijeve kao guvernanta. Bredberi se užasavao letenja, tako da su nameravali da preplove Atlantik prekookeanskim brodom. Rej Harisen došao je na stanicu Junion da ih isprati u veliku avanturu. Dok je putnički voz grabio preko Jute, Bredberi je napisao prvu stranicu scenarija.
Pošto je provela dva dana u Njujorku, porodica Bredberi se zaputila u Evropu na palubi SS Junajted stejts, skoro trista metara dugog luksuznog prekookeanskog broda koji je prvu plovidbu imao samo godinu ranije. Dok je prelazio Atlantik, brod se našao usred uragana. Uvek romantičan, Bredberi je iskoristio priliku da ponovo pročita Mobija Dika na otvorenoj palubi prema krmi dok je brod sekao ogromne talase Atlantika. Bredberi to tada još nije znao, ali bura je predskazala još turbulencija koje su ga tek očekivale.
Put ih je vodio prvo do Avra u Francuskoj, potom vozom do Pariza, pa posle do Londona i na kraju, vozom i feribotom do krajnjeg odredišta, Dablina. Upravo tu će Bredberi provesti šest meseci pišući scenario za Hjustona, koji je Irsku zvao svojom domovinom. Režiser iseljenik, strastveni jahač i lovac na lisice, iznajmio je džordžijansku seosku vilu na pola sata vožnje od Dablina. Vili, sagrađenoj 1815. godine i nazvanoj Kortaun, pripadalo je više od 300 jutara zemlje pod bujnim zelenilom.
Kada su se konačno domogli Irske, Bredberi i njegova žena uselili su se u sobu 77 u hotelu Rojal hibernijan u Ulici Doson u Dablinu, uglednom zdanju otvorenom 1715. godine (njihove ćerke i dadilja bile su u zasebnoj sobi). Bredberi je provodio dane pišući pored kamina, a uveče je putovao taksijem do Hjustonove iznajmljene vile da bi pokazao režiseru stranice scenarija.
Sve je počelo prilično glatko, ali nije prošlo mnogo a saradnja je postala izazovnija. Bredberi je pisao svih sedam dana u nedelji, po 12 sati dnevno. Kao pisac nije bio naviknut na tako mukotrpan raspored. Kod kuće, u Los Anđelesu, sam sebi je bio šef. U Irskoj je bilo drugačije, polagao je račune Hjustonu, koji je ubrzo pokazao drugačije lice. Stara maksima da nikada ne treba upoznati svoje heroje odzvanjala je bolno istinito u glavi fana.
Hjuston je svog 33-godišnjeg scenaristu doživljavao kao naivca sa Srednjeg zapada. Bredberi nikada pre toga nije napustio Ameriku. Njegovo formalno obrazovanje okončano je sa srednjom školom. Nije bio sklon piću i cigaretama, niti je bio ženskaroš, za razliku od Hjustona čuvenog po svom libidu. Iskusni režiser video je sve to i počeo je da zbija sve zlobnije šale na račun svog iskrenog, ozbiljnog scenariste.
Na primer, rekao je Bredberiju da, na lični zahtev jednog od glavnih finansijera filma Voltera Miriša, mora da ubaci ljubavnicu u Melvilovu priču. To je bilo duhovito, ali nije bilo tačno. Hjuston je nastavljao, sramoteći Bredberija pred drugima optužujući ga da nije svim srcem u scenariju, samo da bi provocirao mladog čoveka. Primoravao je Bredberija da sedla konja i učestvuje u lovu na lisice. Tražio je od njega da igra karte i kocka se. Hjuston je uveče pio viski dok je čitao Bredberijev dnevni učinak i tražio je od njega da pije s njim. Bredberiju je već bilo dovoljno teško što mora glomaznu knjigu da adaptira za film od dva sata, a sad je još i njegov heroj kidisao na njegovu nevinost.
Ipak, Bredberi je napredovao, sažimao je roman, spajao likove, štrihovao ogromne scene. Megi Bredberi provela je mnoge večeri u Kortaunu na koktelima, uključujući i Božić, i gledala je kako joj Hjuston zadirkuje muža. Videla je i kako je režiser uvredio i isterao sopstvenu suprugu, manekenku i balerinu Enriku (“Riki”) Somu. Megi je prezirala ceo taj scenario dok su se dani vukli jedan za drugim. Kasnije u životu bi se i na sam spomen Hjustonovog imena sva narogušila.
Bilo je, ipak, i nekih prijatnih trenutaka. Bredberi, fan kao i uvek, uhvatio je retki živi nastup dve filmske legende, Stena Lorela i Olivera Hardija, na sceni dablinskog Olimpija teatra. Rej i Megi su se sprijateljili sa bračnim parom Probst, Lenom i Bet, (Len je bio šef dopisništva u dablinskoj ispostavi UPI-ja) i divno su se slagali. Za dobrih dana je Hjuston čak i hvalio Bredberijev veliki trud. Ali režiserovo ponašanje “toplo-hladno”, zajedno sa herkulovskim zadatkom da adaptira Melvila za film, polako je počelo da iscrpljuje Bredberija. Kao i uporno sivo, tmurno vreme u Dablinu zimi. Kada sam pitao Bredberija 2003. da li je ikada pomišljao na samoubistvo, odgovorio je kao iz topa: “Samo jednom – kad sam pisao scenario za Mobija Dika”.
U januaru, izmrcvarena sumornim vremenom i mučnim rasporedom svog muža, Megi Bredberi, koja je rođena i celog života je živela u Los Anđelesu, odlučila se da se sa decom i guvernantom zaputi na jug, u Italiju. Njen muž bio je ugovorom obavezan da završi posao, ali Megi nije obavezivalo ništa slično. I, kako se mnogo godina kasnije prisećala, uz smeh, da je ostala u Irskoj verovatno bi ubila Džona Hjustona. Time je Rej ostavljen sam, da se rve sa Melvilom, kao i sa svojim herojem kinematografije ogaravljenog lica.
Iskreno zabrinut zbog izolovanosti svog scenariste, Hjuston je pozvao Bredberija da napusti hotel i preseli se u Kortaun. Ali Bredberi je imao dovoljno pameti da zadrži distancu i sačuva nešto kreativnog prostora. Međutim, pisanje u hotelskoj sobi po ceo dan uzelo je danak i rvanje sa Melvilovim čudovištem i vlažnim zimskim danima postali su nerazlučivi. Bredberi je svim srcem prigrlio romantičnost Irske, njenu paradoksalnu veselost i melanholiju, ali je postajao sve usamljeniji i depresivniji.
Hjuston je u martu 1954. godine bio rad da počne sa biranjem ekipe za film i hteo je da se prebaci u London. Predložio je Bredberiju da mu se pridruži, da zajedno odu avionom. Bredberi je zatražio da idu feribotom (opet ta užasna aerofobija), ali mu je režiser rekao ne. Naredio mu je da leti ili da ostane da radi sam u Irskoj. Bredberi je dao sve od sebe da sve to legne. Kupio je kartu za feribot, kladeći se da je to samo još jedna od Hjustonovih šala.
Posle nekoliko meseci tesne saradnje, sa Bredberijem koji ispisuje stranice i svake večeri ih nosi Hjustonu, veza među njima dvojicom se iskrzala. Kada je Bredberi stigao u London, shvatio je da Hjuston jedva i progovara sa njim. Napetost je bila skoro nepodnošljiva. Jednog dana, za večerom, Bredberi je dospeo do svoje pasivno-agresivne tačke pucanja. Dok su sedeli za stolom u londonskom restoranu, Hjustonu i Bredberiju se priključila veća grupa ljudi, među kojima su bili i pisac Piter Firtel i sineasta Džek Klejton, koji će postati pridruženi producent Mobija Dika. Hjuston je ismevao Bredberijeve prijatelje novinare iz Dablina i Bredberiju je prekipelo.
“Džone”, rekao je, a Hjuston je bacio pogled na njega. “Jebi se”.
Hjuston je ostao zatečen. “Šta”, pitao je.
“Džone”, rekao je Bredberi ponovo. “Jebi se. Evo ovde, na večeri, pred 10 ljudi, vređaš moje prijatelje. Jebi se”.
Za stolom je zavladao muk. I tada, usred napetosti, večera je smesta prekinuta. Svi su poustajali da krenu. Ispred restorana je razmenjeno još reči, a Hjuston je zgrabio Bredberija za revere i nategao je pesnicu.
“Odvali me, Džone, ali me prvo otpusti”, rekao je Bredberi. Znao je da je potreban Hjustonu da završi scenario. Hjuston je popustio stisak i spustio pesnicu. Dok je odlazio prema svom hotelu, Bredberi je bio u suzama. Kako je veza sa njegovim herojem stvaraocem mogla da pođe tako naopako?
Sledećeg jutra, u retkom gestu spuštanja mača, Hjuston je pozvao telefonom Bredberija da se izvini. I tako je, obešenog nosa, pisac nastavio da ore dalje po scenariju, a faza biranja glumaca je nastavljena.
Na početku je Hjuston video svog oca u snažnoj ulozi kapetana Ahaba. Ali Volter Hjuston je umro 1950. Nakratko se razmišljalo i o Orsonu Velsu. Bredberi je čak predložio Lorensa Olivijea, ali se Hjuston odlučio, najzad, za Gregorija Peka. Jednog popodneva je Bredberi gledao kako Peku, prijateljski nastrojenom, prijatnom čoveku, stavljaju Ahabovu drvenu nogu.
Čak i posle nekoliko meseci rada, Bredberi je i dalje trebalo da napiše poslednju scenu scenarija. I onda se to dogodilo. Ujutru, 14. aprila 1954. godine, probudio se, sam u hotelskoj sobi u Londonu, nostalgičan za Los Anđelesom, usamljen bez žene i dece, čeznući za svojim dobrim starim životom pisca – autonomnim, bez obaveze da se bilo kome pravda, dok sam sebi pravi raspored i piše svoje priče. Ustao je sa kreveta, stao pred ogledalo, pogledao se i izjavio: “Ja… sam Herman Melvil!” I onda je mirno odšetao do pisaće mašine.
Kao i u slučaju stvaranja Farenhajta 451, Bredberi je najbolje radio kad je pisao brzo, u napadu kreativnosti. “Tvoja podsvest je pametnija od tebe”, rekao mi je jednom, “zato joj se makni s puta”. Pisao je bez prekida osam sati. U dahu je ispisao završnih 37 strana scenarija. I znao je da su, od 1.500 stranica rukopisa i skica koje je napisao za sedam meseci rada sa Hjustonom, ove bile najbolje.
Hjuston se saglasio. Bredberi je završio scenario. Biće tu revizija, ali je svakodnevni posao završen. Bio je slobodan da ode iz Londona i otputuje na jug, u Italiju, da se nađe sa porodicom. Otputovao je u dovoljno dobrim odnosima sa Hjustonom, zagrlili su se, Bredberi mu se zahvalio na jedinstvenom iskustvu. Napustio je London 16. aprila 1954. godine, raskrstio je sa mukama svakodnevnog rada sa nepredvidivim režiserom.
Dok je još bio u Evropi, počele su da kaplju nove ponude za pisanje scenarija. Ponuđeno mu je da adaptira romane Anatomija jednog ubistva (1958) i Čovek sa zlatnom rukom (1949), kao i još nekoliko projekata. Holivud je sad do kraja prigrlio doživotnog zaljubljenika u film. A Bredberi je sve te ponude odbio. Ipak je harpunom pogodio belog kita. A on ga je umalo ubio.
Piše: Sem Veler
Izvor: Los Angeles Review of Books
Preveo: Matija Jovandić