Bitef – Na leđima mahnitog bika

Bitef – Na leđima mahnitog bika
ili zašto je pitanje pozorišta u stvari pitanje vere

Da bi neko otkrio da je vernik u početku mora biti neverni Toma, rekla bih. To je svakako bio slučaj sa mojom verom u 50. Bitef, koji je po meni najznačajniji kulturni događaj u Srbiji, pored FESTA i Beogradskog JAZZ festivala. Prvo me je, kao svaku osobu zaposlenu u korporaciji sa radnim vremenom od 09 do 17h, zabolela činjenica da u odnosu na moju platu mogu priuštiti samo tri karte. Pa za koga je ovo pozorište pravljeno? – odmah sam se zapitala. Zatim sam saznala da projekat „Pravda“, na kome sam učestvovala, ima svoju beogradsku premijeru na Bitef polifoniji te pomislila – oh, super ići ću da gledam deo predstave koji je nazvan po mom tekstu, ali od njega nije ostalo ništa, jer se reditelj zaigrao i unakazio ga sa kolegama iz Slovenije (Jer šta je Slovenac ako se na sceni ne skine go). Međutim, Beograd je malo po malo krenula da obavija bitefovska atmosfera na isti način kao što to radi novogodišnja, te sam rešila da se prepustim prazničnom duhu.

Upravo je u takvom duhu Bitef i započeo – šetnjom kroz grad. Povod za šetnju bilo je otvaranje tri različite „uvodne“ izložbe na sledećim lokacijama: zgrada RTS-a, Atelje 212 i Bitef. Ali to je bio samo povod, ta šetnja bila je nešto više. Ona je bila vera u to da ovaj grad pripada i nama, zaljubljenicima u pozorište. Da Bitef kao takav i ljudi koji ga čine, ravnopravno sa arhitektama, ispisuju istoriju ovog grada, da smo u to ispisivanje istorije svi pozvani i da istoriju kao i slobodu treba osvojiti.

Ali šta znači osvojiti istoriju danas, u trenucima sveopšte krize, dok Evropa jaše na leđima mahnitog  kapitalizma, hoću reći, bika?

Ko istoriju danas piše, kada su (medijske) predstave fiktivne „stvarnosti“ znatno jače od svake „stvarne“ stvarnosti? Koja je uloga pozorišta u toj fikciji? Njena uloga je upravo u tome da dokaže da je ono jedini „medij“ čija je fikcija u funkciji otkrivanja istine, a ne u njenom prikrivanju. Pojmom fikcije vešto se poigrava predstava „Urnebesna tama“, inače dobitnica Grand Prix nagrade ovogodišnjeg Bitefa, koja je u toj meri relativizovala fikciju i stvarnost da je i mašinsko mlevenje dasaka u pauzi bilo pozorišni, da ne kažem religijski čin. (Ali samo ako ste vernik koji pozorište oseća kao dom u kome veruje da svaki postupak, kao i u crkvi, ima svoje višestruko značenje.) U toj predstavi četiri žene, paradoksalno, oslikavaju muške likove tačnije nego što bi to mogli sami muškarci, upravo zbog toga što one nisu muškarci. Glumačka igra je toliko snažna da je uverila da cela jedna gabaritna pozorišna predstava slobodno onako „muški“ može da se osloni na leđa četiri žene i da joj, zbog toga, ni u jednom trenutku ništa neće zafaliti.

Sličnom temom bavi se i predstava „Ambasador“ koja je pokušala da dekonstruiše pojam i ulogu ambasadora Nemačke kao marionete i nekoga ko, poput afričkih plesača u predstavi, igra igru kojom drugi upravljaju, ne bi li svi skupa zabavili zvanice koje zapravo poseduju moć.  Najbolji deo te predstave je zajednički pomahnitali ples afričkih i nemačkih izvođača gde se isključuje svaka „logika“ koju pokušavamo implementirati kroz naše gledalačko iskusutvo. Na taj način oni nam ostavljaju samo teško opisiv, ali tačan osećaj sveta i možda veru da ako su se oni spojili i napravili ovo delo kao umetnici koji govore istim jezikom, onda možda ima nade i za neke druge nivoe ljudskog povezivanja. Iako je predstava mnogima bila skandalozno loša i dosadna, opet bih se usudila da se pozovem na pitanje vere, jer meni je bilo dovoljno to što ih za početak sve zajedno vidim na istoj sceni.

A da li verujete da govor i jezik imaju svoje telo i svoju političku poruku? Svoj pokret, svoju dramaturgiju, da li verujete da glas može upravljati vama u onoj meri u kojoj vi mislite da upravljate njime? Verujete li da se iz načina vašeg govora može pročitati svaka vaša namera?  Genijalna predstava „Svita br. 2“ pokazala je sve bogatstvo nečega što se može učiniti kao predstava „minimalističke“ postavke. Međutim taj mali broj elemenata kao što su glas, pokret, titl na platnu, stalci za note i naravno sveštenici svakog pozorišnog čina – glumci, pokazao nam je svu raskoš igre i onoga što pozorište može biti ako se u svom biću oseća/promišlja svaki, ali baš svaki, njegov deo. Svako napisano slovo, svaki izgovoren suglasnik, svaka čestica svetlosti nama je na raspolaganju za igru, ali uz jedan uslov – samo ako verujemo u sve ono što oni mogu biti.

Na kraju, ponesena atmosferom i činjenicom da u sklopu „Projekta: Pravda“ meni u gosti pre svega dolaze kolege i dragi prijatelji iz cele regije, pa tek onda „nasilnici“ nad mojim autorskim delom, rešila sam da odem i domaćinski ih dočekam kako to i dolikuje, te svojim očima konačno vidim kako izgleda taj famozni omnibus koji je nastajao više od tri godine, na 7 umetničkih akademija čiji je tekst pisalo 7 različitih autora, a realizovalo isto toliko reditelja i minimum četvorostruko više glumaca.[1]

I za kraj ovog „religijskog“ pogleda na Bitef, moram vam reći da sam prisustvovala čudu. Tri godine se kuvao ovaj projekat, tri godine su „akademije posećivale jedna drugu“, tri godine su se neki mladi ljudi razvijali i išli svojim putem, a opet odazivali pozivu, da ne kažem „zvonima“, kada je trebalo da daju svoj doprinos projektu koji je za cilj pre svega imao da dokaže da rat nije uništio baš sve. Ta zemlja više ne postoji, ali postoji pozorište, postoji dobra volja i jedan pozorišni jezik koji nas spaja onda kada ovaj drugi to možda i ne može. Pa čak i kada od mog teksta ostane samo jedan pasus, moje kolege su ipak na njima svojstven način govorile i u moje ime.  I što bi profesorka Vujić rekla – Možda smo pokazali da pravde nema, ali smo dokazali da ima ljubavi. Takođe, upoznala sam i svog novog omiljenog savremenog dramskog pisca – Dina Pešuta.

A ako se i dalje pitate šta je sa onim jadom koji se tiče moje platežne nemoći? Pa na većinu predstava su pušteni svi moji prijatelji koji nisu imali karte. Jedino sam ja jednom ostala ispred vrata i to baš pred igranje predstave „Sloboda je najskuplja kapitalistička reč“, ali to neće uprljati moju veru u to da ću ja tu predstavu ipak pogledati i da svet možda jeste u krizi, ali dok god je istinoljubivo i dok se u njega veruje – pozorište to nikada neće biti.

 [1] “Projekat Pravda” započet je konkursom za najbolje dramske minijature na temu iz naslova, koji je sproveden na dramskim akademijama širom bivše Jugoslavije. Odabrano je sedam tekstova, da bi zatim svaki tekst režirao reditelj sa neke druge akademije sa glumcima koji dolaze iz treće zemlje. Na primer, tekst Balše Počeka (Cetinje) režirao je Dino Pešut (Zagreb) sa glumcima iz Skoplja. Moj tekst režirao je Mirko Radonjić (Cetinje) sa glumcima iz Slovenije i tako sve dok se nije stvorila regionalna mreža kreativne razmene. Više informacija možete pronaći na – http://festival.bitef.rs/projekat-pravda/