Dž. G. Balard: Moje omiljene knjige Sad mi je žao što sam toliko toga pročitao kao adolescent, mnogo pre nego što sam svet počeo da doživljavam kao odrastao čovek, piše Dž. G. Balard u „Zadovoljstvu čitanja“.

Džejms Grejem Balard (1930 – 2009), autor devet romana i još dvadesetak knjiga priča, eseja i intervjua, najpoznatiji je po eksperimentalnom međužanrovskom delu Atrocity Exibition (1970), distopiji Sudar (1973) i poluautobiografiji Carstvo sunca (1984). Tekst koji ovde prenosimo deo je dužeg eseja „Zadovoljstvo čitanja“ iz 1992. godine, objavljenog krajem prošle godine u knjizi Dž. G. Balard – Izbor iz nefikcije 1962-2007.

***

Što sam stariji, a sad sam u ranim šezdesetim, knjige mog detinjstva deluju mi se sve življe, dok sam većinu onih koje sam pročitao pre 10, pa čak i pet godina, sasvim zaboravio. Ne samo da mogu da se setim, pola veka kasnije, prvog svog čitanja Ostrva s blagom i Robinzona Krusoa, nego sasvim jasno doživljavam i ono što sam tada osećao, svo to ozareno uzbuđenje sedmogodišnjaka, tu neobičnu ranjivost, strah da bi mašta mogla da mi ostane ophrvana bogatstvom tih izmišljenih svetova. Čak i sada me mnogo više uzbuđuju prosto razmišljanje o Long Džonu Silveru ili talasima na Krusoovom ostrvu od čitanja originalnog teksta. Rekao bih da su te priče iz detinjstva davno iskliznule sa stranica i započele drugi život u mojoj glavi.

Nasuprot tome, jedva mogu da se prisetim onoga što sam čitao u svojim tridesetim i četrdesetim. Poput mnogih ljudi mog doba, sa čitanjem velikih dela zapadne književnosti završio sam pre nego što sam napunio 20. Kao tinejdžer sam za tri ili četiti godine progutao celokupnu biblioteku klasične i moderne fikcije, od Servantesa do Kafke, od Džejn Ostin do Kamija, često tempom od jednog romana dnevno.

Pokušavao sam da se iskobeljam iz oskudice i sivog svetla posleratne Britanije, pa mi je mogućnost da zakoračim u bogat, produhovljeniji svet velikih romanopisaca naišla kao olakšanje. Siguran sam da je tlocrt za moju imaginaciju obeležen mnogo pre nego što sam 1949. otišao na Kembridž.

U tom smislu sam se potpuno razlikovao od svoje dece, koja su počela da čitaju (rekao bih) tek nakon što su otišli sa svojih univerziteta. Poput mnogih roditelja koji su 1970-ih odgajali tinejdžere, brinulo me je to da moju decu više zanima da idu na koncerte pop muzike nego da čitaju Gordost i predrasudu ili Braću Karamazove. Eto koliko mora da sam bio naivan. 

Ali mi se činilo da propuštaju nešto od ključne važnosti za razvoj sopstvene maštovitosti, ono radikalno prevrednovanje sveta kakvo samo veliki romansijeri mogu da ostvare. Sad vidim da sam se uzalud brinuo i da im je osećaj za prioritete bio dobar: bilo im je važno da istraže opojni, optimistični svet pop kulture, koji ja nikada nisam doživeo. Džejn Ostin i Dostojevski mogu da sačekaju da oni u svojim dvadesetim ili tridesetim sazru dovoljno da počnu da cene i razumeju te pisce, daleko smislenije nego što sam ja sam to mogao sa 16 ili 17.

U stvari, sad mi je žao što sam toliko toga pročitao u kasnoj adolescenciji, mnogo pre nego što sam uopšte počeo da svet doživljavam kao odrastao čovek, mnogo pre nego što sam se zaljubio, naučio da razumem svoje roditelje, počeo da sam zarađujem za život i imao vremena da promislim o tome kako se odvijaju stvari u svetu.

To moje strasno adolescentsko čitanje me je, može biti, zapravo hendikepiralo u procesu odrastanja – moja deca i njihovi vršnjaci zapanjuju me u svakom smislu time koliko su zreliji, promišljeniji i otvoreniji prema mogućnostima svojih talenata od mene u njihovim godinama. Zaista se pitam šta su to Kafka, Dostojevski, Sartr i Kami mogli da mi znače.

Vidim da isti taj hendikep danas muči one ljude koji godine na univerzitetu provode čitajući englesku književnost – to jedva da je uopšte diplomski predmet, a otprilike je jednako rigorozan kao muzička teorija – pre nego što steknu iskustvo potrebno da proniknu u izuzetne moralne dileme kakvim ih njihovi tutori uporno začikavaju.

Kad se osvrnem na štiva kakva sam čitao kao dete zapanji me to koliko su zastrašujuća i drago mi je da moja deca nisu nikada bila izložena tim strašnim pričama i jezivim ilustracijama

Čitanje u ranom detinjstvu, koje mi je tako živo ostalo u sećanju, bilo je umnogome određeno gradom u kom sam rođen i odrastao. Šangaj je bio jedan od najpoliglotskijih gradova na svetu, beskrajna metropola pod upravom Britanaca i Francuza, a inače u američkoj zoni uticaja. Sećam se čitanja dečjih izdanja Alise u zemlji čuda, Robinzona Krusoa i Sviftovih Guliverovih putovanja paralelno sa američkim stripovima i časopisima.

Alisa, Crvena kraljica i Petko ispunjavali su isti mentalni prostor koji su zauzimali i Supermen, Bak Rodžers i Fleš Gordon. Moj omiljeni američki strip bio je Teri i pirati, divna orijentalna papazjanija sa kineskim vojskovođama, ženama zmajevima i drevnim pagodama, a meni je bio dodatno uzbudljiv jer se odigravao u Kini, gde sam živeo, u nemoguće egzotičnom carstvu za kojim sam uzalud tragao među šangajskim robnim kućama i noćnim klubovima u Menhetn stilu. Više ne mogu da se setim čitanja iz najranijeg doba, iako me je majka, nekadašnja učiteljica, srećom naučila da čitam pre nego što sam sa pet godina pošao u školu.

U to doba nije bilo veselih plakata ili vizuelnih pomagala, ne računajući par pretećih mapa na kojima je svet bio preplavljen crvenom bojom Britanske imperije. Direktor škole bio je svirepi Englez, sveštenik čija omiljena biblija je bila Kenedijeva latinska čitanka. Od šeste godine nas je terorisao svakog dana sa po dva sata latinskog, a od tog nemilosrdnog režima nas je spasao tek napad Japanaca na Perl Harbor (iako bi mu bilo drago da je čuo da smo, za završne ispite za školsku diplomu u Engleskoj posle rata, ja i grupa momaka pokušali da zamenimo francuski, koji smo svi prezirali, usmenim latinskim).

Kad bismo se konačno vratili kući iz škole, čitanje je igralo ulogu kakvu danas imaju televizija, radio, bioskop i posete tematskim parkovima i muzejima (u Šangaju nije bilo nijednog), prodavnicama ploča u kraju i Mekdonaldsu. Prepušten sam sebi na duže vreme, čitao sam sve što sam mogao da nađem, ne samo američke stripove, nego i Tajm, Lajf, Saterdej ivning post i Njujorker.

Istovremeno sam čitao i klasike svačijeg detinjstva: Petra Pana, knjige o Viniju Puu i stvarno čudnu ediciju Vilijam, sa njihovim joneskovskim opisom neobično isprazne srednje klase u Engleskoj. Nisam mogao da precizno definišem šta, ali znao sam da tu nešto nedostaje, pa me je u dogledno vreme sačekao šok kada sam, 1946. godine, otkrio nevidljivu klasu koja je činila tri četvrtine stanovništva, a nikada se nije pojavljivala u Pajtašu i godišnjim izdanjima Dečačkih novina.

Kasnije, kada sam imao sedam ili osam godina, došli su 1.001 noć, Andersen i braća Grim, antologije viktorijanskih pripovetki o duhovima i priča strave i užasa, ilustrovane pretećim birdslijevskim crtežima koji su prikazivali unutrašnji svet jednako uvrnut kao svetovi nadrealista. Kad se osvrnem na štiva kakva sam čitao kao dete zapanji me to koliko su zastrašujuća i drago mi je da moja deca nisu nikada bila izložena tim strašnim pričama i jezivim ilustracijama u koloru sa zagušljivom prerafaelitskom tminom, sablasnim prilikama i zaposednutom dečicom sa skoro autističnim ukočenim pogledima.

Preovlađujuće moralizatorski ton bio je jasan u Vodenim bebama Čarlsa Kingslija, remek-dela na svoj bizarni način, ali jednog od najneprijatnijih književnih dela koje sam ikada pročitao. Sličan ton oseća se u mnogo književnih dela za decu, kao da su detinjstvo i dečja mašta poremećaji koje bi trebalo suzbijati i kažnjavati.

Najveći izuzetak bio je Ostrvo s blagom, zastrašujuće, ali na uzbuđujući i pozitivan način. Nadam se da je Stivenson uticao na mene koliko i Konrad i Grejem Grin, ali verujem da su Vodene bebe i sve te opake bajke igrale mnogo važniju ulogu u formiranju moje mašte. Čak i sa 10 ili 11 godina sam naslućivao da nešto čudno morbidno lebdi preko njihovih stranica i da bi ona otrovna para možda imala više smisla u svetu u kom sam ja živeo nego u Stivensonovim robusnim pričama. Tokom tri godine, koliko su me Japanci držali u internaciji, kao čitalac sam pratio za mene novi niz isprekidanih linija.

Dve hiljade interniraca ponelo je sa sobom u logor obimnu biblioteku koja je cirkulisala od niše do niše, od ležaja do ležaja, i bila je moj prvi ulazak u književnost za odrasle: popularni američki bestseleri, Riders dajdžestova skraćena izdanja knjiga, Somerset Mom i Sinkler Luis, Stejnbek i H. Dž. Vels. Od svih njih sam, sklon sam da tako mislim, naučio koliko je važnost čisto pripovedanje, kvalitet koji je tad počeo da čili iz ozbiljnog engleskog romana, a čak i sad jedva da se vratio.

Stigavši u Englesku 1946. godine suočio sam se sa nepodnošljivom čudnovatošću engleskog načina života, za šta me je čitanje u detinjstvu pripremilo na više načina nego što sam mislio. Srećom, uskoro sam otkrio da me čeka celokupna književnost s kraja 19. i iz 20. veka, ogroman kompendijum pojedinačnih povesti ljudi koje su izbijale iz sličnih izvora. U sledećih četiri, pet godina prestajao sam da čitam samo da bih otišao u bioskop.

Otkrio sam da poslednjih 10 godina čitam sve više, posebno klasike 19. i 20. veka kroz koje sam protrčavao kao tinejdžer. Većina njih sasvim su drugačije knjige od onih kakve pamtim.

Holivudski filmovi koji su podsticali nadu – Građanin Kejn, Bulevar sumraka, Veliki san i Belo usijanje – kao da su činili celinu sa romanima Hemingveja, Natanijela Vesta, Kafke i Kamija. Negde u to vreme sam došao u dodir i sa psihoanalizom i nadrealizmom i ta vrela mešavina hranila je priče koje sam tad već pisao i snažno je uticala na to da odlučim da čitam medicinu.

Bilo je i loših početaka i sumnjivih usputnih veza. Uliks me je razbio kada sam ga pročitao kao maturant i od tada mi se činilo da nema svrhe pisati ništa što uporno ne prati u stopu Džojsovo remek-delo. Bio mi je to očigledno pogrešan model i možda je delom odgovoran za to što sam kasno počeo kao pisac – imao sam 26 godina kada mi je objavljena prva priča, a napunio sam 33 pre nego što sam napisao prvi roman. Ali loše društvo je uvek najbolje i ostavlja zalihe sećanja iz kojih se može crpsti zauvek.

Iz razloga koje nikada do kraja nisam shvatio, kada mi je profesionalna karijera krenula svojim tokom prestao sam skoro sasvim da čitam. Narednih 20 godina sam i dalje vario izuzetan korpus fikcije i nefikcije koji sam pročitao u školi i na Kembridžu. Iz 1950-ih i 1960-ih sećam se Bele boginje Roberta Grejvsa, Ženeove Naše Gospe od cvijeća, Darelove Žistine i Dalijevog Tajnog života, potom Helerove Kvake 22 i, pre svega, romana Vilijema Barouza – Goli ručak mi je vratio veru u roman u to vreme, kada su na vrhuncu bili Č. P. Snou, Entoni Pauel i Kingsli Ejmis, u vreme kada je roman počeo da kopni.

Od tada sam nastavio na svoj svračji način, a otkrio sam da poslednjih 10 godina čitam sve više, posebno klasike 19. i 20. veka kroz koje sam protrčavao kao tinejdžer. Većina njih sasvim su drugačije knjige od onih kakve pamtim. Uvek sam bio strastveni čitalac onoga što zovem nevidljivom literaturom: naučnih žurnala, tehničkih priručnika, brošura farmaceutskih kompanija, internih dokumenata trustova mozgova, napisa kompanijskih PR-ova, onog dela sveta objavljenih radova kom većina pismenih ljudi jedva da prilazi, a čine najmoćniji kompost za maštu. Svoju fikciju nikad ne čitam.

Sastavljajući svoju listu 10 omiljenih knjiga nisam birao one za koje mislim da su remek-dela književnosti, nego prosto one koje sam najčešće čitao u poslednjih pet godina. Zdušno preporučujem knjigu Svet kroz zamućen pogled Patrika Trevor-Ropera svakome koga zanima uticaj psihologije oka na dela pesnika i slikara. Crna kutija sastoji se od transkripata snimaka iz pilotskih kabina (ne uključuju svi fatalne padove) i izuzetna su posveta hrabrosti i smirenosti profesionalnih letačkih posada. Svoj primerak Žutih strana Los Anđelesa ukrao sam iz hotela Beverli Hilton pre tri godine; to je kolekcija izvrsne građe, na svoj način jednako nadrealne kao i Dalijeva autobiografija.

*Natanijel Vest – Dan skakavaca
*Ernest Hemingvej – Sabrane priče
*Semjuel Tejlor Kolridž – Pesma o starom romanu
*Martin Gardner (ur.) – Alisa sa komentarima
*Patrik Trevor-Roper – Svet kroz zamućen pogled
*Malkolm Mekferson (ur.) – Crna kutija
*Žute strane Los Anđelesa
*Žan Bodrijar – Amerika
*Salvador Dali – Tajni život Salvadora Dalija

Piše: Dž. G. Balard
Izvor: The MIT Press Reader
Priredio i preveo: Matija Jovandić