Džoan Didion: Beli album (III deo) U nastavku kultnog eseja "Beli album", Džoan Didion opisuje svoj susret u studiju sa legendarnim Dorsima, turbulentne 1968, kada bend snima svoj treći album.

Džoan Didion (1934) autorka je pet romana, šest scenarija i nebrojenih novinskih tekstova, ali je najviše domete ostvarila pišući dokumentarističku prozu. Jedno od vodećih imena “novog žurnalizma”, objavila je 13 zbirki i izbora eseja, analiza i memoarskih tekstova. “Mi pričamo sebi priče da bismo živeli”, čuvena je njena rečenica kojom otvara esej “Beli album”, objavljen 1979. godine. Esej, ne slučajno nazvan kao i ploča “Bitlsa”, donosimo ovde u nekoliko nastavaka. Kalifornija, lične psihičke smetnje, lomovi i promene, Holivud, ubice zvezde nemog filma, „Dorsi“ u studiju, Crni panteri, univerzitetske pobune, masakr u kući njenih prijatelja Šeron Tejt i Romana Polanskog i svedočenje Linde Kasejbijan iz Mensonove „Porodice“ našli su se, između ostalog, u „Belom albumu“. Didionova, pišući iz pozicije neposrednog svedoka i promišljajući iz ugla učesnika, stavlja na Šezdesete i iluzije i paranoje tog vremena ovde tačku.

Bilo je šest, sedam sati rane prolećne večeri 1968. i sedela sam na hladnom vinilnom podu muzičkog studija na Sanset bulevaru, gledajući kako bend po imenu „The Doors“ snima ritam sekciju. Uopšteno gledano, moju pažnju tek neznatno su privlačile preokupacije rokenrol bendova (čula sam već za esid kao prelaznu fazu, a takođe i o Maharišiju, pa čak i o Univerzalnoj ljubavi, a posle nekog vremena sve to zvučalo mi je kao nebesa od marmelade[1], ali „Dorsi“ su bili drugačiji, „Dorsi“ su me zanimali. „Dorsi“ izgleda nisu bili ubeđeni da je ljubav bratstvo i Kamasutra. Muzika „Dorsa“ insistirala je na tome da je ljubav seks, a seks smrt i da u tome leži spas. „Dorsi“ su bili Norman Majler sa top-lista, misionari apokaliptičnog seksa. „Break On Through“, podsticali su njihovi stihovi, i „Light My Fire“ i:

Hajde, bejbi, idemo na malu vožnju,
Idemo dole na obalu okeana
Bićemo zaista bliski
Stegnućemo se čvrsto
Bejbi, udavićemo se večeras –
Idemo dole, dole, dole

Ove večeri godine 1968. okupili su se da u zajedničkoj, nelagodnoj simbiozi snime svoj treći album, i u studiju je bilo previše hladno, i svetla su bila suviše sjajna, i bile su tu gomile žica i hrpe zloćudnih treperavih električnih kola uz koja muzičari tako jednostavno žive. Bila su tu trojica od četvorice „Dorsa“. Bio je tu basista pozajmljen od benda „Klir lajt“. Bili su tu i producent, i tonac, i roud-menadžer, i par devojaka, i sibirski haski po imenu Niki sa jednim sivim okom i jednim zlatnim. Bile su tu papirne kese napola napunjene tvrdo kuvanim jajima i pilećim džigericama i čizburgerima i praznim flašama soka od jabuke i kalifornijskog rozea. Bilo je tu sve i bili su tu svi, trebalo je da „Dorsi“ snime ostatak ovog trećeg albuma, osim jedne stvari, četvrtog „Dorsa“, pevača, Džima Morisona, 24-godišnjeg diplomca Univerziteta u Los Anđelesu koji je nosio crne pantalone od vinila i nije nosio donji veš i zahtevao je proširenje polja mogućeg izvan i iza pakta o samoubistvu. Morison je bio taj koji je „Dorse“ opisao kao „erotske političare“. Morison je bio taj koji je definisao zanimanja grupe za „sve o pobuni, neredu, haosu, o aktivnostima koje deluju kao da nemaju nikakvog značaja“. Morison je bio taj koji je uhapšen u Majamiju u decembru 1967. zbog „nepristojnog“ nastupa. Morison je bio taj koji je napisao većinu stihova „Dorsa“, čudna ličnost na kojoj se reflektovala ili dvosmislena paranoja ili sasvim nedvosmislena navala na ljubav-smrt kao krajnji ishod. I Morison je bio taj koji je nedostajao. Oni su bili ti, Rej Manzarek, i Robi Kriger, i Džon Denzmor, koji su učinili da „Dorsi“ zvuče tako kako su zvučali i možda su Manzerek i Kriger i Denzmor bili ti koji su učinili da sedamnaest od dvadeset intervjuera „Ameriken bendstenda“ više vole „Dorse“ nego sve ostale bendove, ali Morison je bio taj koji je izašao tamo u svojim crnim vinilnim pantalonama bez donjeg veša i projektovao ideju, a Morison je bio taj kojeg su čekali sada.

– Hej, slušaj – rekao je tonac. – Slušao sam radio na putu ovamo, pustili su tri pesme „Dorsa“, prvo su pustili „Back Door Man“, a onda „Love Me Two Times“ i „Light My Fire“.

– Čuo sam – promrmljao je Denzmor. – Čuo sam.

– Pa, šta je loše u tome što je neko pustio tri vaše pesme?

– Taj tip ih posvećuje njegovoj porodici.

– Da? Njegovoj porodici?

– Njegovoj porodici. Stvarno tupavo.

Rej Manzarek bio je pogrbljen nad „Gibson“ klavijaturama.

Mislite da će Morison da se vrati? – pitao je nikoga određeno.

Niko nije odgovorio.

– Dakle, možemo da uradimo neke vokale – rekao je Manzarek.

Producent se bavio trakom sa ritam podlogom koju samo što su snimili.

– Nadam se da hoće – rekao je, bez da podigne pogled.

– Da – rekao je Manzarek. – I ja isto.

Noga mi se uspavala, ali nisam ustala; nespecifične napetosti su izgleda činile svakog u prostoriji katatoničnim. Producent je ponovo pustio ritam traku. Tonac je rekao da želi da radi svoje vežbe dubokog disanja. Manzarek je pojeo tvrdo kuvano jaje.

– Tenison je napravio mantru od sopstvenog imena – rekao je toncu. – Ne znam da li je govorio „Tenison Tenison Tenison“ ili „Alfred Alfred Alfred“ ili „Alfred Lord Tenison“, ali u svakom slučaju, to je uradio. Možda je samo govorio „Lord Lord Lord“.

– Opako – rekao je basista „Klir lajta“. On je bio mili entuzijasta, ni najmanje „Dors“ u duši.

– Pitam se šta je Blejk govorio – Manzarek je razmišljao. – Šteta što Morison nije ovde. Morison bi znao.

Bilo je to već dosta kasnije. Morison je stigao. Nosio je njegove crne vinilne pantalone i seo je na kožni kauč ispred velikih nemih zvučnika i zatvorio je oči. Neobična strana Morisonovog dolaska bila je ova: niko tome nije pridao značaja. Robi Kriger nastavio je da vežba gitarski solo. Džon Denzmor je štimao svoje bubnjeve. Manzarek je sedeo za miksetom i vrteo neki vadičep i dao devojci da mu masira ramena. Devojka nije gledala u Morisona, iako joj je on bio direktno pred očima. Sat ili tu negde je prošlo, a i dalje niko nije govorio sa Morisonom. Onda je Morison progovorio sa Manzarekom. Govorio je skoro šapatom, kao da se rve s rečima posle neke afazije.

– Vest Kovina je na sat odavde – rekao je. – Mislio sam da bismo možda mogli da provedemo noć tamo napolju nakon što sviramo.

Manzarek je spustio vadičep.

– Što? – rekao je.

– Umesto da se vraćamo.

Manzarek slegne ramenima.

– Planirali smo da se vratimo.

– Pa, mislio sam, mogli bismo da vežbamo tamo.

Manzarek nije rekao ništa.

– Mogli bismo da odemo i u prostoriju za vežbanje, tamo je „Holidej In“ odmah pored.

– Mogli bismo to da uradimo – rekao je Manzarek. – Ili možemo da vežbamo u nedelju, u gradu.

– Rekao bih da da – Morison je pauzirao. – Hoće li mesto biti spremno za probu u nedelju?

Manzarek je gledao u njega neko vreme.

– Neće – rekao je potom.

Prebrojavala sam dugmiće na elektronskoj mikseti. Bilo ih je sedamdeset šest. Nisam bila sigurna u čiju je korist dijalog bio razrešen ili da li je bio razrešen uopšte. Robi Kriger podigao je svoju gitaru i rekao da mu je potrebno pojačalo. Producent je predložio da pozajmi jedno od „Bafalo Springfilda“ koji su snimali u susednom studiju. Kriger je slegnuo ramenima. Morison je ponovo seo na kožni kauč i zavalio se. Zapalio je šibicu. Posmatrao je plamen neko vreme, a onda veoma polako, veoma namerno, spustio ga na muvu na njegovim crnim vinilnim pantalonama. Manzarek ga je gledao. Devojka koja je trljala Manzareku leđa nije gledala ni u koga. Osećaj je bio da niko neće da napusti prostoriju, ikada. Proći će nekoliko nedelja pre nego što „Dorsi“ završili ovaj album. Nisam to prozrela.

[1] U originalu „marmelade skies“, iz pesme Bitlsa „Lucy In The Sky With Diamonds“ (prim. prev.)

Prevod: Matija Jovandić