Džoan Didion: O moralnosti Kolumnistkinja, esejistkinja i autorka Džoan Didion u ovom tekstu piše o moralnosti i značenjima i kontekstima koje toj reči danas dodeljujemo.

Džoan Didion je američka spisateljica, kolumnistikinja, novinarka. Postala je poznata svojim esejima u kojima se bavila dezintegracijom američke kulture i morala, kao i individualne i društvene fragmentacije. Njena najpoznatija dela su: Slouching Towards Bethlehem (1968), Play It As It Lays (1970),The Year of Magical Thinking (2005). Pisala je za velike magazine poput: Life,Esquire, The Saturday Evening Post, The New York Times i The New York Review of Books, Vogue.

Prevela: Jelena Nidžović

[dropcaps round=”no”]P[/dropcaps]o svoj prilici, nalazim se u Dolini smrti, u sobi Enterprajz Motel i Trejler Parka, i jul je mesec, i vrelo je. Zapravo je 48 stepeni. Ne polazi mi za rukom da upalim klimu, ali tu je mali frižider pa mogu da umotam kockice leda u tkaninu i držim ih na dnu leđa. Uz pomoć kockica leda nastojim da razmišljam, jer Ameriken Skolar[1] traži to od mene, o, na neki apstraktni način, “moralnosti”, reči kojoj svakoga dana sve manje verujem, ali moj um neumoljivo skreće prema pojedinačnom.

Evo nekih pojedinačnosti. U ponoć prethodne noći, na putu od Las Vegasa do Doline smrti, auto je udario u bankinu i prevrnuo se. Vozač, vrlo mlad i navodno pijan, ostao je na mestu mrtav. Njegova devojka pronađena je živa ali sa unutrašnjim krvarenjem, u stanju dubokog šoka. Razgovarala sam ovog popodneva sa medicinskom sestrom koja je prevezla devojku do najbližeg doktora, vozeći 185 milja udolinom, i preko tri poteza smrtonosnog planinskog puta. Medicinska sestra objasnila je da je njen suprug, rudar u rudniku talka, ostao na autoputu uz mladićevo telo sve dok mrtvozornik nije, naredne zore, uspeo da dođe iz Bišopa preko planina. “Ne možeš tek tako ostaviti telo na autoputu,” rekla je. “To je nemoralno.”

To je bila jedna od prilika kada nisam imala nepoverenje prema toj reči, jer je ona značila nešto sasvim precizno. Mislila je na to da ako je telo ostavljeno u pustinji čak i na nekoliko minuta, kojoti počinju da se okupljaju i kidaju meso. To da li će kojoti rastrgnuti telo može se činiti tek sentimentalnim razmatranjem, ali je, naravno, više od toga: jedno od obećanja koje dajemo jedni drugima je to da ćemo se truditi da vratimo svoje žrtve, pokušati da ne prepustimo svoje mrtve kojotima. Ako smo bili učeni da se držimo svojih obećanja – ako je, najjednostavnije rečeno, naš odgoj dovoljno dobar – ostajemo uz telo, ili imamo loše snove.

Govorim, naravno, o jednoj vrsti društvenog koda koji se ponekad, obično pogrdno, naziva moralnošću “vagonske kompozicije”. Zapravo, to je upravo to. Hteli to ili ne, mi smo ono što smo naučili kao deca: moje detinjstvo bilo je iluminisano živopisnim litanijama tuge koja čeka one koji su podbacili u pogledu lojalnosti prema drugima. Doner-Rid društvo[2] koje gladuje u snegovima Sijere, sve prolazne civilizacijske pojave, upućuju na taj jedan potporni tabu, odredbu prema kojoj niko ne bi trebalo da jede krv svoga roda. Džejhokersi[3], koji su se posvađali i razdvojili nedaleko od mesta na kome se nalazim: neki od njih pomrli su u Fjuneralu, neki od njih pomrli su dole blizu Bedvotera, a većina ostalih skončala je u Panamintima. Žena koja je preživela dala je dolini ime. Neki bi rekli da su ih ubile okolnosti izvan njihove kontrole, Džejhokerse pustinjsko leto, a planinska zima družinu Doner; zauzvrat, umesto toga, učili su nas da se ne bi obreli bespomoćni usred planinskog vetra ili pustinjskog leta, da se ne bi odali gorčini, da ne bi napustili jedni druge, da ne bi posrnuli da negde usput nisu odbacili svoje odgovornosti, da nisu, na neki način, skršili svoju prvobitnu lojalnost. Ukratko, slušali smo takve priče kao neke vrste upozorenja, a one i dalje sugerišu jedinu vrstu “moralnosti” za koju mi se čini da ima najmanje prevrtljivo značenje od svih.

Vrlo je verovatno da sada postajete nestrpljivi u vezi sa mojom pričom; govorim, želite reći, o “moralnosti” tako primitivnoj da jedva da zaslužuje ime, kodu koji za svoju poentu ima samo preživljavanje, a ne postizanje ideala dobra. Upravo tako. Posebno je ovde večeras, u ovoj zemlji tako zlokobnoj i strašnoj da živeti u njoj znači živeti u antimateriji, teško verovati da “dobro” ima saznajnu količinu. Da vam kažem kako je ovde večeras. Priče putuju pustinjom noću. Neko ulazi u svoj kamionet i vozi nekoliko stotina milja kako bi popio pivo, i nosi vesti o onome što se dešava tamo odakle je došao. Onda vozi još stotinu milja po još jedno pivo, i pronosi priče iz prethodnog i mesta pre njega; posredi je mreža koju živom održavaju ljudi čiji instinkti im govore da će, ako ne nastave da se kreću pustinjom noću, izgubiti razum. Evo priče koja ide pustinjom ove noći: tamo preko granične linije sa Nevadom, zamenici šerifa zaranjaju u neke podzemne basene ispunjene vodom, pokušavajući da izvuku nekoliko tela za koje se zna da su u toj rupi. Tamo je i udovica jednog od utopljenika; osamnaest joj je godina, i trudna je, i kažu da se ne odvaja od rupe. Ronioci zalaze dole i vraćaju se gore, a ona samo stoji tamo i zuri u vodu. Ronili su deset dana ali nisu našli dno pećine, tela, niti bilo kakvog traga od njih, samo crnu vodu temperature od 90 stepeni kako ide dole, dole, dole, i jednu prozirnu ribu nepoznate vrste. Priča od večeras je da je jedan od ronilaca izvučen odozdo rastrojen, mahnit, vičući nešto nepovezano – dok ga nisu sklonili odatle da ga udovica ne bi čula – o vodi koja je postajala vrelija umesto hladnija kako se spuštao, o svetlu koje je treperilo kroz vodu, o magmi, o podzemnim nuklearnim probama.

To je ton koji ovdašnje priče zadobijaju, a večeras ih je dosta. A posredi je više od samih priča. Preko puta, u Fejt Komjuniti[4] crkvi, nekoliko desetina starijih ljudi koji dolaze ovde kako bi živeli u prikolicama i umrli na suncu, pevaju molitvene pesme. Ne mogu da ih čujem i ne želim to. Ono što mogu da čujem su povremena zavijanja kojota i ponavljanje refrena pesme Baby the Rain Must Fall iz džuboksa u obližnjem Snejk Rumu, a da mogu da čujem i te umiruće glasove, te glasove Srednjeg zapada dovučene u ovu lunarnu zemlju zbog nekih nezamislivih atavističkih rituala, “stena vremena probijena za mene[5],” mislim da bih izgubila razum. Svako malo umišljam da čujem zvečarku, ali moj muž mi govori da je to slavina, šuštanje papira, vetar. Onda stoji kraj prozora, i baterijskom lampom osvetljava perionicu napolju.

Šta to znači? Ne znači ništa čime bi se moglo rukovoditi. Ima neke zlokobne histerije u vazduhu ovde večeras, nekog nagoveštaja monstruozne perverzije do koje se ljudska ideja može pružiti. “Pratio sam sopstvenu savest.” “Uradio sam ono što sam smatrao za ispravno.” Koliko je ludaka izreklo tako nešto, misleći to zaista? Koliko ubica? Klaus Fuks[6] je to rekao, ljudi koji su počinili masakr u Mauntin Medousu[7] su to rekli, Alfred Rozenberg[8] je to rekao. I, kako smo mehanički i posve drsko podsećani od strane onih koji to govore danas, Isus je to rekao. Možda smo svi to rekli, i možda smo svi pogrešili. Osim na onom najprimitivnijem nivou – lojalnosti prema onima koje volimo – šta može biti arogantnije od davanja prvenstva ličnoj savesti? (“Reci mi,” pitao je rabin Danijela Bela[9] kada je, kao dete, rekao da ne veruje u boga, “misliš li da je boga briga za to?”) Makar ponekad, čini mi se da je svet nalik slici Hijeronimusa Boša; ako bih se tada upravljala prema svojoj savesti, to bi me izvelo na pustinju pored Mariona Feja, tako gde je on stajao u Jelenjem parku[10] gledajući prema Los Alamosu na istoku, moleći se, kao da priziva kišu, da se desi to da: “neka dođe i raščisti trulež i vonj i smrad, neka dođe zarad svih i svuda, samo da bi došla i da bi svet stajao čist u mrtvoj, beloj zori.”

Naravno da ćete reći da, sve i da imam tu moć, ne bih imala pravo da vam nametnem tako nerazumnu savest. Niti želim da mi nametnete vašu savest, ma koliko razumnu, ma koliko prosvetljenu. (“Moramo biti svesni opasnosti koje leže u našim najvelikodušnijim željama,” napisao je Lajonel Triling[11] jednom. “Neki paradoks naše prirode navodi nas da, jednom kada smo učinili naše bližnje objektima svog prosvetljenog interesa, nastavimo da ih činimo objektima našeg sažaljenja, onda naše mudrosti, i a kraju naše prinude.”) To da je etika savesti suštinski podmukla jedva da se može smatrati epifaničnom poentom, ali jeste poenta koja se u razgovoru nameće rastućom neučestalošću; čak i oni koji je potežu imaju tendenciju da zabrinjavajućom spremnošću napreduju do prilično kontradiktorne pozicije prema kojoj je etika savesti opasna kada je “pogrešna”, i dostojna divljenja kada je “ispravna”.

Vidite da želim da budem veoma tvrdoglava u insistiranju na tome da nemamo načina da znamo – mimo te fundamentalne lojalnosti društvenom kodu – šta je “ispravno” a šta je “pogrešno”, šta je “dobro” i šta je “zlo”. Zadržavam se na ovome toliko jer mi se najzabrinjavajućim aspektom “moralnosti” čini učestalost sa kojom se ta reč danas upotrebljava; u štampi, na televiziji, u najpovršnijim razgovorima. Pitanja politike moći (ili opstanka), pitanja značajne indiferentnosti javne politike, pitanja gotovo bilo čega: svima je dodeljen ovaj veštački teret moralnosti. Dešava se neka olakost, nekakvo samopovlađivanje na delu. Naravno da bismo svi voleli da “verujemo” u nešto, da bismo voleli da ublažimo lični osećaj krivice u javnim uzrocima, da priželjkujemo da se oslobodimo zamarajućih sopstava; da bismo, možda, voleli da belu zastavu poraza kod kuće zamenimo vrlim belim barjakom pobede daleko od kuće. I naravno da je u redu činiti tako; tako su se stvari radile od pamtiveka. Ali mislim da je to u redu sve dok ne dovodimo sebe u zabludu povodom toga šta radimo i zbog čega. To je u redu sve dok imamo na umu da sve ad hoc komisije, sva štrajkačka okupljanja, svi hrabri potpisi u Njujork Tajmsu, ceo spektar agitprop oruđa, nikome ne pripisuju nikakvu ipso facto vrlinu. To je u redu sve dok priznamo da kraj može i ne mora biti svrsishodan, može i ne mora biti dobra ideja, ali da u svakom slučaju nema nikakve veze sa “moralnošću”. Jer kada počnemo da obmanjujemo sebe, misleći ne da želimo nešto ili nam je nešto potrebno, ne da je to da imamo nešto pragmatična nužnost, već da je moralni imperativ imati nešto, to je trenutak kada se pridružujemo pomodnim ludacima, i to je trenutak kada se tanko cviljenje histerije začuje preko zemlje, i to je trenutak kada smo u gadnoj nevolji. A strahujem da smo već u njemu.

[1] Književni časopis Fi Beta Kape.
[2] Jedna od grupa koje su migrirale na američki zapad ne bi li se naselile na novoj teritoriji. Ova grupa je usled niza promašaja i grešaka bila prinuđena da zimu 1846-47. preživljava okovana snegom. Neki od članova grupe pribegli su kanibalizmu ne bi li preživeli.
[3] Grupa emigranata koji su putovali ka Kaliforniji 1849. godine; gerilci koji su se često sukobljavali sa grupama koje su podržavale ropstvo.
[4] Jedna od baptističkih hrišćanskih denominacija.
[5] Gospel pesma (Rock of ages, cleft for me / Let me hide myself in Thee / Rock of ages, cleft for me / Let me hide myself in Thee…).
[6] Fizičar i špijun osuđen jer je tokom i nakon Drugog svetskog rata snabdevao Sovjetski Savez informacijama o razvoju i napretku nuklearnih tehnologija, naročito atomske bombe.
[7] Niz napada na voz pun emigranata na planinskim livadama južne Jute koji su rezultirali pokoljem oko 120 ljudi od strane tamošnje samoorganizovane milicije, sačinjene mahom od pripadnika mormonske vere.
[8] Jedan od najistaknutijih rasnih teoretičara nacističke Nemačke.
[9] Američki sociolog i pisac, najpoznatiji zbog doprinosa razumevanju postindustrijskog društva.
[10] Roman Normana Mejlera.
[11] Jedan od vodećih američkih kritičara dvadesetog veka, koji je pratio savremene kulturne, političke i društvene implikacije u književnosti.