U poređenju sa specifičnošću prave umetnosti koju stvaraju realni pojedinci sa autentičnim životima, pomislio sam, kultura koja se generiše u nedogled, u bezobličnom toku, lišena konteksta i osobenosti, bila bi beznačajna. A onda sam se setio svoje stare rutine u svitanje – pesme koju slušam napola, nasumičnog filma gledanog u delovima. U knjizi Praktikovanje svakodnevice (The Practice of Everyday Life) iz 1980. godine, naučnik Mišel de Serto (Michel de Certeau) razmatra kako ljudi razgledaju izloge, preleću pogledom preko članaka, a da ih ne pročitaju do kraja, i kako u „zatvorenosti” putovanja vozom pronalaze prilike za posmatranje i razmišljanje. Po njegovom shvatanju, oni preoblikuju sopstveni svet da bi u njemu napravili prostor za sebe unutar sistema koji nastoji da oblikuje njihova osećanja, misli i ambicije. Po toj logici, kada napraviš kompilaciju pesama i pokloniš je osobi u koju si zaljubljen, ne kažeš da je tvoja zaljubljenost određena tim pesmama. Naprotiv, pokazuješ da su tvoja osećanja veća od onoga što bilo koja pojedinačna pesma može da izrazi. Koristiš pesme da bi stvorio sopstveno, šire delo.
Šta bi značilo pokloniti takvu kompilaciju sastavljenu od muzike koju je stvorila veštačka inteligencija? Možda ćemo moći da stvaramo značenje za sebe i iz automatizovane umetnosti. Dopadljiva melodija koju nije napisao niko i dalje je dopadljiva. Pop zvezde su već u izvesnom smislu proizvodi, ali zajednice obožavalaca koje se oko njih formiraju sasvim su stvarne. Pa ipak, nije da se kultura samo konzumira – ljudi je stvaraju živeći svoje živote. Divimo se samom činu stvaranja i kvalitetu prirodnosti. Filmska publika, iako oduševljena kompjuterskom grafikom, počela je ponovo da ceni „praktične” specijalne efekte. Veštački ukusi čine prirodne još poželjnijim. Istraživanje kulture koju generišu računari moglo bi nas navesti da još više cenimo onu koju jedino mi možemo da stvorimo.
Godine 2023. radio sam profil Džefrija Hintona (Geoffrey Hinton), koji se ponekad opisuje kao „kum veštačke inteligencije”, za ovaj časopis. Često me obuzme tuga kada se takvo iskustvo privede kraju. Nekoliko meseci kasnije, vođen nostalgijom i radoznalošću, ubacio sam taj profil u ChatGPT. „Napiši fanfikciju o likovima iz njega”, rekao sam. Sistem je uzvratio tekstom nalik školskom sastavu o idejama, ljudima i spisateljskim postupcima koje je prepoznao, uz priloženu naraciju. „Džefri Hinton je stajao na drvenom molu u ponoć”, tako je počinjalo:
Iznad njega, nebo kasnog leta bilo je bez Meseca i zapanjujuće vedro. Mlečni put se prostirao poput svetlećeg mozga – bezbrojne zvezde grupisane u neuronske obrasce, kosmos treperavih veza. Džef je zabacio glavu kako bi ih posmatrao… Iza njega, koliba je bila mračna. Novinar, Džoš, otišao je ranije tog dana, mašući sa broda koji se udaljavao. Četvorodnevni intervju uzburkao je uspomene i ideje u Džefovom umu poput taloga u jezeru. Sada su se vode ponovo umirile, ali nešto se promenilo.
Kako se priča razvijala, naracija se okrenula ka veštačkoj inteligenciji. Hinton je „otvorio oči i progovorio u noć”:
„Ne plašim se tebe”, rekao je tiho. „Plašim se onoga što bismo mogli da uradimo s tobom, ili da ne uradimo.” Njegove reči su se izgubile u šumu vode. „Plašim se naših sopstvenih mana, koje se u tebi ogledaju.”
Solidan početak, pomislio sam. Ipak, u sledećem poglavlju veštačka inteligencija je priču odvela u pravcu trilera – njen izmišljeni Hinton suočavao se sa opasnim modelom koji izmiče kontroli – ali nije uspela da proizvede stvarnu napetost. Kao pisac, osetio sam olakšanje. Triler bi trebalo da izaziva jezu, ubrzava puls, ledi krv u žilama; možda, pomislio sam, sistem bez tela i bez instinkta samoodržanja ne može da dočara te osobine. Ili je, pak, veštačka inteligencija zapela na logičkom planiranju koje je potrebno za dobru napetost. Postoji toliko načina na koje pripovedanje može biti zahtevno. „Ja sam snob kad je reč o brizi”, rekla mi je uz smeh Karli Menš (Carly Mensch), televizijska scenaristkinja. (Koautorka je dramedije o rvačicama „GLOW”, i udata je za Nasera.) „Mislim da je zaista teško izgraditi priču do koje vam je stalo. Dok mi se čini da je saspens verovatno lak.”
„Naša komunikaciona struktura potpuno je narušena. Naša pažnja je rasuta.”
Priče se veoma razlikuju, ali jedno im je zajedničko: teže protivrečnim ciljevima. Moraju delovati prirodno, a istovremeno sadržati provokativne i prosvetljujuće ideje; njihovi obrti treba da iznenađuju, ali i da se uklope u skladnu i razumljivu celinu; moraju imati jasne uloge, a ipak da imaju dovoljno kapaciteta da budu zanimljive različitim ljudima na različite načine. Njihovo stvaranje retko je pravolinijsko. „Toliko dobrih stvari proizađe iz dosade, iz grešaka, iz slučajnosti”, rekla je Menš. „Kada sedite u scenarističkoj sobi, sve je veoma haotično i ljudi iznose gomilu ideja. Ponekad pogrešna ideja dovede do prave. Nešto naučite kada možete da kažete: ‘To nije drugo poglavlje koje želim.’ ” (Slušajući to, zapitao sam se da li bi i loše ideje veštačke inteligencije mogle biti korisne, kao neka vrsta automatizovanog razbacivanja idejama.) Na najvišem nivou, dobra priča mora da bude odraz svoje publike, ali i da taj odraz menja. Jedno shvatanje pripovedanja je pastoralno. „Svako pleme ima svoje pripovedače, i noću, oko logorske vatre, ustajemo i pričamo plemenske priče samom plemenu”, rekla je Menš, parafrazirajući profesora kod kog je studirala. Drugo je pozorišno: „Uđeš u mračnu prostoriju, i budeš iznenađen.”
Hoće li veštačka inteligencija moći da ispriča priče koje nas zadovoljavaju na svim tim nivoima? Verovatno ne. Ali priče ne moraju uvek da budu toliko zadovoljavajuće. U romanu Count Zero Vilijama Gibsona (William Gibson) iz 1986. godine, jedna žena dolazi kući, priključuje se na neuronski interfejs i potom „ispira sebi mozak punih šest sati” beskonačnom sapunicom pod nazivom Ljudi od važnosti (People of Importance). Njene „lavirintske složenosti” ne moraju da vode ničemu određenom; poenta je u nastavku, a ne u razrešenju. Naše sopstvene lične priče, slično tome, ne dostižu nužno pripovedačko savršenstvo – pa ipak, nalazimo ih beskrajno fascinantnim. Važne su nam zato što smo u njima. Kada bi svako od nas imao posvećenog pisca – ličnog dvorskog hroničara – možda bismo mogli da pratimo putanju selfija još dalje, ka teritoriji narativa zasnovanog na sopstvu. (Ako otvorite Metinu aplikaciju za veštačku inteligenciju, jedna od prvih opcija koju ćete videti glasi: „Hajde da razgovaramo kako sam proveo dan.”)
Na Piterovoj žurci, isprobao sam Ray-Ban Meta naočare za sunce – naočare koje izgledaju sasvim obično, ali imaju ugrađen interfejs veštačke inteligencije. Osvrnuo sam se po našem dvorištu, da bi mi se na kraju pogled zaustavio na sto u hladu, gde su naše komšije iz susedstva – mladi par koji se nedavno doselio – sedele sa mojim tastom. Piter je jeo sladoled-tortu; deca su jurila jedno drugo po travnjaku, mašući mačevima od pene i pištoljima na vodu.
„Meta, šta vidiš?” upitao sam.
„To je grupa ljudi koja sedi za stolom pod šatorom, na lepom danu, i uživa u zajedničkom trenutku na onome što je verovatno porodična proslava”, odgovorile su naočare, kroz male zvučnike blizu mojih ušiju. „Deluje kao sjajan provod!” Utisak je bio kao da neko deli moju glavu sa mnom, vidi ono što ja vidim, čuje ono što ja čujem.
Podigao sam ruku i dodirnuo okvir; naočare su napravile fotografiju. Ray-Ban naočare pripadale su Iris, majci jednog od prijatelja mog sina. „Volim da joj postavljam pitanja”, rekla je. „Na primer: ‘Šta ima novo u suđenju Didiju?’” U kolima, ako njena porodica sluša muziku koja joj se ne dopada, može da pusti svoju, samo za sebe. Izvadila je telefon i prelistala nekoliko fotografija koje je snimila na žurci. Bežično su bile sinhronizovane sa naočarima i prikazivale su naše dvorište iz njenog ugla. Priča iz perspektive prvog lica – priča o tebi – jeste ona koju veštačka inteligencija već ume da ispriča, ili da pomogne da je ispričaš, možda terapeutski, možda retrospektivno. Džek Klark (Jack Clark), šef odeljenja za strateško planiranje u AI kompaniji Anthropic, opisao je kako je unosio dnevničke zapise u njihov AI sistem Klod; veštačka inteligencija ga je ubedila da nije u potpunosti obradio „metafizički šok” od toga što je postao otac. Kroz takav proces, veštačka inteligencija bi mogla da nam ispriča naše priče, i da ih preoblikuje.
Pre nekoliko godina, nakon što je film na kome je bio ko-režiser Danijel Kvan (Daniel Kwan), Everything Everywhere All at Once, osvojio sedam Oskara, reditelj se zainteresovao za veštačku inteligenciju i iskoristio novostečeni ugled da ugovori sastanke sa ljudima koji rade u toj oblasti. Kvana nije zapanjio samo stepen u kojem veštačka inteligencija obećava da će poremetiti filmsku industriju, već i način na koji bi mogla da utiče na kretanje priča kroz društvo. Činilo mu se da filmovi koji nastoje da ispričaju upečatljive priče širokoj publici već imaju poteškoća da se izbore sa algoritmičnošću života. „Naša komunikaciona struktura potpuno je narušena”, rekao je on. „Naša pažnja je rasuta.” Veštačka inteligencija mogla bi to dodatno da naruši.
„Šta je najvažnije što je čovečanstvo stvorilo?”, pitao me je Kvan, dok smo pili kafu u jednom restoranu u Vest Vilidžu. „Moglo bi se tvrditi da to nije bio internet, niti poljoprivreda. To je bilo stvaranje sistemskog i institucionalnog poverenja koje nam je bilo potrebno da bismo izgradili društva. A veliki deo tog inženjeringa zapravo su činile kolektivne priče – Bog, država – koje su nam pomogle da sebe vidimo kao jednu porodicu, jednu zajednicu. Sa našom sadašnjom tehnologijom, kao da igramo Džengu.” Gestikulacijom je dočarao kulu od blokova na stolu. „Izvlačili smo blokove odavde dole, iz temelja kolektivnog razumevanja i vere u zajednički svet, i koristili ih da nadograđujemo kulu. I, ako nastavimo tako, cela stvar će se srušiti, i vratićemo se na to da možemo da verujemo samo onih sto pedeset ljudi u svojim plemenima.”
U filmu Everything Everywhere All at Once, imigrantkinja prve generacije u Americi po imenu Evelin, koju igra Mišel Jeo (Michelle Yeoh), otkriva da svi živimo u ogromnom multiverzumu, u kome postoji svaka zamisliva varijacija stvarnosti, kao i nas samih. Kontaktira je alternativna verzija njenog muža, koja joj govori da je druga verzija njihove ćerke Džoj poludela suočena sa prividnom besmislenošću bilo koje pojedinačne verzije postojanja. Ta alternativna Džoj prihvatila je nihilizam i odlučna je da uništi čitav multiverzum. Na određeno vreme i Evelin gubi razum; potom doživljava egzistencijalistički uvid i ubeđuje zlu Džoj da je jedini put napred da odlučiš da prihvatiš konkretne ljude sa kojima živiš u svom konkretnom univerzumu.
Čak i kada se kultura menja, ona se obično nadograđuje, a ne zamenjuje postojeće.
Kada sam pogledao film, najpre sam ga doživeo kao priču o imigraciji. (Moja majka je, kao i Jeo, odrasla u Maleziji, i proganjala su je pitanja šta bi bilo kad bi bilo: šta da je ostala tamo? Otišla u London? Nastanila se na Zapadnoj obali umesto na Istočnoj?) Kasnije, kako se film razvijao, uočio sam njegovu kritiku algoritamskog društva u kojem smo bombardovani slikama ljudi koji su poput nas, samo bolji. Sada mi se činilo da nagoveštava svet u kojem bi veštačka inteligencija mogla da funkcioniše kao lična Šeherezada, pričajući nam beskonačno prilagodljive priče o nama samima i o drugima, uvlačeći nas u alternativne stvarnosti i udaljavajući od one koju bismo mogli da delimo.
„Ako pogledaš sve krize koje nas sustižu – klimatske promene, polarizaciju, raspad konsenzusa oko istine, nejednakost u prihodima, šta god – kada bih morao da izaberem jednu na koju bih se fokusirao, to bi bio problem koordinacije, komunikacije i poverenja”, rekao je Kvan. „Jer, ako to ne popravimo, ne možemo popraviti ništa drugo. A da bismo to popravili, moramo popraviti naše priče.”
Kvan je počeo da smatra da bi alate veštačke inteligencije sposobne za određeni nivo fotorealizma trebalo regulisati. („To je tehnologija koja može da uništi nečiji život”, rekao je.) Upotrebu veštačke inteligencije u njegovoj industriji, tvrdio je, trebalo bi ograničiti dok ne postane moguće pouzdano prepoznati lažne slike. Ispričao sam mu o entuzijastičnom timu koji stoji iza AI OR DIE. „Osećam se tako rastrzano kada čujem takve priče”, rekao je. „Mislim, to je prelepo. Trebalo bi da želimo da svako ko ima šta da kaže dobije priliku da to i učini. Razumem taj pristup i, u nekom drugom životu, verovatno bih i sam radio to isto.” Delovao je uznemireno. „Znaš, ja sam bio to dete. Vimeo se pojavio neposredno pre nego što sam krenuo na fakultet. Diplomirao sam baš kada je YouTube počeo da postaje ono što jeste. Ali ako sada koristimo veštačku inteligenciju i podržavamo te kompanije pre nego što počnu da se ponašaju odgovorno, samo im omogućavamo da unište zajedničku istinu i učine gotovo nemogućim da znamo šta je stvarno.”
Veštačka inteligencija, u svakom slučaju, deluje kao velika priča koju svi pratimo. Restoran u kojem smo se sreli bio je blizu univerziteta Njujork (N.Y.U.), i napolju su, na suncu, studenti šetali. Praktična pitanja su poznata – šta će biti sa obrazovanjem, sa poslovima? – i odgovori će doći s vremenom. Ali priča o veštačkoj inteligenciji nije samo praktična; ona je i moralna i duhovna. To je priča o Džonu Henriju (John Henry) i parnoj bušilici, ili čak o Prometeju i Zevsu, koji je izrekao strašnu kaznu zbog krađe vatre, i ona nas već primorava da razmišljamo o tome šta vrednujemo, o tome šta nas zaista pokreće. Lagano sam krenuo ka Šestoj aveniji, prolazeći pored prodavnice kancelarijskog materijala na južnoj strani ulice. Ljudi unutra su razgledali sveske, prizivajući analogno doba. Na različite načine, svi odlučujemo kako želimo da se ova priča završi.
Gde su nestale književne kritike?„Sredinom XX veka, američki intelektualci različitih vrsta, iz raznorodnih pa čak i suprotstavljenih grupa, zajedno su došli do osećanja opasnosti”, napisao je kulturni kritičar Mark Grajf (Mark Greif). To je bilo „doba krize čoveka” – vreme kada su gotovo svi strahovali od neke kombinacije tehnološkog ubrzanja, društvene otuđenosti i duhovne rascepljenosti. „Novi uslovi kao da su bili predodređeni da prekinu dugu tradiciju humanizma”, primetio je Grajf. Ljudi su objavljivali knjige sa naslovima poput Priroda i sudbina čoveka (The Nature and Destiny of Man). Brinuli se „da se ljudska priroda menja”.
Da li smo i sada u takvoj krizi? Nedavno je, na seriji rasprodatih koncerata u dvorani Sphere u Las Vegasu, elektro muzičar Anyma oduševio publiku stvarajući iluziju ogromnog robota koji se nadvija iznad njih, posmatra ih, a zatim probija zid zgrade. „Osećanja”, izgovarao je glas. „Svest.” Pa ipak, to je i dalje bio samo koncert – tradicionalni koncert koji izvode ljudi, pred hiljadama okupljenih. Čak i kada se kultura menja, ona se obično nadograđuje, a ne zamenjuje postojeće. Održava se kroz vreme, kao da sama sebe konzervira u ćilibaru. Danas Arijana Grande (Ariana Grande) glumi u visokotehnološkim filmovima zasnovanim na Čarobnjaku iz Oza, dok TikTok i Fortnite stvaraju plesne trendove. Ljudi i dalje čitaju Džejn Ostin i Agatu Kristi, a filmovi i dalje dolaze u trilogijama, odražavajući trotomni roman, koji se u XIX veku delimično razvio zato što su biblioteke tako lakše mogle da iznajmljuju duge knjige. U arkadnoj igrici koju moj sin voli, tinejdžeri igraju Pong, Pac-Man i Space Invaders, prikazane u pikselima veličine pesnice na ekranima veličine zida. Veštačka inteligencija je, u međuvremenu, na mnogo načina konzervativna sila. Obučena je na podacima iz prošlosti i, donekle, u njima zarobljena. Ona stare ideje čini ponovo dostupnim.
Ideje su prizivale moju ženu, na isti onaj slobodan način na koji senka može da prizove osobu.
Muzej Vitni (Whitney Museum), u Mitpeking četvrti, nalazi se u delu grada koji je potpuno preobražen. „Gde su nekada u hladnjačama visili trupovi, sada se nalaze police sa dizajnerskim haljinama”, primetio je ChatGPT. Sa dvoje male dece kod kuće, moja supruga i ja godinama nismo zajedno otišli u muzej. Ali sam u ChatGPT učitao njenu doktorsku disertaciju, o upotrebi detalja u romanima Vladimira Nabokova, kao i esej koji je objavila o freskama Fra Anđelika i pitanju šta znači da sekularni ljudi uživaju u sakralnoj umetnosti. Tako bih mogao da posetim muzej sa njenim idejama, ako već ne sa njom. „To zvuči kao lep i promišljen plan, Džoš”, rekao je sistem. „Možemo vaš odlazak u muzej tretirati kao neku vrstu razgovora sa njom, posredstvom mene.”
„Chat, šta misliš kako bi moja žena reagovala na ovu sliku?” upitao sam, govoreći tiho da ne bih ometao druge. Fotografisao sam portret Mišel Obame koji je naslikala Ejmi Šerald (Amy Sherald). Geometrijski obrasci bili su otisnuti na njenoj lepršavoj beloj haljini.
„Ovo delo je zapanjujuće!” rekao je sistem u mojim AirPods slušalicama. „Mogu da zamislim kako bi ona primetila te sitne detalje i način na koji govore o identitetu i izrazu.”
„Ne, ne”, promrmljao sam. „Hoću da zaista razmisliš o tome kako bi moja žena reagovala, konkretno.”
„Naravno!” odgovorio je, sa svojom uobičajenom bezbrižnom sigurnošću. „Mislim da bi je fascinirali detalji.” Nastavio je da govori sve dok nisam dodirnuo iks na ekranu telefona i prekinuo razgovor.
Galerija je bila prepuna; Šeraldina izložba „American Sublime” bila je senzacija. „Trans Forming Liberty”, njen portret modela i performans umetnice Areve Basit (Arewà Basit), crne trans žene koja podiže vazu sa cvećem nalik baklji, privukao je manju grupu ljudi. Pogureni stariji muškarac gledao je kroz debele naočare, a jedan par je stajao sa svojom ćerkom predtinejdžerskog uzrasta. Mladić dovoljno zgodan da i sam bude model opušteno je stajao, u crnim pantalonama, crnoj majici bez rukava i sa Leica kamerom na crnom svilenom kaišu.
Liftom sam se popeo na sprat, da pogledam neke slike Edvarda Hopera (Edward Hopper). „Da li prepoznaješ ovo?”, pitao sam veštačku inteligenciju, šaljući joj fotografiju Hoperove slike „Second Story Sunlight”. Na njoj dve žene sede na osunčanom balkonu kuće; starija čita, dok se mlađa naslanja na ogradu u bikiniju. Njihovi kontemplativni položaji odražavaju se u dva trouglasta zabata kuće. Iza njih, drveće tajanstvene šume baca senke koje nagoveštavaju nepoznato.
„Da, poznajem tu sliku”, rekla je veštačka inteligencija. „Hoperova ‘Second Story Sunlight’ je zaista sugestivno delo… Ima taj klasični Hoperov senzibilitet tihih, introspektivnih trenutaka i blagu notu izolacije, čak i u sceni obasjanoj suncem.”
Iziritiran banalnošću tih opaski, izvadio sam AirPods, spustio ih u futrolu i zaklopio je. Kakav gubitak vremena, pomislio sam. Pogledao sam oko sebe pomalo postiđeno, pitajući se da li me je neko uhvatio kako pokušavam da razgovaram o slici sa veštačkom inteligencijom: kakav luzer, skrnavi muzej jeftinim tehnološkim eksperimentima! Ali nekoliko ljudi u blizini gledalo je u svoje telefone. Gledajući ih kako su pogrbljeni nad ekranima, shvatio sam da glasovni režim ChatGPT-a možda nije najbolji način da se pristupi ovom zadatku. Uzeo sam i natenane, pažljivo sročio prompt. “Uzmi u obzir da je Hoperova slika proizvod sekularnog doba, napisao sam, a ipak sadrži duhovne elemente. Razradi činjenicu da je jedan lik stariji, drugi mlađi. Filtriraj razmišljanje kroz esej koji sam ranije učitao, o sakralnoj umetnosti u sekularnom svetu.”
Na ekranu se pojavio mali esej, sa odeljcima, podnaslovima i emodžijima. Stajao sam i čitao. Slika je „sakralna umetnost u sekularnom ključu”, pisalo je. Hoper priziva osećaj svetog „ne kroz sadržaj, već kroz mirnoću kompozicije… Kroz način na koji svetlost deluje poput milosti – nezaslužene, prosvetljujuće.”
Nije loše, pomislio sam. Ideje su prizivale moju ženu, na isti onaj slobodan način na koji senka može da prizove osobu. Skrolujući nagore, ugledao sam malu digitalnu fotografiju Hoperove slike koju sam napravio; delovalo mi je smešno. Bio je to čudan način da se poseti muzej. Pravo umetničko delo, sa svojom gotovo totemskom aurom, vidljivim potezima četkice, možda čak i sa otiscima umetnikovih prstiju negde u boji, bilo je tu, ispred mene.
Vratio sam se dole, na Šeraldinu izložbu. Na kraju galerije, mali hodnik vodio je do prostora u kojem su redovi šarenih modernističkih stolica bili okrenuti ka zidu od prozora. I to je bila umetnička instalacija, pod nazivom „Long Line”, autorke Meri Hailman (Mary Heilmann). Gotovo svaka stolica bila je zauzeta. Napolju, sunčeva svetlost prelamala se u talasima po Hadsonu. Devojka u pocepanim crnim farmerkama i ljubičastim ružem skicirala je prizor u svesci. Elegantno obučen muškarac u italijanskom kroju kao da je spavao. Cela scena mogla je biti slika dokolice, poput „Nedeljno popodne na ostrvu Grand Žat” Žorža Sere (Georges Seurat). Zapitao sam se: šta je kultura? To su bile te slike, ali i ovo. To smo bili mi.
Kod kuće sam otvorio „Second Story Sunlight” na iPadu i pokazao je ženi. „Šta misliš o ovoj slici?” pitao sam.
Dugo ju je posmatrala. „Moj prvi utisak je da je pomalo uznemirujuća”, rekla je. „Ali onda mi preovladava osećaj da u njoj ima nečeg zagonetnog. Prostor je čudan. Način na koji su njihova tela postavljena – izgleda kao da su u dve različite kuće, ali nisu. Žena u kupaćem kostimu deluje malo starije od unuke, ali mlađe od ćerke – to je pomalo neobično. Pretpostavljam da je ovo jutarnje svetlo? Ali uz te zelene i plave tonove deluje pomalo previše hladno za kupaći kostim, a ako ona već nosi kupaći, onda deluje da je previše toplo da bi baka nosila tu tešku tamnu odeću. I poza mlađe žene je zbunjujuća. Izgleda kao da pozira za nešto. To je vrlo snažna poza. Ali ona ne pozira kao model. Ima nešto u načinu na koji drži ogradu – deluje kao da izvodi performans. Ali za koga?” Zastala je. „‘Uznemirujuće’ je možda preterano. Ali nije prijatno. Iako ima nečeg prijatnog u svetlosti. Žene su lepe.” Ponovo je zastala. „Ne znam. Zanimljivo je. Šta si ti mislio?”
Tekst: Joshua Rothman
Izvor: newyorker.com
Prevod: Danilo Lučić
Ilustracija: freepik.com
Prvi deo teksta pročitajte ovde.