Da li nas čitanje književnosti čini moralnijima? Profesorka književnosti sa Stenforda Paula Moja razmatra, ukoliko je odgovor na ovo pitanje “ne”, kakav i koliki uticaj književna dela mogu izvršiti na moralni sklop čitalaca u današnjem raznolikom, izazovnom i opasnom svetu.

„Da li čitanje književnosti čini ljude moralnijima?“ Ovo je pitanje koje je filozofkinja Debra Sac (Debra Satz) postavila učesnicima panela – Dejvidu Kidu (David Kidd), Džošui Lendiju (Joshua Landy) i meni – na događaju povodom 25. godišnjice Centra za društvenu etiku na Stanfordu ranije ovog meseca. (Tekst je izvorno objavljen 2015. godine, prim. prev). Odgovor na ovo pitanje bio je odlučno „ne“. Ne, zato što je, kao što je Debra Sac priznala u svom uvodnom izlaganju, „Markiz de Sad čitao i pisao mnogo romana“. Ne, zato što su, kao što je Džošua Lendi, profesor francuskog jezika na Stanfordu, podsetio publiku, tirani i nacisti uživali u delima Sofokla, Vilijama Šekspira, Fjodora Dostojevskog i Hermana Hesea. I ne, zato što sam ja istakla da postoji duga tradicija koja seže unazad do prvog modernog romana Don Kihota Migela de Servantesa, koja na čitanje književnosti gleda kao na nešto što kvari ljude. U samom romanu postoji uverenje da je neponovljivi Don „postao toliko opsednut čitanjem da je noći provodio čitajući od sumraka do svitanja, a danju čitajući od izlaska do zalaska sunca, i tako se zbog premalo sna i previše čitanja njegov mozak isušio, što je dovelo do toga da je izgubio razum.“ Naravno, nije ništa verovatnije ni da će vas čitanje oterati u ludilo, od toga da postoje garancije da će vas učiniti moralnijima. Kao što je Lendi primetio: „Rezultati se mogu razlikovati.“

U svakom slučaju, „moral“ je klizav pojam. Bilo koja grupa raznolikih ljudi će se suočiti s poteškoćama u pokušaju da definiše suštinski sadržaj ovog pojma; postoji duboko neslaganje među ljudima iz različitih grupa čak i unutar Sjedinjenih Američkih Država o tome šta jeste ili nije moralno. Ono što jedna grupa smatra najosnovnijim (ja sam autonomno ljudsko biće sa pravom na samoopredeljenje po pitanju toga šta se dešava s mojim telom), druga može videti kao duboko nemoralno (da je abortus nalik ubistvu). Čak i ako bi rezultat čitanja književnog dela uvek mogao biti isti za sve, bilo bi žestokih neslaganja u vezi sa time koji rezultat bi se mogao smatrati „moralnim“. U prvom redu, književnost pomaže da oblikujemo ono što smatramo moralnim.

kako je Kid sugerisao, čitanje može jednostavno da poremeti uobičajeni egocentrizam čitalaca.

Dakle, ako je odgovor na pitanje da li nas čitanje književnosti čini moralnijima očigledno „ne“, zašto ga uopšte postavljati? I zašto je toliko ljudi došlo na na taj događaj da razmatra ovo pitanje? Može biti da se to odnosi na brigu – sveprisutnu, nakon što su neke katedre za književnost tokom prošle decenije zatvorene – da ako književnost ne bude prikazana kao „korisna“, onda će biti smatrana bespotrebnom. Kritičari književnosti su tvrdili da doprinos književnosti nije intelektualan ili ekonomski; njeni efekti nisu lako merljivi, a što je najgore od svega, ona ne doprinosi praktičnoj edukaciji studenata koji brinu kako će naći posao. Razumljivo je da smo mi, koji predajemo književnost na univerzitetu, uzrujani takvim stavovima i reagovali smo na različite načine. Neki, poput Rite Felski (Uses of Literature, 2008), Mardžori Garber (The Use and Abuse of Literature, 2011) i Džošue Lendija (How to Do Things With Fictions, 2012) suočili su se direktno sa ovim pitanjem objavljivanjem knjiga o korisnosti književnosti.

Drugi su se okrenuli eksperimentalnim metodama kako bi empirijski prikazali stvarne efekte koje čitanje književnosti ima. Ovo je ono što je Kid, kandidat za doktora socijalne psihologije na Novoj školi, uneo u diskusiju. U saradnji sa svojim mentorom Emanuelom Kastanom (Emanuale Castano), Kid je sproveo niz socijalno-psiholoških eksperimenata osmišljenih da pokažu kako čitanje književnosti čitateljima pruža kognitivni izazov koji ima neke zanimljive i potencijalno korisne efekte; izveštaj o njihovim istraživanjima objavljen je prošlog oktobra u časopisu “Science”. Kid je primetio da čitanje fikcije – za razliku od čitanja nefikcije, popularnih žanrovskih romana ili nečitanja bilo čega – zahteva od čitalaca da integrišu nekoliko tokova informacija odjednom, dok istovremeno naglašava ljudsku subjektivnost i postojanje više perspektiva. Književnost narušava društvene scenarije koje uzimamo zdravo za gotovo tako što nas uranja u nepoznate situacije i zahteva da obratimo pažnju na ljude koje inače možda nikada ne bismo sreli ili interakcije kroz koje bismo inače prošli bez iskrene angažovanosti. Ono što su otkrili je da čitanje fikcije barem privremeno poboljšava sposobnost ispitanika da dobro rade socijalno-psihološke testove kako kognitivnih tako i afektivnih teorija uma. Implikacija je da čitanje književnosti može poboljšati sposobnost osobe da prepozna osećanja i namere drugih – što je veština ključna za uspešno snalaženje u složenim socijalnim odnosima u našem multikulturalnom svetu. Ili, kako je Kid sugerisao, čitanje može jednostavno da poremeti uobičajeni egocentrizam čitalaca.

Kako ćemo inače znati gde su te granice u određenoj situaciji – osim ako ne istražujemo i ne ispitujemo? Kako bolje sprovesti to istraživanje nego kroz književnost?

Bez obzira na svoju korisnost ili moralnost, književnost, tvrdim, je briljantno prilagođena za istraživanje toga šta znači biti etičan čovek u određenoj društveno-istorijskoj situaciji. Književna dela predstavljaju kreativni i formalni jezički angažman – u obliku usmenog ili pisanog artefakta – sa istorijski i geografski situiranim društveno-političkim tenzijama koje se nalaze na nivou individualnog iskustva. To je formalna reprezentacija koja posreduje u autorovom (a potom i čitaočevom) shvatanju njegovog “smislenog sveta”. Pošto književna dela aktiviraju naše emocije i upućuju izazov našim percepcijama, ona i odražavaju i pomažu da oblikujemo ono što smatramo moralnim na prvom mestu. Važno je da to može biti slučaj i kod autora i kod čitaoca.

Uzmimo knjigu Toni Morison Sula. U intervjuu iz 1985. godine, koji je radila Besi Džouns (Bessi Jones), Morison je formulisala pitanje koje je bilo motiv za roman Sula: „Ako kažeš da si prijatelj nekome kao u Suli, šta to znači? Koje su granice koje ne prelaziš?“ Na drugom mestu u istom intervjuu, Morison objašnjava da ona pisanje vidi kao način testiranja moralnog sklopa svojih likova kako bi videla kako reaguju na teške situacije: „Pa, mislim da je moj cilj da stvarno i istinski vidim od čega su ovi ljudi napravljeni, i da ih stavljam u situacije velikog stresa i bola, znate, da ih ‘pozivam na odgovornost.’ I, kada ih vidim u životno opasnim okolnostima ili kada vidim kako se suočavaju sa izazovima, onda znam ko su.“ Štaviše, budući da Morison smatra pisanje procesom moralne i epistemološke istrage, ona ne piše o običnim, svakodnevnim ljudima ili događajima. Umesto toga, ona istražuje teške slučajeve – situacije u kojima se „dešava nešto zaista strašno“. Ona to ovako objašnjava: „To je način na koji saznajem šta je herojsko. To je način na koji saznajem zašto takvi ljudi preživljavaju, ko je pao, ko nije, kakva je bila civilizacija, jer, ma koliko se to prećutkivalo, mnogo toga što radimo, naše samo postojanje na ovom mestu, bilo je groteskno.“ Proces pisanja romana može biti način istraživanja u kojem „odgovor“ iznenađuje čak i autora.

U svojoj analizi „granica koje ne prelaziš“ u Suli, Morison prikazuje čitav niz odnosa, od kojih su neki manje ili više uspešni, a drugi su iskrivljeni, čak groteskni. Najvažniji odnos u romanu je prijateljstvo između Nel i Sule. Tokom romana, prijateljstvo između njih dve na kraju propada ne zato što Sula ne mari za Nel, već zato što je pomešala svoja interesovanja sa Nelinim. Naime, Sulina privrženost Nel je toliko jaka da ih vidi kao „dva grla i jedno oko“ (147). Kada, kao odrasla osoba, Sula ima seks sa Nelinim mužem Džudom, to čini bez stida ili zlobe. Tek nakon što Sula ima seks sa Džudom – tek nakon što Nel odbije da oprosti Suli uvredu njenog braka i osećanja – Sula prepoznaje da je prešla granicu koja postoji između njih. Tako, pitanje koje postavlja Morison – „Koje su granice koje ne prelaziš?“ – odnosi se ne samo na etičke imperativne kao što je „Prijateljica nikada ne spava sa mužem svoje prijateljice“, već i na granice koje nas čine onime što jesmo, i čine nas nama i drugima. Kao etičar svoje vrste, Morison istražuje dinamiku koja se pojavljuje kada ego ne prepoznaje drugo kao drugo – kao jedinstveno biće sa legitimnim potrebama i željama koje su odvojene od njegovih sopstvenih.

„Granice“ između sebe i drugog koje ne treba „preći“ su – kao i drugi etički i moralni imperativi – istorijski i kulturno specifične; one nisu univerzalne. Kao što socijalni psiholozi Hejzel Rouz Markus (Hazel Rose Markus) i Šinobu Kitajama (Shinobu Kitayama) pokazuju, postoji nekoliko različitih kulturnih modela sopstva, neki koji su više nezavisni, i drugi koji su više međusobno povezani (vidi Culture and the Self ili Markusov i Konerov Clash! 2013). Shodno tome, delanje koja može predstavljati teški prekršaj autonomije druge osobe u jednom socio-kulturnom kontekstu (npr. da tvoji roditelji biraju tvog muža ili ženu), može biti viđena kao savršeno prikladna ili čak poželjna u drugom. Ali umesto da umanji postignuće Morison, činjenica o socio-kulturnoj varijabilnosti doprinosi vrednosti njenog projekta. Kako ćemo inače znati gde su te granice u određenoj situaciji – osim ako ne istražujemo i ne ispitujemo? Kako bolje sprovesti to istraživanje nego kroz književnost? Teorijski, mogli bismo okupiti stvarne ljude i sprovesti eksperimente; mogli bismo ih staviti u „situacije u kojima se dešava nešto zaista strašno“ kako bismo saznali „šta je herojski“. Ali to, naravno, nije etički ili moralno dozvoljeno u našem društvu. Za sada, književnost ostaje najznačajnije mesto kroz koje autori i čitaoci mogu ispitati mnoštvo složenih razloga zbog kojih ljudi – kao pojedinci koji su neizbežno negde smešteni – misle i ponašaju se na način na koji to čine.

Tekst: Paula M. J. Moya
Izvor: bostonreview.net
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i esej “Bog, moralnost i smisao u Putu Kormaka Makartija”, kao i tekst Džoan Didion o moralnosti i kontekstima koje joj danas dodeljujemo.