U nesvakidašnjoj i dragocenoj studiji Ekonomski fenomeni u srpskoj književnosti autorski tandem dr Dragan Lončar i Novak Đukić pokazali su na primerima iz domaćih klasičnih dela poput Pekićevog Zlatnog runa, Glišićeve Glave šećera, Domanovićevog Vođe, Sterijinog Tvrdice, Selenićevog Ubistva s predumišljajem itd, kako su srpski autori bili veoma svesni ekonomskih okolnosti društva i pojedinaca koje su tematizovali. Oni su u svoja dela unosili čitav spektar finansijskih aspekata svakodnevice svojih junaka i junakinja, prikazujući novac, trgovanje i biznis kao sastavni deo njihovih života. U segmentu koji vam ovde prenosimo, Lončar i Đukić su pokazali kako je Andrić u svom romanu Gospođica, nastalom skupa sa Travničkom hronikom i Na Drini ćuprija tokom II svetkog rata, opisujući poslovanje tvrdice i zelenašice Rajke Radaković, predočio čitaocu čitav niz ekonomskih fenomena poput stečaja, bankrota, likvidnosti, bilansa stanja i uspeha, potrošačkog viška, impulsivne kupovine i mnogih drugih. Više o knjizi možete saznati ovde.
* * *
„Ne vrijedi ti ni naslijediti ni steći ni imati, ako to ne umiješ.”
Za Ivu Andrića je jedan veliki pesnik rekao da je svoj život predrhtao. Nije to samo zato što je Andrić mnogo znao, nego što je postojao strah da će se kasno saznati da je sve što je znao i obelodanio. U svojoj polifoničnosti, Andrić je sa različitih tačaka gledišta osvetljavao, između ostalog, i puteve novca, a u njegovim delima nailazi se i na muke, nedoumice i nade običnog trgovca, ali i šire zajednice. Tako, u romanu Gospođica autor zapaža:
Teško je zamisliti varoš sa manje novca i slabijim izvorima zarade a sa većom žeđi za novcem, sa manje volje za radom i veštine da se privredi, a sa više želja i prohteva.
Roman Gospođica, velika priča o štednji izvitoperenoj u porok, prikazuje život Rajke Radaković, čiji je otac umro nedugo pošto je bankrotirao. U poslednjoj poruci kćerki, otac piše o značaju štednje i načinu na koji treba da štedi, ali i izbegne zamke sakrivene na tom putu. Taj zavet kod Rajke Radaković biva prenaglašen, te glavna junakinja polako počinje da se udaljava od realnosti, predajući se opsesivnom sprovođenju očevog naloga i nestajući u ideji štednje dovedene do krajnjih granica. Usredsređena na zaradu i patološku štedljivost, Gospođica postaje slepa za okolinu, poslovanje i društvene prilike.
***
Velika plima sveopšte špekulacije koja je trajala nekoliko prvih godina splasnula je i povukla se u banke i nadleštva. Za sitne poslove i dobitke nije više bilo mesta ni prilike. Na davanje novca pod interes nije se u ovoj novoj, nepoznatoj i opasnoj sredini moglo ni misliti. Gospođica se u poslove upuštala samo onda kada su oni bili takve prirode da su gotovo istovetni sa štednjom, to jest sigurni, brzi i neposredni, pa makar i sa najmanjim dobitkom.
Ovaj Andrićev opis varošice u kojoj je glavna junakinja živela govori o logici upravljanja novcem u različitim poslovnim okruženjima. Jasno je da su se u ovoj varošici vremena promenila i da je prošlo vreme tzv. „lakih investicionih meta” ili poslova koji donose veliku zaradu uz niski preuzeti rizik. Nastupila su vremena visokog investicionog rizika, u kojima se ne valja zaletati u investicione poduhvate, već strpljivo štedeti i akumulirati novac za sledeću rundu investiranja kada kontekst postane stabilniji i manje rizičan. Ovaj dinamički ambijent za investiranje podseća na koncept privrednog ciklusa u ekonomiji. U periodu kriza ili recesija mnoga preduzeća i pojedinci, zbog straha od neizvesnosti, čuvaju svoj višak likvidnosti, jačaju stranu štednje i odlažu svoje investicije. Doduše, to je prilika za manjinu hrabrih sa viškom novca da kupe jeftinije dobra ili druga preduzeća. I obrnuto, u periodu prosperiteta, pravna i fizička lica mnogo lakše pretvaraju novac u investicione projekte i potrošnju. Opet, za onu manjinu koja ne prati dominantnu struju – to je prilika da akumuliraju investicioni kapital za krizna vremena kada je moguće kupiti jeftinije ili investirati povoljnije.
Kovid kriza ukazuje na taj dominatni trend tretiranja novca u periodu prosperiteta i recesije. Naime, rezerva novca kod prosečnog malog i srednjeg preduzeća u Americi pre nastupanja ove krize, u eri ekonomskog prosperiteta, bila je dovoljna da pokrije očekivane troškove za samo 27 dana poslovanja. Drugim rečima, rezerva likvidnosti nije ni postojala, pa su mnoga preduzeća krizu dočekala bez finansijskog bafera sigurnosti. Nakon nastupanja krize, pogotovo prvih nekoliko meseci, i kompanije i pojedinci su počeli da odlažu svoju potrošnju i investicije i da sav višak novca pretvaraju u štednju. Kada je kriza prošla, ljudi su počeli ubrzano da troše, na primer za turistička putovanja ili vikendice u blizini gradova. Kriza je neprijatelj slobodnog protoka novca i tada se kreiraju izolovana ostrva pasiviziranog novca, pa se zato javlja potreba da države kroz „helikopterski novac” sipaju novčanu masu u privredu i stimulišu poslovni „krvotok”, naravno uz cenu podizanja inflacije. Sa druge strane, prosperitet i pozitivna očekivanja stimulišu potrošnju i investiranje, odnosno smanjenje štednje.
Nekada ta inercija potrošnje u eri privrednog buma postaje iracionalna. To je uočio Milton Fridman u svojoj hipotezi permanentnog dohotka, kada je zaključio da sa rastom ličnog dohotka u periodu prosperiteta, ljudi sve više troše i podižu svoj kvalitet života. Međutim, kada dohodak padne, oni pokušavaju da zaštite svoj životni stil i tada troše svoju štednju ili se dodatno zadužuju. Drugim rečima, čuvaju svoj životni stil koliko god dugo mogu. Andrićeva Gospođica razmišlja potpuno drugačije: fokus je na štednji i skromnom životnom stilu iz straha od još gorih vremena i ličnog bankrota, kako joj se ne bi ponovila očeva sudbina.
Prethodni Andrićev opis ukazuje na simetriju između rizika i prinosa, kao jednu od osnovnih ekonomskih zakonitosti. Naime, u biznisu bi trebalo da važi pravilo (ne uvek, naravno) da visok preuzeti rizik treba da bude nagrađen sa višom stopom prinosa. I obrnuto, da kada idemo na sigurno i ne preuzimamo rizik, recimo oročavanjem sredstava u poslovnoj banci, ne možemo očekivati visok prinos. Ova zakonitost ima smisla kod tržišta koja su efikasna i na kojima svi učesnici dele iste informacije i razmišljaju na sličan način. Povremeno, međutim, ova pretpostavka nije ispunjena, pa je zato moguće kreirati abnormalni prinos uz minimalni rizik (na primer, u netransparentnim procesima privatizacije državne imovine) ili zaraditi mizeran prinos uz značajan preuzeti rizik (na primer, ulaganjem novca u visokorizične IT kompanije koje se bave kreiranjem mobilnih igrica čiji tržišni potencijal nije moguće artikulisati istorijskim podacima).
Gospođica bira poslovne poduhvate koji imaju najniži mogući rizik, uz spremnost da dobije „najmanji dobitak”. To je tipična ziheraška investiciona strategija, koja minimalni rizik stavlja ispred nivoa prinosa, čak i po cenu da stopa prinosa bude ispod stope inflacije, što će reći da umanji realnu kupovnu vrednost inicijalne novčane mase. Ovakav pristup Gospođice stavlja u fokus pojam kreditnog rizika. To je rizik da nam druga strana neće platiti ono što nam duguje. U periodu nestabilnosti i neizvesnosti, kompanije traže da im se avansno plati faktura, zato što nemaju poverenja da će im kupac za isporučenu robu platiti fakturu naknadno. Postoji percepcija da u takvom ambijentu raste kreditni rizik. Nenaplaćeno potraživanje je veliki rizik za ugrožavanje likvidnosti ili „krvarenje” kompanije. Poput Gospođice, koja pokazuje averziju prema kreditnom riziku, mnoge kompanije razmišljaju na isti način u nestabilnim vremenima i teže da kreditni rizik smanje na minimum, avansnom naplatom ili vođenjem računa kome isporučuju robu na odloženo, kao i sa kojim instrumentima obezbeđenja (menicama, garancijama, osiguranjem potraživanja). Nekada će se odreći dela profitabilnosti (na primer, kasa skontom ili popustom za brzo plaćanje), samo da bi „nahranili” svoju likvidnost sigurnom i ranijom naplatom fakture.
Andrić dalje piše:
Svi su ti turski dukati iz kritičnih godina 1908, 1912. i 1913, kupljeni neverovatno jeftino od raznih muslimanskih gospodičića i raspikuća ili begovskih udovica. Nema blagodarnije stvari nego što je poslovanje sa tom vrstom sveta. NJihov prezir prema računanju i cenjkanju isto je toliki kolika je i njihova potreba za novcem. Gonjeni tom potrebom a sputavani nekim nerazumljivim ali snažnim unutarnjim stidom i mnogim obzirima, oni su lak i bogat plen za poslovnog čoveka koji ume da ih prozre, shvati i vešto iskoristi.
Andrićeva poruka je jasna: bogaćenje ne počiva na prodaji, već na jeftinoj kupovini, uz oslanjanje na pregovaračku snagu, strpljenje, izbor dobrog tajminga transakcije, kao i korišćenje slabosti i sujete prodavca.
Pregovaračka snaga kupca u transakciji zavisi od toga koliko nam je, kao kupcima, predmet transakcije važan i, ako jeste važan, da li ga možemo kupiti alternativnim putem, od drugih dobavljača ili prodavaca. Ako imamo očajnog kupca, koji silno želi predmet kupovine (npr. auto) i to pokazuje prodavcu, pri čemu obojica znaju da kupac nema od koga alternativno da kupi proizvod, kupac ima lošu pregovaračku snagu i tada uslove (kvalitet, cenu i model plaćanja) diktira prodavac. I obrnuto, ako kupac ne žuri i ima alternativu, veća je šansa da će on i odrediti parametre transakcije. Gospođica je želela da bude u toj poziciji. Strpljivo je čekala „ranjene mete”, bogataše koji su se razvratno i potcenjivački odnosili prema novcu (fenomen „pijanih milionera”) ili nekadašnje aristokrate koji su se našli u teškoj finansijskoj poziciji da moraju da prodaju nešto što pre i po bilo kojoj ceni. Takve prilike su bile češće u teškim posleratnim vremenima, kada je lični opstanak kod većine ljudi imao mnogo veći značaj od očuvanja zatečene štednje.
Primećujemo analogiju sa još jednim ekonomskim fenomenom: na talasu dobrog finansijskog rezultata, koji ima svoju inerciju, pojedinci i kompanije takav trend počinju da prihvataju kao trajan ili beskonačan talas i svoje ponašanje prilagođavaju takvoj percepciji. Hajman Minski, poznati ekonomista, tvrdi da nerealni optimizam ekonomskih učesnika u periodu prosperiteta i buma motiviše te iste učesnike na tržištu da donose odluke koje ignorišu rizik i da takvim odlukama počinju da uvode ekonomski sistem u krizu. Tipičan primer je velika finansijska kriza koja se dogodila 2008. godine. Veliki broj investitora u Americi je projektovao da će cena nekretnina rasti unedogled, a da će krediti biti sve lakše dostupni i sa sve nižim kamatnim stopama. Kao rezultat takvog preteranog optimizma, investitori su se agresivno zaduživali kod banaka, koje su imale istu „ružičastu” projekciju budućnosti kao i investitori, pa su lako odobravali nove kontigente kredita. Naravno, u nekom trenutku je cena nekretnina usporila, a kamatne stope su počele da rastu. „Pukao je balon” na tržištu nekretnina – investitori su prestali da plaćaju svoje anuitete, banke su uzele nekretnine i napunile svoje bilanse kućama i zgradama koje nisu mogle brzo da prodaju po odgovarajućoj ceni. Sistem je kolabirao zato što su svi ignorisali rizik, smatrajući da je budućnost samo mehanička ekstrapolacija ružičaste sadašnjosti.
Prekomerni optimizam u periodu buma, praćen alavošću i pohlepom, kreira krizu. Najsiroviji model finansijske prevare je Ponzijeva šema, nazvana po bankarskom činovniku italijanskog porekla Čarlsu Ponziju, koji je dvadesetih godina prošlog veka prevario na hiljade ljudi, nudeći duplo više kamate svojim klijentima u odnosu na druge banke. Naravno, oni koji su prvi ušli u „piramidu” su ceo ulog ili njegov veći deo povratili, dok su kasniji ulagači izgubili sve ili znatan deo novca. Neverovatno je koliko puta je ovaj model piramidalne prevare od tada primenjen, privukavši ogroman broj lakovernih ulagača. Primeri su Dafiment i Jugoskandik banka u Srbiji devedesetih godina prošlog veka, ili nedavna Mejdof prevara u Americi, „teška” preko 200 milijardi dolara. Kako je moguće da ljudi uvek nasednu na ovaj jeftini trik? Odgovor je jednostavan: veliki broj ljudi želi brzu i laku zaradu prečicom, bez mnogo truda.
Andrić pominje jednu karakteristiku dela bogatih ljudi: prezir prema računanju i cenjkanju. Nekada je u pitanju čista sujeta i težnja da kao bogatiji pojedinci pokažemo pred drugima da nam novac nije toliko bitan, zato što ga imamo u izobilju. Nekada je takvo ponašanje posledica činjenice da novac nismo samostalno zaradili, već nasledili ili, ako smo ga sami zaradili, da je to učinjeno bez mnogo muke. Nekada, kod bogatih ljudi, sujeta ide u suprotnom smeru: cenjkamo se oko treće decimale, zato što želimo da „pobedimo” u svakom pregovaračkom nadmetanju i pojačano pokazujemo da nam je svaki dinar ekstremno važan.
U poslovnom svetu, kompanije koje ne računaju – nemaju dobru analitičku osnovu za donošenje ispravnih poslovnih odluka. Na primer, kompanije koje nemaju dobro obračunatu cenu koštanja svog proizvoda ili usluge, prilikom definisanja prodajne cene, ne znaju da li zarađuju ili gube novac. Isto je sa pojedincima koji ne računaju unapred efekat svojih investicionih poduhvata i odluke donose „iz stomaka”. Takvi su idealne žrtve Gospođičine poslovne ingenioznosti.
Prilikom opisa Sarajeva 1906. godine, Andrić primećuje jednu zakonitost:
Sve te razne i različite klase, vere, narodnosti i društvene grupe imaju jednu zajedničku crtu: svima treba novca i svima mnogo više od onoga što imaju. Postoji veliki broj sitnog sveta koji nema ni najpotrebnije. Njihov život i nije drugo do pusta želja i večita potraga za novcem. Ali i od onih koji nešto imaju, ili tako izgledaju, svak želi više i lepše od onog što ima.
Američki psiholog Abraham Maslov je definisao hijerarhiju ljudskih potreba. U bazi piramide su fiziološke egzistencijalne potrebe, poput vazduha, vode, hrane, seksa i sna. One imaju prioritet u zadovoljavanju. Drugi stepenik je potreba za sigurnošću, u smislu lične i bezbednosti porodice, sigurnosti radnog mesta i ličnog zdravlja. Kada zadovoljimo te dve grupe potreba, prema Maslovu, spremni smo da težimo zadovoljenju potreba za ljubavlju i pripadanjem. U pitanju je šira porodična povezanost, druženje sa prijateljima i bliska povezanost sa ljubavnim partnerom. Četvrti stepenik je samopouzdanje, bazirano na profesionalnom ili ličnom ostvarenju, uspehu i prihvatanju od strane drugih. Najviši nivo potrebe je samoaktualizacija, odnosno sopstveni osećaj da smo u balansu i da smo ostvarili svoj puni potencijal, u porodičnom, poslovnom i duhovnom smislu.
Kada Maslovljevu piramidu potreba stavimo u ambijent Andrićeve varošice, dolazimo do logički intuitivnog zaključka da sirotinja nema drugih želja nego da „izleči” sopstveno siromaštvo i zadovolji osnovne egzistencijalne potrebe – lične i porodične. Sa druge strane, oni koji su osigurali egzistenciju – pomeraju granice svojih prohteva, tražeći više i bolje, ne znajući kada je dosta. Slično je u korporativnom svetu, kada posmatramo sistem nagrađivanja radnika na različitim hijerarhijskim nivoima. Izvršni radnik na najnižem nivou motivaciono reaguje samo na povećanje plate. To je jedini motivator koji ima ulogu goriva na najnižem nivou. Menadžeri na višim nivoima, platu i bonus kao finansijski paket posmatraju kao deo mozaika benefita, sagledavajući u celini i druge motivacione parametre, kao što su: odnos sa kolegama, odnos sa nadređenima, prostor za lični i profesionalni razvoj, organizaciona klima, vrednost socijalnog kapitala, reputacija i brend kompanije i mnoge druge.
Jedna arapska poslovica kaže da jaka vremena stvaraju slabe ljude, da onda slabi ljudi stvaraju loša vremena, da loša vremena stvaraju jake ljude, a da onda jaki ljudi stvaraju dobra vremena. Ovaj ciklus u četiri faze ima smisla. To bi značilo da ako većina ljudi živi u prosperitetu, imajući mnogo više od onoga što je potrebno, pada tonus za daljim radom. Multiplikacija pada motivacije predstavlja uvod u krizu, odnosno u kreiranje teških vremena.
Eksperiment sa miševima Universe 25, dokazuje da životinje i ljudi, kada imaju perfektne uslove života, prvo prosperiraju demografski, a onda kada civilizacija dostigne vrhunac, naglo propadaju. Tri para miševa su dobili idealne uslove za život: mnogo hrane, odsustvo prirodnih neprijatelja, skloništa, čistu vodu, odsustvo virusa i bakterija. Populacija je eksplodirala od takvog izobilja, ali je pao tonus jedinki. Miševi su počeli da se tuku i međusobno ubijaju. Mnoge jedinke su počele da se izoluju i da vode računa o svom izgledu i izbegavanju bilo kakvog stresa. Nastali su tzv. „lepi miševi“, koji nisu imali bilo kakav drugi kvalitet. Potpuno su bili nezainteresovani za socijalizaciju i za svoje okruženje. Socijalna destrukcija i odsustvo tonusa kod jedinki da nešto novo kreiraju dovela je do uništenja kompletne populacije. Ceo eksperiment je trajao 800 dana.
Možda možemo reći da je Zapadno Rimsko carstvo klonulo zbog predugog, nezasluženog prosperiteta, koji je stanovnike demotivisao da se permanentno trude, bore i napreduju. Slično se možda dešava Zapadnoj Evropi poslednjih decenija. Ranije pomenuti Minski je upravo to tvrdio: kriza nastaje u fazi prosperiteta. I obrnuto, u teškim vremenima, tonus, borbenost i motivacija instiktivno rastu, a kontinuirani adrenalin stvara jake ljude koji zajedno podižu celo društvo. Tipičan primer je uspon Jugoslavije nakon Drugog svetskog rata i ogroman nagonski entuzijazam svih ljudi da obnove i razviju svoju zemlju.
Preterano gomilanje novca daje sve manji nivo marginalnog zadovoljstva, a duhovna praznina sve više raste. Ovde se suočavamo sa ekonomskim fenomenom marginalne korisnosti i potrošačkog viška. Iznad zadovoljenog egzistencijalnog nivoa, svaka nova jedinica prihoda za pojedinca ima sve manju subjektivnu dodatnu korist, poput maratonca koji posle trke mnogo veću vrednost pridaje prvoj flašici vode u odnosu na petu. Za prvu je spreman da plati mnogo više od njene realne vrednosti, dok za petu nije spreman da plati ništa zato što mu ne proizvodi osećaj dodatnog zadovoljstva. Kod prve flašice vode, on ostvaruje potrošački višak zato što vodu plaća po fiksnoj ceni, a dobija značajno veću vrednost (velika marginalna korisnost). Ako bi kupio petu flašicu, platio bi istu cenu, ali bi njena vrednost za njega u tom trenutku bila ravna nuli, zato što više nije žedan. To bi bio potrošački gubitak, jer bi imao osećaj da plaća mnogo više u odnosu na vrednost koju dobija.
Kada Andrić poredi siromašnog i bogatog stanovnika varošice, za oba kaže da večito tragaju za novcem. Prvi – zbog egzistencije i opstanka, a drugi – da bi imao više i lepše od onoga što već ima. Ako bismo ovo preveli na teren marketinga i prodaje, mogli bismo da napravimo poređenje između bazične i diskrecione potrošnje kupca. Ako uzmemo primer nedeljne kupovine u supermarketu, bazična potrošnja bi uključivala kupovinu hleba, mleka, ulja i brašna, dok bi diskreciona potrošnja podrazumevala, na primer, kupovinu dimljenog lososa ili skupog francuskog sira. Bazična kupovina podrazumeva zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, dok diskreciona podrazumeva kupovinu proizvoda koje možemo, ali ne moramo kupiti, odnosno od kojih možemo odustati ako nemamo dovoljno novca. Siromašni ljudi najveći deo budžeta troše za bazičnu kupovinu. Bogati ljudi sa malim procentom potrošnje pokrivaju bazične potrebe, a onda svojom potrošnjom ulaze u neograničeni svet diskrecione potrošnje. Ekstremni slučajevi su kupovina skupocenih sportskih automobila, jahti, vikendica u mondenskim letovalištima ili skupocenih turističkih aranžmana.
U vezi sa prethodnom podelom, možemo pomenuti razliku između racionalne i impulsivne kupovine. Siromašniji pojedinci i domaćinstva vrlo racionalno razmatraju svaku kupovinu, poredeći razlike u nivou cena konkurentskih ponuda. Bogatiji pojedinci su skloni impulsivnim kupovinama, što u praksi znači da će mnoge stvari, na primer garderobu, kupiti potpuno neplanski, ne poredeći različite opcije po nivou cena.
Andrićevsko sukobljavanje siromašnih i bogatih kandiduje još jednu ekonomsku temu. To je ekonomska nejednakost ili ekonomsko diferenciranje. Nejednakost ne treba mešati sa siromaštvom. Naime, možemo imati generalno bogato društvo u kojem postoji veliki stepen ekonomske nejednakosti. I obrnuto, siromašno društvo u kojem nema velikih dispariteta u ekonomskoj poziciji domaćinstava i pojedinaca. Evidentno je da je na globalnom nivou prisutan trend kreiranja sve veće razlike između najbogatijih i najsiromašnijih. Jedan posto najbogatijih prisvaja dve trećine novostvorene vrednosti na godišnjem nivou. Bogatstvo milijardera se dnevno povećava za 2,7 milijarde dolara. Interesantno je da je polovina milijardera u Evropi i trećina u Americi svoj status zaslužila nasledstvom, što znači da postoji neki kontinuitet nasleđivanja bogatstva kroz više generacija. U Rusiji, Kini i još nekim državama Azije, aktuelni milijarderi su „samokreirani”, odnosno stekli su svoje bogatstvo tokom života, uglavnom koristeći blagodeti privatizacije i položajnu političku rentu. Sa druge strane, čak 720 miliona ljudi u svetu živi ispod granice apsolutnog siromaštva od 1,9 dolara dnevno. U Evropskoj uniji se procenjuje da čak 80 miliona stanovnika ili 16% ukupne populacije živi u riziku od ulaska u zonu apsolutnog siromaštva. Relativno siromašnih je značajno više. To su ljudi koji nemaju prihvatljiv životni standard, koji se smatra normalnim u konkretnom društvu. Stepen ekonomske nejednakosti domaćinstava se u ekonomiji prikazuje Lorencovom krivom, a meri DŽinijevim koeficijentom. Na primer, u Srbiji je DŽinijev koeficijent 32 na skali od 0 do 100, što znači da postoji umereni stepen ekonomskih razlika između domaćinstava. U Americi, kao bogatijem društvu, on iznosi 42, a u Južnoj Africi 63, što ukazuje na ogromnu nejednakost u raspodeli dohotka među stanovništvom.
Related
Zola je shvatio šoping maniju i opisao početak konzumerizmaZnačajne razlike u ekonomskom statusu su česte čak i unutar iste kompanije. Prosečan odnos između najveće i najniže plate u 500 najvećih američkih kompanija je čak 2500 prema 1. To znači da generalni direktor sa svojom platom, bonusom i ostalim beneficijama prima 2500 puta veći iznos od plate najmanje plaćenog kolege u istoj kompaniji.
Andrić kaže dalje:
Teško je zamisliti varoš sa manje novca i slabijim izvorima zarade a sa većom žeđi za novcem, sa manje volje za radom i veštine da se privredi, a sa više želja i prohteva. Mešavina istočnjačkih običaja i srednjeevropske civilizacije stvara ovde jedan naročit oblik društvenog života u kome se domaći svet takmiči sa došljacima u stvaranju novih potreba i prilika za trošenje. Ukoliko ima još ljudi sa starim čaršijskim navikama skromnosti i strogim načelima male zarade ali velike štednje, oni stoje po strani od svakog društvenog života kao smešni ostaci davno prošlih vremena.
Andrić suštinski ukazuje na lenju prirodu čoveka i želju da ima značajno više od onoga što svojim znanjem, radom i rezultatima u poslu zaslužuje. Mnogi ekonomisti će se složiti da veliki broj razvijenih zemalja sveta živi na teret budućih generacija, trošeći danas ono što u prošlosti nisu zaradili, odnosno dodatno se zadužujući. Globalni javni dug svih država sveta je blizu 80 hiljada milijardi dolara. Na primer, Japan i Italija imaju javni dug koji je 2,5 odnosno 1,5 puta veći od njihovog bruto društvenog proizvoda, respektivno. Državni dug SAD je 32 hiljade milijardi dolara i značajno prelazi 120% bruto domaćeg proizvoda države. To znači da SAD ukupno duguju 20% više od ukupne novostvorene vrednosti države na godišnjem nivou.
Na individualnom nivou danas, kao i u Andrićevoj varošici, ne postoji spremnost značajnog dela radne populacije da produktivno radi. Prema jednom istraživanju u SAD, samo 32% radnika se smatraju visoko produktivnim, čak 18% nisko produktivnim (manje od 2 sata efektivnog rada na dnevnom nivou), a 50% „belim štrajkačima” (rade manje od 4 sata efektivno dnevno). To praktično znači da je svaki drugi radnik, koji je nominalno angažovan da radi 8 sati – „tiho odustao” i svesno daje duplo manje od onoga za šta je napravljen radni dogovor između poslodavca i radnika. Prema drugom istraživanju, u Evropskoj uniji, prosečan produktivni radni dan traje 3,7 sati. Ovaj trend opadajuće produktivnosti je značajno narušen posle kovid krize, kada su ljudi shvatili da je zdravlje i kvalitet života nešto što je ispred karijernog uspeha. Iz ugla poslodavca, problem je što je cena rada sve viša, a produktivnost sve skupljeg radnika – sve niža. Praktično, postoji percepcija da su u gubitničkoj (engl. lose-lose) poziciji.
Andrić se dalje nadovezuje:
Usred takvog društva u kome je hitna i velika potreba za novcem isplela nevidljivu ali gustu i nerazmrsivu mrežu dugova i pozajmica, počela je Gospođica da stvara svoj kapital. Takvih, kao ona, kojima manje treba nego što imaju, bilo je malo da su se na prste dali izbrojati, a onih kojima treba novca, jer nemaju za najpotrebnije ili jer troše više nego što mogu, bilo je na hiljade.
Gospođica je dominantno fokusirana na štednju, što znači da najveći deo priliva tezauriše i čuva, smanjujući na minimum potrošnju i investicije. Još jedna ekonomska zakonitost – na ličnom, kompanijskom ili državnom nivou – jeste da ono što smo stvorili možemo da usmerimo na štednju, potrošnju ili investicije. Na primer, kompanija može ceo prihod da usmeri na pokriće operativnih troškova, poput materijala, plata ili energije. Tada ne bi ostalo ništa za štednju ili investiranje. Ukoliko prihod prevazilazi troškove, ostaje višak akumulacije, koji može da se usmeri na štednju (rezerva ili neraspodeljeni dobitak) ili da se reinvestira u rast (npr. da se izgradi nova fabrička hala ili magacin). Gospođica svojim primarnim fokusom na štednju prihvata gotovo potpunu apstinenciju od lične potrošnje i investiranja, čime svoj kvalitet života i životni stil svesno spušta ispod realno mogućeg, barem u kratkom roku.
Preterana usmerenost pažnje na štednju ima svoju ekonomsku implikaciju, bez obzira na to da li govorimo o pojedincu, kompaniji ili državi. Naime, novac koji je pasivan i koji se ne investira, nema prinosnu snagu, što znači da postoji oportunitetni trošak kapitala. Drugim rečima, ako neproduktivno držimo novac, on nema vrednost, samo nam daje osećaj sigurnosti i predvidivosti (psihološka vrednost novca). Kada bismo taj novac usmerili u bilo kakav plasman, pa makar i u oročeni depozit u banci, ostvarili bismo neki prinos. Neinvestiranjem tog novca imamo implicitni trošak propuštenog prinosa koji nazivamo oportunitetnim troškom kapitala. Drugi trošak koji proističe iz pasivnog držanja novca je inflacioni porez. Novac koji stoji, u uslovima bilo kakve inflacije, jeste novac koji gubi svoju realnu vrednost ili kupovnu moć. Prema kalkulatoru inflacije Banke Engleske, 100 funti iz 1960. godine je imalo istu kupovnu moć kao 3600 funti danas. To znači da je za 100 funti pre 60 godina mogla da se kupi ista količina dobara kao za 3600 funti danas.
Jasno je koliko se brzo novac koji „ne teče” obezvređuje i zato je važno u poslovnom životu naći balans između potrošnje, štednje i investiranja, i pritom imati u vidu „vremensku vrednost novca”. Ista nominalna suma novca danas i za godinu dana nema istu realnu vrednost. Poslovni ljudi često greše zbog takozvane „novčane iluzije”. Na primer, uložili smo 100.000 evra u investicioni projekat. Nakon tri godine smo ostvarili identičan priliv od 100.000 evra iz tog projekta. Vrlo često ćemo pogrešno zaključiti da smo posle tri godine povratili inicijalnu investiciju. To nominalno jeste tako, ali realno nije, s obzirom na to da posle tri godine 100.000 evra ima nižu realnu vrednost u odnosu na inicijalnu investiciju.
Život „na veresiju” nije moguć u dugom roku. Ako društvo, porodica ili pojedinac konzistentno troše više nego što zarađuju, to znači da ili troše ušteđevinu koju su ranije stekli ili se dodatno zadužuju. Rezervoar štednje i dodatnog zaduživanja je ograničen. Trenutak istine dolazi pre ili kasnije, a to je da u dugom roku mora da postoji usklađenost između „plus i minus strane”.
Individualna zaduženost je u porastu. Laka dostupnost potrošačkih kredita i dozvoljenih minusa na računima, bez obzira na visoku kamatu, deluje za mnoge neodoljivo. Na primer, stanovnik Crne Gore u proseku duguje bankama 8000 evra, dok je prosečna plata 800 evra. Prosečno, stanovnik Nemačke duguje 28.000 evra. Ovi podaci još jednom nedvosmisleno potvrđuju da savremeni životni standard i prosperitet mnogi nezasluženo uživaju na teret svoje budućnosti i budućnosti narednih generacija.
Zaduženost pojedinca se proteže i na pozajmljivanje novca od rodbine i bliskih prijatelja.
Andrić povodom toga piše sledeće:
Treba da znaš da su ljudi i dobri i savjesni prema onima koji od njih ne zavise i ništa ne traže, ali čim se vežeš i dođeš u zavistan položaj, sve prestaje, bog i duša, rod i prijateljstvo, obraz i obzir. Ko sebe poštuje i svoje čuva, toga svi čuvaju i poštuju. Ništa što je tvoje nikad ne sme da dođe u zavisnost od dobre volje drugih ljudi.
Andrić je u pravu da pozajmica rođaku ili prijatelju predstavlja ulaznicu za buduću frustraciju, konflikt i distancu. Pozajmica stvara čudan osećaj zavisnosti kod onoga koji je pozajmio od onoga od kojeg je pozajmio, a ta zavisnost narušava odnos. Postoji čuvena antička priča kada dva prijatelja šetaju ulicama Atine i neko počne da ih gađa kamenom iz susednog dvorišta. Tada jedan prijatelj pogleda drugog i sa čuđenjem ga zapita: zašto li nas ovaj čovek gađa kamenom kada mu ništa dobro nismo učinili?
Andrićev opis „novih potreba i prilika za trošenje” i „trošenja više nego što mogu” asocira na današnji rasprostranjeni i naglašeni konzumerizam, praćen potrošačkom šizofrenijom. Naime, jasno je da veliki deo razvijenog zapadnog sveta bazira svoj ekonomski rast i društveni poredak na naglašenoj individualnoj potrošnji. Prema Kejnsu, tražnja je gorivo ekonomskog rasta i ona se mora stalno podgrevati da bi društvo prosperiralo i da bi jedan evro ili dolar izmenio što više ruku u jedinici vremena. Kovid kriza je pokazala šta se dešava kada preovlada strah i neizvesnost i kako u tim okolnostima zaustavljena tražnja i potrošnja i umrtvljena likvidnost zaustavljaju ceo privredni sistem.
Često je ta glad za kupovinom praćena kupovinom nepotrebnih stvari. Procena je da se u SAD čak 30% hrane baci, a da se 40% kupljenih odevnih predmeta samo jednom obuče i baci. Drugi fenomen je da pojedinci sa nižim dohotkom povremeno kupuju skupe proizvode i usluge koje nisu u skladu sa njihovim budžetom. Na primer, porodica koja živi u malom stanu će sebi priuštiti skupoceni televizor, preskupe brendirane sportske patike za decu ili luksuzno putovanje. Jedan autor je ovakav nekonzistentan model ponašanja nazvao potrošačka šizofrenija. Ovaj fenomen nekonzistentnog i nepredvidivog ponašanja danas otežava kompanijama da razumeju svoje kupce i njihovo ponašanje, želje i potrebe, a samim time da segmentiraju i targetiraju svoju ponudu.
Strah od nemaštine i motivaciju ka štednji je Gospođici usadio njen otac, naročito posle ličnog bankrota, koji joj je u samrtnom času govorio:
Treba da znaš da je svaki čovjek koji ne umije da uredi odnos između svojih prihoda i rashoda onako kako život od njega traži, unaprijed osuđen na propast. Ne vrijedi ti ni naslijediti ni steći ni imati, ako to ne umiješ. Tvoji prihodi ne zavise samo od tebe nego od raznih drugih ljudi i okolnosti, ali tvoja štednja zavisi samo od tebe. Nije dovoljno otkidati od svojih želja i potreba, to je manji deo štednje, nego treba prije svega zauvijek ubiti u sebi sve one takozvane više obzire, gospodske navike unutarnje otmenosti, velikodušnosti i bolećivosti.
One su najčešće uzrok našeg doživotnog robovanja siromaštvu ili čak naše potpune propasti. Štednja treba da je nemilosrdna kao život sam. Ja sam u svom životu drugačije mislio i protivno radio. Zato sam i propao. Ali sada, kada sam progledao očima, htjeo bih da moja propast posluži tebi kao primjer i opomena. Radi koliko možeš i kako hoćeš, ali štedi, štedi uvijek, svuda, na svemu, ne obazirući se ni na što i ni na koga. Jer, naš je ovdašnji život takav da se ljudi ne drže i ne podižu radom nego štednjom.
S obzirom na to da Andrić priča o finansijskoj situaciji pojedinaca, ličnoj imovini i ličnim prihodima i rashodima, korisno bi bilo pomenuti koncept ličnog bilansa stanja (engl. stock) i ličnog bilansa uspeha (engl. flow). Bilans stanja je imovina koju pojedinac poseduje. To može biti novac, zlato, zemlja, nekretnine, kuća, automobil i slično. U pitanju je akumulirana aktiva pojedinca ili domaćinstva, koja daje neku vrstu psihološke sigurnosti da će, ako naiđu teška vremena, postojati zatečeni amortizer ili rezervoar koji će im pomoći da preguraju krizu. Osim toga, jednim delom može biti u pitanju imovina, poput kuće ili stana, koja generiše stabilan pasivan prihod, u ovom slučaju od rentiranja. Da bi bilans stanja bio stabilan i dodatno uvećan, neophodan je zdrav bilans uspeha. U pitanju je priliv koji pojedinac ili domaćinstvo ima u nekim vremenskim intervalima, od kojeg se pokrivaju troškovi života i lične investicije i od čijeg neto efekta se uvećava lični bilans stanja. Prilivi mogu poticati od plate, bonusa, preduzetničkih dividendi, zakupnina i mnogih drugih izvora. Prilivi mogu biti redovni i predvidivi, a mogu biti i vanredni i jednokratni. Takođe, mogu biti aktivni u smislu rezultata direktnog rada (plata) ili pasivni, kao rezultat prinosa kapitala (na primer, kamata iz banke ili renta od izdavanja lokala). Viši nivo ličnog finansijskog menadžmenta je kada dominiraju redovni prilivi iz kapitala, odnosno kada pojedinac više živi od kapitala, a manje od rada. Ukoliko pojedinci i domaćinstva imaju dovoljan i stabilan bilans stanja i bilans uspeha – mogu se smatrati finansijski spokojnim.
Otac Gospođici kaže da na naslednu imovinu ne može uticati i da je to sticaj okolnosti. U konkretnom slučaju, njoj otac ne ostavlja ništa zbog ličnog bankrota. Takođe, dodaje da na prihodnu stranu ne može uticati, pa tako deluje da je jedino sidro sigurnosti trošak i lična investicija. Koliki god prihodi bili, ako je čovek skroman, troškovi će se nekako pokriti i ostvariti neki višak štednje.
Andrić nesvesno šalje još jednu bitnu ekonomsku poruku: ako nedovoljno poštujemo novac, neće ni on nas poštovati. Drugačije rečeno: novac je kao voda – uvek traži i nađe put ka svom pravom vlasniku. Ako nismo sposobni da ga zadržimo, nastavlja svoj put ka vlasniku koji će ga više poštovati, uvažavati i uvećati. Pojedinci ili kompanije koji novac tretiraju kao nepresušni izvor i koji su „lake ruke” u davanju, potrošnji i investiranju – pogotovo u doba prosperiteta, kada ga naizgled ima neograničeno – vrlo brzo i lako mogu da bankrotiraju.
Bankrot pojedinca ili kompanije se dešava kada nismo u mogućnosti da na vreme plaćamo svoje troškove i obaveze iz raspoloživog novčanog priliva. U slučaju kompanije, novčani tok je krvotok poslovnog sistema. Ako kompanija ostane bez priliva, ostaje bez krvi, i ulazi u stečaj ili likvidaciju. Tada kompanija ne može da servisira svoje obaveze prema zaposlenima, državi, dobavljačima, kreditorima i vlasnicima. Zato je usklađenost između priliva i odliva novca, zajedno sa adekvatnom rezervom likvidnosti, preduslov opstanka i rasta svake kompanije. Slična je analogija na nivou pojedinca. Ukoliko nismo sposobni da plaćamo svoje troškove i obaveze, idemo ka ličnom bankrotu, koji je u zapadnim zemljama zakonska institucija. Boris Beker, bivši nemački teniser, a sada teniski trener, proglasio je lični bankrot u Velikoj Britaniji, ali je otišao u zatvor zbog prikrivanja imovine vredne 2,5 miliona funti, koju nije želeo da koristi za isplatu zaostalih obaveza prema poveriocima.
Pročitajte i esej Ive Andrića “Razgovor sa Gojom”, zatim tekst o ekonomskoj lekciji iz Tolstojeve priče “Koliko zemlje treba čoveku”, kao i tekst o tome zašto se u savremenim romanima nikad ne pominje novac.