Čovekovi gradovi i njegova duša (esej Rajnera Vernera Fasbindera) U ovom eseju sa podnaslovom “Nekoliko razbacanih misli o romanu “Berlin Aleksanderplac””, Fasbinder piše o velikom međuratnom romanu koji je definisao glas čitave jedne generacije, ali i njegov.

Ovaj esej preuzet je iz knjige Onaj koji ima ljubav u stomaku koja predstavlja zbirku eseja i intervjua kultnog nemačkog režisera Rajnera Vernera Fasbindera (izdavač Red Box, prevod: Novak Guslov i Sofija Mišković, 2024.) Među ovim tekstovima koji su “poput fragmenata istrgnutih iz dnevnika jednog umetnika ili krišom snimljenih audio zapisa”, izdvojili smo ovaj koji se bavi ličnim doživljajem, intimnim značenjem i uticajem koje je roman Berlin Aleksanderplac Alfreda Deblina imao na Fasbindera.

*   *   *

Pre recimo dvadesetak godina, kada mi je bilo tek četrnaest ili petnaest, pogođen gotovo ubitačnim pubertetom na svom potpuno neakademskom, ekstremno ličnom putovanju kroz svetsku književnost, po kom su me vodile samo i isključivo moje asocijacije, naišao sam na roman Berlin Aleksanderplac.

Iskren da budem, knjiga me uopšte nije uzbudila, nije me „oborila s nogu”, nije me „oduvala” kao što je to ponekad umelo da se desi sa, priznaću, malim brojem knjiga, koje sam do tada pročitao. Naprotiv, prve strane, neka bude i prvih dvesta, strašno su mi bile dosadne i malo je nedostajalo da zauvek ostavim knjigu i nikada je i ne pročitam. Čudno! Ne samo da bih propustio najuzbudljiviji susret sa nekim umetničkim delom, ne – siguran sam, znam šta govorim – moj život, sigurno ne sav, ali u izvesnom, možda presudnom pogledu, proticao bi drukčije da nije proticao paralelno s Deblinovim Berlin Aleksanderplacem u mojoj glavi, u mesu, u celom telu i u duši. Smejte mi se! Da li iz kukavičluka ili iz neobjašnjive sramote koju oseća prema postojećim moralnim načelima svoga vremena i svoje klase, ili iz nesvesnog straha, jer se radi o nečemu ličnom, Deblin kroz mnogo poglavlja, na mnogo, mnogo, mnogo stranica, skoro predugo, kruži oko svoje teme ili, bolje rečeno, prave teme svog romana: Susreta „junaka” Franca Biberkopfa i drugog „junaka” romana, Rajnholda, susreta presudnog za dalji tok života ova dva muškarca, koji se dešava na 155. stranici romana čije džepno izdanje ima 410 stranica. Nakon više od trećine romana i sa zakašnjenjem od bar 150 stranica, kako mi je tokom prvog čitanja delovalo. Taj utisak se ni dan-danas nije značajno promenio, iako sada, neizbežno, malo drugačije gledam na tu knjigu. Iz nekog razloga, ali sigurno na moju sreću, pročitao sam prvu trećinu romana Berlin Aleksanderplac, iako mi je knjiga više bila dosadna nego što me je zbunjivala, uznemiravala ili čak uzbuđivala. Ali posle prve trećine to verovatno i nije moglo više da se zove čitanjem, već proždiranjem, gutanjem ili usisavanjem. Ovo su preslabi izrazi za opisivanje takve vrste čitanja, koju je pratila opasnost da prestane da bude čitanje i pretvori se u život, patnju, očaj i strah. Srećom je Deblinov roman suviše dobar da bi dopustio da se neko u njemu udavi ili izgubi. Iznova i iznova sam, kao i svaki čitalac, bio primoran da se vratim u svoju stvarnost, da analiziram svoju realnost. Zahtev, koji bih, uostalom, postavio svakom umetničkom delu. Moguće je da je Berlin Aleksanderplac doprineo tome da prepoznam taj zahtev koji se postavlja pred umetnost, da ga formulišem i da ga, na kraju krajeva, postavim pred svoj rad. Naišao sam na umetničko delo koje ne samo da mi je pružalo životnu podršku – o tome ću takođe pričati – već mi je pomoglo da se razvijem i teorijski, iako sâmo delo nije bilo teorijskog karaktera. Tera na moralno činjenje, a ne morališe. Pomaže da prihvatimo uobičajeno kao stvarno, kao sveto, a da ono sâmo nije obično ili sveto ili da od sebe pravi izveštaj o stvarnom i sve to bez okrutnosti, što nije retko za dela tog značaja.

Međutim, Berlin Aleksanderplac mi nije pomogao samo u procesu etičkog sazrevanja, već mi je pružio pravu, golu i konkretnu životnu podršku kada sam zaista bio ugrožen u pubertetu. Mogao sam da svedem Deblinov roman na svoje probleme i dileme tako što bih ih, naravno, pojednostavio. Čitao sam priču o dva muškarca čije je malo života na zemlji uništeno jer nisu imali hrabrosti da prepoznaju, a kamoli da priznaju, da se dopadaju jedan drugom na neki čudan način, da se nekako vole, da ih nešto tajno veže više nego što je generalno smatrano prikladnim za muškarce.

Ali ovde se ni na koji način ne radi o nečemu seksualnom između dvoje ljudi istog pola. Franc Biberkopf i Rajnhold nikako nisu homoseksualci. Oni nemaju problema na tom polju, ni u najširem smislu. Ništa ne ukazuje na to. Čak ni Rajnholdov seksualni odnos sa dečakom u zatvoru, bez obzira na to koliko Deblin srećno opisuje taj odnos. Tvrdim da ovo nema nikake veze sa onim što je bilo između Franca i Rajnholda.

Ne, to što je između Franca i Rajnholda je ništa manje ili više od čiste ljubavi koju društvo ne može da ugrozi. To je jednostavno to. Ali obojica su društvena bića, Rajnhold više nego Franc. Kao takvi, naravno, nisu u stanju da razumeju ovu ljubav, ni da je prihvate, da je prigrle takvu kakva je, da postanu bogatiji i srećniji od ljubavi koja se svakako retko dešava među ljudskim bićima.

Šta bi jednom takvom biću, koje je vaspitavano poput nas, trebalo da znači ljubav koja ne vodi do vidljivih rezultata, do nečega što može da se pokaže, da se iskoristi, do nečega što bi bilo korisno? Jedna takva ljubav mora – tako je tužno to sa ljubavlju, i strašno – one koji su naučili da ljubav treba da bude upotrebljiva, ili barem korisna, kako pozitivno tako i negativno – i u patnji smo ipak naučili da uživamo – takva jedna ljubav mora da ih plaši, da zastrašuje, a sa oni, razume se, mislim na nas. Na svakoga od nas.

Mora da sam tako ili slično razumeo Berlin Aleksanderplac onda kada sam ga čitao prvi put. Konkretno, ovo čitanje mi je pomoglo da priznam sebi strahove koji su me mučili i koji su me skoro paralisali. Moj strah od homoseksualnih žudnji i moje potisnute potrebe. Ovo čitanje mi je pomoglo da ne postanem potpuno bolestan, neiskren, očajan. Pomoglo mi je da ne propadnem.

Otprilike pet godina kasnije opet sam pročitao Berlin Aleksanderplac. Ovaj put me je potpuno drugačije dotukao, razbudivši me pritom za iskustvo koje mi je opet pomoglo da shvatim štošta o tome šta je to zapravo ja. Iskustvo koje mi je pomoglo da ne radim stvari nesvesno, što sam ranije ležerno nazivao „polovnim životom”. Posle svake stranice romana, tokom drugog čitanja, postajalo mi je sve jasnije i jasnije; isprva je bilo očaravajuće, potom zastrašujuće, a na kraju me je toliko pogodilo da sam morao da zatvorim oči i uši, da pokušam da potisnem činjenicu da je ogroman deo mene, način na koji se ponašam, moje reakcije i mnogo toga što sam smatrao delom sebe, zapravo opisano u Deblinovom Berlin Aleksanderplacu.

Nesvesno sam njegovu maštu pretvorio u svoj život. I opet, roman mi je pomogao da prebrodim narednu zastrašujuću krizu i da radim na nečemu što bi, nadam se, moglo da se naziva identitetom, ako je to uopšte moguće u ovom sjebanom sranju.

Posle toga gledao sam film Pila Jucija Aleksanderplac, koji mi se, sâm po sebi, činio dobrim filmom. Doduše, Deblinov roman je u ovom filmu potpuno zaboravljen. Knjiga i film nemaju ništa jedno s drugim. Svaki od njih, to uključuje i Jucijev film, predstavlja umetničko delo nezavisno od drugog. A budući da je film medij sa kojim se najviše poistovećujem, odlučio sam da jednog dana – zašto tek jednog dana, ne znam, možda kada budem bio dovoljno vešt – pokušam da napravim eksperiment i da sa Deblinovim Berlin Aleksanderplacom i svojim filmskim sredstvima prikažem protokol preokupacije bavljenja ovim sasvim posebnim književnim delom.

Prošlo je deset godina dok nisam stigao dotle. I da situacija nije bila takva kakva je bila, da nisam morao da radim, jer bi inače neko drugi to uradio, dao bih sebi još vremena. Ispostavilo se da sam u mnoge svoje radove u prethodnih deset godina utkao citate iz Deblinovog romana. Onda, kada sam posle nekog vremena u tri dana zaredom pogledao sve svoje filmove – ovog puta me je još više zapanjilo – zaključio sam da se u mojim radovima, često nesvesno, našlo mnogo više citata, nego što sam naslućivao.

Ponovo sam pročitao knjigu. Želeo sam da bolje razumem šta se događalo između romana Alfreda Deblina i mene. Mnogo togo mi je postalo jasnije, mnogo presudnih stvari, ali najvažnije je bilo prepoznavanje i priznanje koje je sledilo – ovaj roman je umetničko delo koje je odredilo tok mog života.

Sigurno se svako, ko nije pročitao Berlin Aleksanderplac, do sada već pita kakvu to priču priča Alfred Deblin, priču koja može da ima toliki egzistencijalni značaj za jednog čitoaca. Krajnje neobičan efekat jednog jedinog umetničkog dela. Pa, osobi koja pita trebalo bi iskreno reći da priča u Berlin Aleksanderplacu sâma po sebi i nije nešto posebno. Naprotiv. Priča o nekadašnjem transportnom radniku, Francu Biberkopfu, koji izlazi iz zatvora i polaže zakletvu da će od sada biti pošten, priča o tome kako mu to ne uspeva, sve to više liči na niz jedne na drugu nanizanih šturih pričica, od kojih bi svaka mogla da se nađe na naslovnim stranicama najnepristojnijih bulevarskih listova. Suština Berlin Aleksanderplaca nije njegova priča, što važi za još neke velike romane svetske literature.

Njegova struktura je, ako je to moguće, još smešnija od one u Geteovom Izboru po srodnosti. Suština je, sasvim jednostavno, u nečuveno banalnom i neverovatnom načinu na koji je radnja ispripovedana. I u stavu prema likovima, koje autor čitaocu razgolićuje na tužan način, dok ga s druge strane istovremeno uči da na te razgolićene osrednjosti gleda s najvećom nežnošću, i da ih na kraju zavoli.

U ovom trenutku hteo bih ukratko da prepričam radnju. Kao što smo rekli, nekadašnji transportni radnik, Franc Biberkopf, izlazi iz zatvora, gde je bio zato što je pre četiri godine mutilicom za šlag ubio bivšu devojku Idu, koja se u ekonomski teškim dvadesetim godinama u Berlinu prostituisala za njega. Otpušteni kažnjenik je prvo iskusio uobičajenu impotenciju koju prevazilazi tako što skoro siluje žrtvinu sestru. Posle toga može da započne vezu sa Poljakinjom Linom. I to na takav način da ona taj odnos meša sa ljubavlju i uspeva da ubedi Franca da se zakune da će od sada biti pošten, tako nekako…

Ekonomska situacija je katastrofalna, svi pokušaji da se stvori stabilna osnova su propali, bili to držači za kravate, erotska književnost ili nacistički „Folkišer beobahter”, zbog kog upada u nevolju sa bivšim prijateljima, komunistima, sa kojima je nekada imao zajednički cilj jer ih je voleo. Preostale su pertle, nešto što ljudima uvek treba. Prodavao ih je sa stricem svoje Line sve dok on nije iskoristio Francovo poverenje i ucenjivao i pretio udovici koju je Franc usrećio i za to dobio novac. Franc, koji ima nesalomivu veru u ljudsku dobrotu, toliko je povređen da se povlači iz sveta i od ljudi, nedeljama ništa ne radi osim što se opija, da bi se na kraju ipak vratio životu i među ljude.

Onda upoznaje jednog tipa po imenu Rajnhold, koji je, uprkos tome što je sitan kriminalac, fascinantan na neki neverovatan način, toliko fascinantan da Franc sklapa neobičan posao s njim. Franc preuzima Rajnholdove žene kada ovaj završi s njima, jer ih on svakako ima na pretek. Kod njega se to graniči s bolešću. Prvo mora da je ima, po svaku cenu, a onda mora da je se otarasi, odjednom i odmah, silovito, ali to mu pada teško, stvara mu probleme, a Franc, čiju je fasciniranost primetio, i koga pritom smatra priglupim, preuzima mu žene, prvo jednu, onda drugu, ali treću već odbija. Rajnhold treba da nauči da ostane duže sa tim ženama, jer to je zdravo, dok je drugi način bolestan, a Franc zaista želi da mu pomogne. I to što Rajnhold u početku ne može to da razume i uvređen je, Franc Biberkopf može da razume i prihvata kao takvo.

Neposredno nakon toga Franc učestvuje u nekom poslu koji mu ne deluje kao uobičajeni transport voća, da bi ubrzo shvatio da se radi o krađi. On drži stražu, želi da pobegne, ali ne uspeva. Nakon krađe, njih dvojica sede zajedno, kada Rajnhold odjednom shvata da ih prate. Sada se njegov stah od toga što ih prate meša sa besom prema Francu. I tada, ima tu nečeg mesečarskog, Rajnhold iznenada izbacuje Franca iz auta.

Vozilo iza njih pregazi Franca, mora da izgleda tako kao da je mrtav. Ali Franc Biberkopf nije mrtav, samo je izgubio desnu ruku. Njegova bivša devojka Eva i njen makro neguju ga dok ne ozdravi i on se vraća u grad bez desne ruke. Upoznaje sitnog lopova sa kojim švercuje ukradenu robu, što mu donosi određeno blagostanje. Onda mu ta Eva dovodi devojku koju naziva Mačkicom i koja, kako se ispostavlja, ide da se prostituiše za njega. Neko vreme njih dvoje su srećni. Vole se. Ali Rajnhold se meša i u tu vezu, sreće se nekoliko puta sa njom i na kraju je ubija. Franc je uhapšen za to ubistvo, poslat u ludnicu, gde doživljava „obrnuti proces katarze” kako bi postao običan, koristan član društva. Više se ništa posebno ne dešava s njim. Verovatno će postati nacionalista, toliko ga je susret sa Rajnholdom uništio. Toliko o priči.

U suštini, ništa više od petparačkog romana, ništa više od niza nekoliko naslova za žutu štampu. Šta dakle čini ovo delo tako velikim? To je ono kako, razume se. U Berlin Aleksanderplacu pisac pridaje isti značaj i objektivno najmanjim i osrednjim emocijama, osećanjima, momentima sreće, čežnjama, zadovoljstvima, bolovima, strahovima, nedostacima svesti naizgled neupadljivih, nebitnih, beznačajnih individua. Takozvanim „malima” dozvoljava se ono što se u umetnosti, inače, dozvoljava samo takozvanim „velikima”. Ljudi o kojima Deblin pripoveda u Berlin Aleksanderplacu, naročito protagonisti poput nekadašnjeg transportnog radnika Franca Biberkopfa, kasnije makroa, ubice, lopove i opet makroa, pripisana je u toj meri izdiferencirana podsvest – uz koju idu neverovatna mašta i sposobnost da pate – kakvoj većina likova svetske književnosti, bar na osnovu onoga što je meni poznato, može samo da pozavidi, pa bili oni obrazovani, pametni intelektualci, veliki ljubavnici, da navedem samo nekoliko tipskih likova.

Deblinov stav prema njegovim likovima, koji su, objektivno govoreći, svakako bedna, beznačajna stvorenja, prilično sam siguran u to, nastao je pod uticajem otkrića Sigmunda Frojda, iako je Deblin to negirao nekoliko puta. Berlin Aleksanderplac bi time bio prvi pokušaj da se Frojdova saznanja prenesu u umetnost. To kao prvo.

Drugo, Deblin svaki delić radnje, koliko god on banalan bio, priča kao proces koji je važan i velik sâm po sebi, ponajviše kao deo naizgled misteriozne mitologije, da bi ga onda opet preveo u religiozni motiv, bio on hrišćanski ili jevrejski. Deblin je prešao iz judaizma u katoličanstvo i imao je više problema sa religijom nego većina ljudi. Možda je to bio razlog zašto je pokušao da prevaziđe ove probleme i da specifično religiozno iskustvo pronađe u svakodnevnom i kao takvo ga ispriča.

Jednostavno rečeno, to znači da nijedan trenutak radnje, iako bi i to bilo sasvim dovoljno, ne stoji sâm za sebe, već je istovremeno trenutak druge, drugačije, neprobojnije i tajne priče, predstavlja dakle deo nekog drugog romana ili možda lične mitologije autora, o čemu nisam voljan sada da odlučujem.

Treće je pripovedačka tehnika koju je Deblin izmislio za Berlin Aleksanderplac, ili je jednostavno izabrao. Inače, ne smatram ovo pitanje – da li ju je izmislio ili izabrao – važnim. Ono što je presudno jeste da li je autor izabrao prava sredstva za svoju nameru, a ne da li ih je on izumeo. To može da interesuje istoričare književnosti, ali čitaocu to nije važno. On je srećan što čita roman za koji je autor našao odgovarajuću formu, a Alfred Deblin je u Berlin Aleksanderplacu to učinio sa mesečarskom sigurnošću. Svejedno da li je Deblin čitao Uliksa Džejmsa Džojsa pre nego što je napisao Berlin Aleksanderplac ili nije, to njegov roman ne čini ni boljim ni gorim. Osim toga, mogu da zamislim da su dva autora istovremeno došla do gotovo istih pripovedačkih tehnika. Što da ne? Kao i u istoriji, i u istoriji književnosti ne može se sve objasniti sâmo od sebe.

Neka tajna, pa bila to i nada, ostaće zauvek. Pitanje da li je Deblin čitao Uliksa, čini mi se manje uzbudljvijim od pitanja da li je na jezik Berlin Aleksanderplaca uticao ritam nadzemne gradske železnice koja je prolazila pored prozora Deblinove radne sobe u Berlinu. Takve stvari oblikuju jezik – zvukovi velegrada, njihov specifičan ritam i ludilo neprestanog pokreta. Svest da živimo u gradu, svest koju čini posebna obazrivost prema svemu što život u gradu predstavlja, zasigurno upućuje na tehniku kolaža, koju Deblin koristi u ovom romanu, jednom od malobrojnih romana velegrada koji uopšte postoje. Život u velegradu podrazumeva stalnu promenu u zapažanju tonova, slika, pokreta. Slično tome menjaju se i sredstva izabrane pripovedne čestice, kao što može da se menja i zainteresovanost jednog budnog stanovnika velegrada, a da on kao sâma priča ne nestane iz njenog središta.

Neka drugi više i iscrpnije pričaju o Deblinovom specifičnom stilu pripovedanja. Ja mogu samo da ukažem na to da je Deblin pisao i druga dela, dela umetnosti koja će možda više značiti budućim generacijama, koja će jednog dana možda biti značajnija nego što je danas Berlin Aleksanderplac. Mogu da se nadam da će se Deblin čitati više, daleko više, nego što je to do danas bio slučaj. Za ljubav čitalaca. I života.

Mart, 1980.

Pročitajte i esej Vima Vendersa o tome kako je nastajao njegov film Nebo nad Berlinom.