Brus Četvin (13. maj 1940 – 18. januar 1989), jedan od najzanimljivijih putopisaca 20. veka, objavio je sedam knjiga proze: U Patagoniji, Vicekralj Uide, Na Crnom brdu, The Songlines, Uc i Šta radim ovde? Kontroverze pred kraj njegovog života, pokrenute time što je skrivao prirodu oboljenja od čijih je posledica preminuo, prenele su se i na njegovo delo, pa su se pojavili i kritičari sa sumnjama u tačnost pojedinih činjenica u njegovim knjigama. Sa druge strane, sam Četvin je govorio da ne veruje u jasne granice između činjenica i fikcije, a sebe je jednostavno smatrao putnikom i pripovedačem. Režiser Verner Hercog, koji je prema romanu Vicekralj Uide snimio igrani film Kobra Verde (1987), nazvao je Četvina “internetom pre interneta” i o njemu je napravio dokumentarac Nomad: Tragovima Brusa Četvina (2019).
Posthumno su objavljene još četiri Četvinove zbirke eseja, fotografija i pisama, među kojima je i Anatomija nemira (1997), njegova prva knjiga, napisana tri decenije ranije, u kojoj je pisac otvorio teme kojima se i kasnije najviše bavio: putovanja, nomadstvo, granice, izgnanstvo i umetnost. Iz nje ovde prenosimo esej “Ovo je zemlja nomada” (It’s a Nomad Nomad World[1]).
***
U jednom od svojih sumornijih trenutaka, Paskal je rekao da sve čovekove nesreće izniču iz istog razloga, iz nesposobnosti da sedi s mirom u svojoj sobi. “Notre nature”, pisao je, “est dans le mouvement… La seule chose qui nous console de nos miseres est le divertissement.” Diverzija. Skretanje pažnje. Mašta. Promena mode, hrane, ljubavi i pejzaža. To nam je potrebno koliko i vazduh. Bez promene nam mozak i telo trunu. Čovek koji sedi s mirom u zamračenoj sobi verovatno bi poludeo, izmučen halucinacijama i samopreispitivanjem.
Neki američki specijalisti za mozak čitali su encefalogramske nalaze putnika. Otkrili su da su promena okruženja i svest o smeni godišnjih doba stimulisali moždane talase, doprinoseći osećanju zadovoljstva i smisla u životu. Monotona okruženja i jednolične redovne aktivnosti tkaju šablone koji izazivaju zamor, nervne poremećaje, apatiju, samoprezir i nasilne reakcije.
Teško, dakle, može da iznenadi to što bi generacija ušuškana od hladnoće centralnim grejanjem, od vrućine klima-uređajem, prevožena aseptičnim vozilima iz jedne identične kuće ili hotela u drugu, trebalo da oseća potrebu za putovanjem u mislima ili telom, za pilulama za prevenciju ili smirenje, ili za katarktičnim putovanjima kroz seks, muziku i ples. Previše vremena provodimo u zamračenim sobama.
Više mi se sviđa Montenjov kosmopolitski skepticizam. On je putovanje video kao “korisnu vežbu; duh se neprestano podstiče posmatranjem novih i nepoznatih stvari… Nijedna me tvrdnja ne čudi, nijedno me uverenje ne vređa, koliko god bilo suprotno mom… Urođenici koji peku i jedu tela svojih mrtvih me ne zaprepašćuju toliko koliko oni koji progone žive”. Navika, kaže on, i uvreženi stavovi, otupeli su čula i sakrili pravu prirodu stvari. Čovek je po prirodi radoznao.
“Onaj što ne putuje ne poznaje vrednost ljudi”, rekao je Ibn Batuta, neumorni lutalica koji se prošetao od Tangera do Kine i nazad samo šetnje radi. Ali putovanje ne samo da nam proširuje um, ono ga i gradi. Istraživanja u našem najranijem dobu su nam sirova građa za inteligenciju, a, u danima dok ovo pišem, vidim da iz NSPCC[2] navode da deci zabravljenoj u stanovima “visoke gradnje” preti opasnost od sporijeg mentalnog razvoja. Zašto se toga niko ranije nije setio?
Deci su potrebne staze da ih istražuju, da se orijentišu na tlu na kom žive, kao što se navigator upravlja spram poznatih orijentira. Ako kopamo po uspomenama iz detinjstva, prvo se setimo staza, pre nego stvari i ljudi, staza kroz baštu, puta do škole, puta oko kuće, ugaženog prolaza kroz paprat i visoke trave. Praćenje putanja životinja bio je prvi i najvažniji element u obrazovanju pračoveka.
Prustovu maštu su hranile dve šetnje po gradu Ilijeu gde je provodio praznike s porodicom. Te šetnje kasnije su postale putevi do Mezeglisa i Germanta u A la Recherche du Temps Perdu. Puteljak sa glogom koji je vodio ka bašti njegovog ujaka postao mu je simbol izgubljene nevinosti. “Na tom sam puteljku”, pisao je, “prvi put spazio onu okruglu senku što je jabuke bacaju po osunčanom tlu”, a kasnije se u životu, drogiran kafom i veronalom, izvlačio iz svoje zamračene sobe zarad retkih izleta taksijem da bi video jabuke u cvetu kroz dobro zatvoren prozor da ga njihov miris ne bi preplavio emocije.
Uskraćeni za opasnosti, izmišljamo veštačke neprijatelje, psihosomatska oboljenja, skupljače poreza i, što je najgore, same sebe, ako smo ostavljeni na miru u jedinoj sobi
Evolucijom nam je namenjeno da budemo putnici. Naseljavanje, koliko god ono bilo dugo, u pećini ili u zamku, bilo je u najboljem slučaju sporadično stanje u ljudskoj istoriji. Dugoročno naseljavanje se proteže po vertikalnoj osi nekih deset hiljada godina, što je kap u moru vremena evolucije. Putnici smo od rođenja. Naša ludačka opsednutost tehnološkim napretkom reakcija je na granice u našem geografskom napretku.
Nekoliko “primitivnih” naroda u zabačenim ćoškovima planete razumeju ovu jednostavnu činjenicu o našoj prirodi bolje od nas. Oni su neprekidno u pokretu. Zlatnosmeđe bebe bušmanskih lovaca u Kalahariju nikada ne plaču i među najzadovoljnijim su bebama na svetu. I odrastaju u najblaže ljude. Srećni su u svom društvu, smatraju ga idealnim, i svako ko priča o “lovačkom instiktu ubice urođenom u čoveku” razmeće se svojeglavom ignorancijom.
Zašto oni odrastaju tako pravilno? Zato što nisu frustrirani mučnim detinjstvom. Majke nikada ne miruju, a bebe nikada ne ostaju same do treće godine, pa i duže. U nosiljkama od kože blizu su majčinim dojkama i njeno blago njihanje pri hodu ih uljuljkuje do blaženstva. Kad majka njiše svoju bebu, ona podražava, nesvesno, dobrog divljaka što hoda kroz trave savane i štiti svoje dete od zmija, škorpiona i užasa iz žbunja. Ako nam je pokret potreban od samog rođenja, kako da se kasnije smirimo?
Putovanje mora da bude avantura. “Velika je stvar biti u pokretu”, pisao je Robert Luis Stivenson u Putovanjima s magarcem, “iz blizine osetiti zahteve i nedaće života; sići s ove perjane postelje civilizacije i pod nogama osetiti granitnu kuglu posutu kremenom što seče”. Džombe su ključne. One pumpaju adrenalin.
Svi mi imamo adrenalin. Niti možemo da ga izdreniramo iz svog sistema niti da se molimo da ispari. Uskraćeni za opasnosti, izmišljamo veštačke neprijatelje, psihosomatska oboljenja, skupljače poreza i, što je najgore, same sebe, ako smo ostavljeni na miru u jedinoj sobi. Arenalin nam je sledovanje za put. Možemo ga utrošiti i na bezopasan način. I pri putovanju kakvom letelicom se živne u tom smislu, ali smo mi kao vrsta zemaljska stvorenja. Čovek je hodao i plivao mnogo pre nego što je jahao i leteo. Sve naše ljudske mogućnosti najbolje se ostvaruju na zemlji ili na moru. Jadni Ikar se skršio.
Najbolje je hodati. Trebalo bi da pratimo kineskog pesnika Li Poa u “teškoćama putovanja i mnogom grananju puteva”. Zato što je život putovanje kroz divljinu. Ova zamisao, univerzalna do granice banalnog, ne bi ni mogla da opstane a da nije biološki tačna. Niko od naših heroja revolucionara ne vredi ni boba ako nije dobrano pešačio. Če Gevara je govorio o “nomadskoj fazi” Kubanske revolucije. Pogledajte šta je Dugi marš uradio za Mao Ce Tunga ili Izlazak za Mojsija.
Kretanje je najbolji lek protiv melanholije, kako je to primetio Robert Barton (autor Anatomije melanholije). “Nebesa se neprekidno kreću naokolo, Sunce izlazi i zalazi, zvezde i planete neprekidno su u pokretu, vazduh uvek prevrću vetrovi, a vode oseke i plime… da nas nauče da uvek treba da smo u pokretu”.
Sve ptice i životinje imaju biološke satove navijane prema prolasku nebeskih tela. Korišćeni su kao hronometri i navigaciona oprema. Guske migriraju prema zvezdama, a neke bihejvioriste konačno je prenula iz sna činjenica da je čovek sezonska životinja. Beskućnik kog sam jednom sreo najbolje je opisao taj spontani poriv za lutanjem: “To je kao da te oseka vuče niz otvoreni put. Ja sam ti kao arktička čigra. To je prelepa bela ptica, znaš, koja leti sa Severnog pola na Južni, a onda opet nazad”.
Related
Politika i engleski jezik (esej Džordža Orvela), II deoReč “revolucija”, toliko uvredljiva za Galileove tužioce, izvorno je korišćena da označi ciklično kretanje nebeskih tela. Kada se naruše geografska kretanja ljudi, oni se vežu za političke pokrete. Kada revolucionar-otmičar kaže: “Oženjem sam Revolucijom”, on to zaista i misli. Zato što je revolucija bog osloboditelj, Dionis našeg doba. Ona je lek protiv melanholije. Revolucija je Put ka Slobodi, čak iako na kraju ishod bude još veće ropstvo.
Svakog proleća nomadska plemena u Aziji stresu sa sebe inerciju zime i vraćaju se, stalno, kao što se laste vraćaju svojim letnjim plandištima. Žene oblače sveže satkane cvetne kaliko haljine i doslovno “nose proleće”. Njišu se u ritmu u kom ih zabacuje sedlo i mere vreme upornim udarcima kamiljeg zvona. Ne gledaju ni desno ni levo. Pogled im je prikovan za put pred njima, iza horizonta. Prolećna seoba je ritual. Ona im ispunjava sve duhovne potrebe, a nereligioznost nomada je opštepoznata. Njihova staza spasenja je put ka planinama.
Veliki verski učitelji, Buda u Pendžabu, Hrist i Muhamed na Bliskom istoku, došli su iz naroda kojima su naselja prekinula migratorne puteve. Islam nije proklijao među plemenima u pustinji, nego u gradovima-čvorištima karavanskih puteva, u svetu velike trgovine. Ali “niko”, rekao je Muhamed, “ne postaje prorok a da prvo nije bio pastir”. Hadžiluk, apostolski život i hodočašća u religijske centre ustanovljeni su da bi kompenzovali nedostatak seoba i doveli su do ekstremnih podražavalaca Jovana Krstitelja, “što lutaju po pustinji sa divljim zverima ko da su i sami životinje”.
Od tada su se naseljeni narodi vratili arkadijskoj idili ili su tražili avanture u “interesima” svoje zemlje, zaluđeno namećući drugima naselja kakva oni sami nisu mogli da istrpe kod kuće. Lutalice se nižu putevima odavde do Katmandua, a oni kojima to smeta trebalo bi da se prisete neizlečivih nemira studenata u srednjovekovnoj Evropi. Univerzitet u Parizu imao je sreće da okonča akademsku godinu bez zatvaranja. “Studenti su nosili oružje”, jadao se jedan rektor. “Kada sam se vratio kući na leto, iz škole”, pričao je jedan student, “otac me je jedva prepoznao. Toliko sam pocrneo od skitanja po suncu”.
Svi putevi vode u Rim, a Sveti Bernard se žalio da nema nijednog jedinog grada u Francuskoj ili Italiji bez svoje kvote engleskih kurvi, pionirki velike tradicije. Crkveni oci na kraju su se razjarili zbog toga što im iskušenici šetaju goli u javnosti, spavaju u furunama i pevaju golijardske stihove sa naslovima poput “Proročanstvo Svete Boce”. Izašla je nova uredba: “BORAVI U SVOJOJ KELIJI a oko samostana se šetaj samo onda kad se to od tebe zatraži”. Nije vredelo.
Sufiji su o sebi govorili kao o “putnicima na putu” i koristili su isti izraz koji su koristili nomadi za rute svojih seoba. Nosili su i nomadsku vunenu odeću. Ideal sufija je da pešače kao prosjaci ili se igranjem dovedu u stanje neprekidne ekstaze, “da postanu mrtvaci koji hodaju”, “onaj što je umro pre datog vremena”. “Derviš”, navodi se u jednom tekstu, “mesto je preko koga nešto prelazi, a ne pešak što sledi svoju slobodnu volju”. Ovo osećanje blisko je pesmi “O, javni putu, izražavaš me bolje nego ja sam sebe” Volta Vitmena. Čigrasta igra derviša podražava kretanje Sunca, Meseca, planeta i zvezda. “Onaj što poznaje Igru poznaje Boga”, kaže Rumi.
Derviši u zanosu veruju da lete. Kostimi za igru su im ukrašeni simbolima krila. Nekad im je odeća svesno pokidana i zakrpljena. To znači da ju je njen nosilac iscepao na froncle u žaru igre. Pačvork stil ume da se vraća sa pokretima za ekstatični ples. Igrati znači hodočastiti, a ljudi više igraju u doba nevolja. Tokom Francuske revolucije se u Parizu odigrao jedan od najvećih razuzdanih plesova svih vremena.
Misaone igre takođe su hodočašća. Na sanskrtu je reč za šahistu ista kao za hodočasnika, “onaj što dospeva do druge obale”. Fudbaleri su malo svesni toga da su i oni hodočasnici. Lopta koju šutiraju simbolizuje pticu selicu.
Sve naše aktivnosti povezane su sa idejom putovanja. I volim da mislim da nam mozak raspolaže informacionim sistemom koji nam izdaje naredbe za put i da tu leže glavni izvori naših nemira. Čovek je u ranoj fazi shvatio da može da izbaci sve te informacije odjednom tako što će narušiti moždanu hemiju. Mogao je da uzleti putem iluzija ili na izmaštanu uzvisinu. Shodno tome su doseljenici naivno identifikovali Boga sa vinom, hašišom ili halucinogenom pečurkom, ali istinski putnici retko postaju plen takve iluzije. Droge su vozila za ljude koji su zaboravili kako se hoda.
Prava putovanja su delotvornija, ekonomičnija i poučnija od lažnih. Trebalo bi da pođemo stopama Hesioda na planinu Helikon i čujemo muze. One će se sigurno pojaviti ako pažljivo slušamo. Trebalo bi da sledimo taoističke mudrace, Hanšana uz Hladnu planinu do njegove male izbe, dok gledamo smenu godišnjih doba ili velikog Li Poa: “Pitaš me zašto boravim u sivim brdima: nasmejao sam se, ali ne odgovorih jer su mi misli bludele same za sebe; poput cveća sa drvetu breskve, odšetale su u druga podneblja, u druge zemlje koje ne pripadaju svetu ljudi”.
(1970)
Piše: Brus Četvin
Izvor: The Anathomy of Restlessness; Selected Writings (1969-1989)
Prevod i uvodna beleška: Matija Jovandić
[1] Teško prevodiva igra reč no mad kao ne-lud (prim. prev)
[2] Nacionalno udruženje za sprečavanje surovosti prema deci, prim. prev.