Drugačiji talasi (“Naplavine”, Karen Gilis)

SHARE:

Neka odmah bude rečeno: priča „Naplavina” izuzetno je dirljiva. Iako postoje razlozi da se ovaj roman dovodi u vezu sa zabavnom književnošću kakvoj obično naginje ženska čitalačka publika, ovo nije tipična „ženska” knjiga. Priča o troje ljudi koji se poznaju od detinjstva i čiji su životi ispreplitani koja premrežava čitavu knjigu čini da roman poprimi odlike maestralne drame.

Nakon petnaest godina, Lara – lepa žena, „slomljena” – kako je jedan od likova definiše – vraća se u svoju domovinu nakon što je izgubila četvorogodišnjeg sina. Lara veruje da je mali Ignacio još uvek živ, iako je prošlo više od dve godine od njegovog misterioznog nestanka.

U rodnoj Irskoj, dočekuje je Sorša, rođaka i najbliža osoba iz detinjstva, supruga muškarca u kogaje Lara tada bila zaljubljena. Sorša pokušava da bude naklonjena Lari i puna razumevanja, ali ne može – a možda i ne želi – da se zbliži sa svojom starom prijateljicom i rođakom, zastrašena i zbunjena njenom patnjom. Uvek su bile poput vatre i vode – Lara harizmatična i puna energije, Sorša tiha, mirna i povučena.

Treći junak romana je Kristi, Soršin muž, smiren, uredan čovek. Čini se da je u pitanju stari obrazac –tiha, skromna supruga, temperamentna ljubavnica i muškarac rastrzan između njih, u nemogućnosti da se snađe u okolnostima.

U nekom trenutku svog života, svako od nas otkrije da nema takvu moć nad svojom sudbinom kao što je ranije mislio. Ponekad i najmanji trenutak promeni naš ceo život i, šta god da učinimo, nikad se ne možemo vratiti onome što je bilo. Ponekad se nečiji put ukrsti sa našim, ponekad nečiji očaj koji želimo da ublažimo, ponekad nas tuđa povređenost izbezumi. Naše odluke i naši životi utiču na tuđe živote, i ponekad – manje-više svesno – stvaramo domino efekat u okruženju koji je nemoguće zaustaviti…

„Naplavine” su priča o tragediji čije posledice utiču na život drugih ljudi. Roman je napisan majstorski ičita se u dahu. U ovoj tragediji nema krivaca. Ovo nije bajka za decu, jer u bajkama obično na kraju svi dobiju ono što zaslužuju. I ovde je – pošto nema krivaca – teško govoriti o nagradama i kaznama. Ovo je priča o ljudskim slabostima i patnjama koje se nikada ne završavaju. O našim izborima koje činimo uprkos sumnjama. O snovima koji se ne mogu ispuniti. O prošlosti koja nam se, pre ili kasnije, uvek vraća. O okolnostima koje nas zadese, ma koliko smo uvereni da smo svi kovači svoje sudbine…

Tekst: Zlatko Rosić