Čitam trenutno Mešetara moći (The Power Broker). Jeste li impresionirani? Trebalo bi. Ja sam pisac za velike momke koji čita velike knjige. Istraživanje života moćnog birokrate na hiljadu stranica za mene je mačiji kašalj. Ima da završim Mešetara moći, a onda ćete me smatrati pripadnikom svetske čitalačke elite, kao što bi i trebalo.
Ali postoji jedan problem. Čitam još i Papir Marka Kurlanskog. I Ostrvo plavih lisica Stivena Brauna. I Zemlju kafe Ogastina Sedžvika. I još desetak knjiga, i sve to u isto vreme. Osim toga, pauzirao sam čitanje svih ovih knjiga da bih pročitao, od korica do korica, istorijat grupe The Cars, iako me ta grupa nikada nije preterano zanimala. Čitanje te knjige podstaklo me je da pročitam i kompletnu usmenu istoriju MTV-a iz prve decenije emitovanja, što me je odvuklo ka čitanju kompletne usmene hronike scene dugokosih metalaca sa Sanset stripa 1980-ih godina. Oh, a potom sam najzad počeo da čitam romane iz serijala Spori konji Mika Herona i definitivno ću da ga završim pre nego što se vratim onim drugim knjigama koje čitam, kao što je ona prva što sam je spomenuo, Mešetar moći. Mislim da se tako zove.
Vratiću se kad-tad Robertu Karu i njegovoj knjizi nagrađenoj Pulicerom. Za sada mi ona, ipak, čami u kindl biblioteci, gde deli nizak procenat pročitanosti sa gomilom drugih knjižurina, od kojih neke nisam pipnuo godinama. Imam i kamaru poluzavršenih izdanja štampanih na posečenom drveću i naslaganih pored nahtkasne. Ta gomila je nekada stajala na nahtkasni, dok nije postala previsoka i klimava. Sada služi kao zaseban noćni stočić u spavaćoj sobi. Ponekad preko nje bacim majicu.
Očigledno ne čitam kao normalna osoba. Težim tome da svaku knjigu pročitam od korica do korica, redom. Tako moja žena čita. Tako moje kolege uspevaju da razgovaraju u čitalačkim klubovima gde su svi zapravo pročitali zadatu lektiru. Tako čitaju svi na Gudridsu, ili se makar prave da to rade. Ti ljudi su verni svojim knjigama. Ja nisam. Ja jednu knjigu varam sa drugom, a onda i tu knjigu prevarim čim mi neka treća privuče nemirne oči. Ja sam knjigaroš.
Pošto živim od pisanja knjiga, verovatno bi trebalo da tu knjigu skrivam pred očima javnosti. Prevario sam čak i knjige koje su napisali moji prijatelji, a i to u onim retkim prilikama kada bih se najzad nakanio da ih uopšte započnem. Iz ugla internetdžija, to me čini psihopatom. U stvarnom životu to me čini lenjim, rasejanim i donekle krivim. Dobar pisac trebalo bi da bude dobar čitalac, a nisam siguran da li ja ispunjavam te uslove.
Oduvek sam imao čudan odnos prema čitanju. Kao i većini ljudi, prve knjige koje sam ikada pročitao u celosti bile su ono na šta su me naterali u školi: Džoni Tremejn, Velika očekivanja… Svo ono najdosadnije sranje kojim nastavnik engleskog može da gnjavi klinca u višim razredima osnovne. Zato sam mrzeo čitanje. Moji rezultati na standardizovanim testovima su to jasno pokazivali. Zapravo, moji su morali da me upišu u poseban program u državnoj školi u Oronu, u Mejnu, samo da bih sustigao vršnjake.
Na kraju mi je to pošlo za rukom, delom zahvaljujući mnogo boljim knjigama koje su nam davali u srednjoj (Kvaka 22, Paklena pomorandža, Životinjska farma). Ali i dalje sam kaskao kada je reč o čitanju iz zadovoljstva. Kada me neka knjiga baš pogodi, kao što je to bio slučaj sa Velikim mozgom kada mi je bilo deset godina, progutam je za par sati. Takve knjige sam čitao svuda: u avionu, u krevetu, sedeći na stepeništu naše kuće, gde god. Ne sećam se zašto sam čitao baš na stepeništu, ali tako je bilo.
Ali ti naleti začitanosti bili su retki. Ako me knjiga ne bi prodrmala u prvih stotinak strana, batalio bih je. Tu naviku sam pokupio od ćaleta, koji je i sam uvek kampanjski čitao. Verovao sam da ću to sa godinama prerasti, da ću vremenom postati onaj staloženi četrdesetogodišnjak koji može da posveti ceo nedeljni dan Orkanskim visovima ili nekom drugom viktorijanskom klasiku koji tada ne bih pipnuo ni štapom od tri metra.
Zagonetka Gertrude Stajn (2)Nisam. Ostao sam, umesto toga, književni svaštar koji samo brsti. Čudno je to koliko sam u stanju da pročitam pre nego što počnem da varam. Ne zadovolji me samo besplatni odlomak. Kupim celu knjigu, zaronim u nekoliko poglavlja, a onda počnem da se pitam da li bi možda trebalo da čitam nešto gotivnije, brže, nešto više u fazonu hair metala. Onda proverim telefon. Onda odgledam 20 minuta Taskmastera, jer sam još usred te serije. Onda ću ovo, pa ću ono, pa ću ono, pa ću…
Kad se uzme u obzir more distrakcija u 21. veku, uopšte ne iznenađuje to što mi se pažnja rasipa u vezi sa maltene svime. Međutim, prema mom spisateljskom shvatanju, knjige zaslužuju da ostanu izvan tog haosa. Nikada nisam preterano dizao na pijedestal zanat spisateljski kao što to rade mnogi drugi profesionalni gadovi namirisani burbonom. Ali znam koliko vremena, pažnje i truda odlazi na pisanje prave knjige. Znam da bih se, da neko digne ruke od moje posle 100 strana, iznervirao. Takođe znam koliko su knjige ključne za ljudski život uopšte, i zašto funkcionalno društvo mora da ih uzdiže i štiti.
Pa ipak, evo me ovde, pokazujem tiho nepoštovanje prema Robertu Karu, najvećem književnom istoričaru koji je ikada živeo, da bih iščitao 300 stranica o tome zašto album Heartbreak Station grupe Cinderella nije dobio priznanje kakvo zaslužuje. Osećam se kao da celu ovu stvar sa književnošću radim sasvim pogrešno, zbog čega neprestano podvlačim rešenost da penzionerske dane provedem kao monogamni čitalac.
Ali znate već kako ide to sa tim rezolucijama, zar ne? Rešite da priznate sebi da morate da poradite na gomili sranja, a onda zaključite da je već samo prepoznavanje problema bilo sasvim dovoljno rada na sebi. To sam ja. Jer ja volim da spavam sa gomilom različitih knjiga. Volim da ih kupujem (bilo onlajn ili u knjižari). Volim dobar prolog. Volim onaj osećaj da, ako me jedna knjiga uspavljuje, uvek imam drugu na koju mogu da se prebacim. Toliko je dobrih knjiga tamo negde, i boli me saznanje da neću uspeti da ih pročitam sve pre nego što umrem. Ali zato mogu da pročitam po 27 odsto svake. Bilo to dobro ili loše, to će me uvek više ložiti. Slomiću ja srca još mnogim spisateljima pre nego što stignem do kraja.
Piše: Dru Megari
Izvor: Defaktor
Prevod: M. Jovandić