Najzabavniji trenutak koji sam ikada doživela trošeći novac bio je tokom jednog šopingovanja u prodavnici igračaka. To je bilo pred Hanuku, koja se često poklapa sa mojim rođendanom, pa su me roditelji pitali šta da mi kupe za obe te prigode. Rekla sam im da ne želim da oni biraju poklone za mene, već želim da ih sama izaberem. Želela sam da proživim ono što sam videla na televiziji: oduševljenje sa kojim deca trče kroz prodavnicu igračaka Toys R Us, grabeći sve živo s polica. Roditelji su se zbunili mojim zahtevom: jer to se nije desilo za moj šesti rođendan, niti deseti, već osamnaesti.
„Više nisi dete“, rekli su mi. „Ne bi trebalo da se igraš s igračkama.“ Ali na kraju su popustili, dali mi sumu koju bi potrošili na poklone — 200 dolara — i rekli mi da mogu da uradim šta god želim s tim novcem. Tako sam krenula u svoju šoping avanturu i povela svoju šestogodišnju sestru sa sobom. Obilazile smo radnju iznova i iznova, sastavile odokativni spisak, pažljivo razmatrale šta bi moglo da se zameni za nešto drugo, zbunjujući zaposlene — koji su postepeno shvatali da gomila igračaka na pultu nije namenjena mojoj sestri, već meni. Tražila sam da svaki poklon bude pojedinačno upakovan.
Ovo iskustvo mi je ostalo urezano u sećanje — pohlepno uzbuđenje pri pomisli da gotovo sve u radnji može biti moje, apsurdna sloboda da posedujem stvari koje mi apsolutno nisu potrebne — ali se ne sećam šta sam na kraju kupila. Ne mogu da imenujem ni jednu igračku koju sam tog dana izabrala, niti znam da li mi je ijedna od njih ostala. Tog dana, na pragu odraslog doba, približila sam se idealu konzumerizma, frenetičnoj maniji koja predstavlja čistu radost kupovine.
Danas smo toliko navikli na to da reč „kapitalizam“ prati moralizam, da nas iznenadi kada naiđemo na Zolu, koji želi da razgovara s nama (…) a pritom ne želi da nam drži lekcije.
Mnogo kasnije, pročitala sam nekoliko knjiga sociologa koji su pokušali da objasne ovaj fenomen. Na primer, u Teoriji dokoličarske klase, Torsten Veblen objašnjava da je „upadljiva potrošnja“ način signaliziranja da je neko iznad obavljanja produktivnog rada: „Detaljno ispitivanje onoga što se u popularnoj percepciji smatra elegantnom odećom pokazaće da je na svakom nivou osmišljeno tako da ostavlja utisak kako onaj koji je nosi ne ulaže nikakav koristan napor.“ U Prosperitetnom društvu, Kenet Galbrajt izlaže ono što naziva „efekat zavisnosti“, prema kojem kapitalizam obrće odnos između proizvodnje i želje. Umesto da proizvodi stvari kako bi zadovoljio prethodne želje i potrebe ljudi, bogato kapitalističko društvo ima već postojeću posvećenost proizvodnji, što znači: „Pridodaje proizvođaču funkciju ne samo stvaranja robe već i stvaranja želje za njom.“
Sve to mi je donekle imalo smisla, ali nisam bila zadovoljna, jer su mi izrazi poput „upadljive potrošnje“ i „efekta zavisnosti“ delovali kao da više zamagljuju nego što otkrivaju. Nisu objašnjavali snažan poriv koji me je pokrenuo u prodavnici igračaka, i čiju varijantu i dalje osećam kad god idem u kupovinu. Ali onda sam pročitala roman Emila Zole.
Kod “Ženskog raja” — Au Bonheur des Dames — nazvan je tako po robnoj kući koja je pravi protagonista romana. Ona je naizmenično opisana kao čudovište, mašina, kolos, katedrala, a tokom romana raste — po moći i uticaju, u finansijskom uspehu i u fizičkoj veličini, šireći se duž ulice i gutajući male radnje koje su decenijama cvetale u susedstvu. Fiktivna radnja i njen vlasnik, Oktav Mure, zasnovani su na stvarnoj robnoj kući Le Bon Marché, jednoj od prvih u Parizu, i biznismenu Aristidu Busiku, koji je pretvorio radnju od 3.000 kvadratnih metara s nekoliko odeljenja — dugmad, čipka, trake, kišobrani — u kolosa od 55.000 kvadratnih metara koji je prodavao sve. Zola je pažljivo istraživao poslovne prakse koje je opisao u romanu: zamenu cenkanja fiksnim cenama, upotrebu reklama, uvođenje povraćaja i popusta, ogromne izloge koji podstiču razgledanje robe, redovno preuređivanje radnje kako bi se kupci zbunili i proveli više vremena unutar njenih zidina. Njegovo novinarsko oko za detalje vraća čitaoca kroz vreme da posmatra nastanak nečeg novog — nove vrste želje, novog skupa ljudskih odnosa, novog oblika života. Svedočimo rađanju šopinga.
Veoma je teško ne biti moralista kada se govori o kapitalizmu. Veblen i Galbrajt upadaju u tu zamku: oseća se gađenje u izrazu poput „upadljiva potrošnja“. Danas smo toliko navikli na to da reč „kapitalizam“ prati moralizam, da nas iznenadi kada naiđemo na Zolu, koji želi da razgovara s nama o ekonomskom rastu, o žudnji za luksuznom robom, o moći reklama i njihovim mnogobrojnim oblicima, o manirima bogatih kupaca i uslovima rada siromašnih koji im služe — a pritom ne želi da nam drži lekcije o tim stvarima. On želi da nam prikaže i sjaj i užase nečega; želi da nam pomogne da razumemo.
Ono što Zola pokazuje u vezi sa kapitalizmom jeste da je on snažan izvor optimizma, pokretačke snage
Roman obiluje raskošnim opisima stvari, ekstatičnim proznim pesmama posvećenim tkaninama — posebno svili — i bojama — naročito beloj — koje bude čitalačku žudnju za posedovanjem. Ovi hvalospevi su toliko ubedljivi da sam se uhvatila kako razmišljam: zar ne bi bilo lepo imati te rukavice od meke kože, taj šareni suncobran, neku čipku iz Alansona! Tako, kada dođete do opisa usijanog ludila gomile koja se stušti u radnju i opustoši je poput skakavaca, ne gledate te ljude sa rafinisane, superiorne, osuđujuće distance; nalazite se među njima, postajući, takođe zajedno s njima, jedan od vatrenih obožavalaca radnje.
Ali od svih pisaca koje sam čitala, Zola je najmanje sklon da prikriva ružnu istinu. Brutalno direktno prikazuje štetu koju izaziva “Ženski raj”. Upoznajemo se s umetničkim radom vlasnika radnje s kišobranima, koji ručno rezbari drške u oblicima životinja — samo da bismo gledali kako ga Mureova radnja uništava, preplavljujući ga sa svih strana. U drugom zapletu, tradicija duga generacijama, prema kojoj se radnja prenosi s roditelja na decu, iznenada i trajno se seče u korenu, i vidimo žestoke posledice na sve čiji su životi zavisili od njenog postojanja. Jedan po jedan, takvi ljudi pokušavaju da se „suprotstave“ Mureu; jedan po jedan, oni ne uspevaju. Jedna osoba pokušava samoubistvo; druga se prosto ugasi od tuge, što uzrokuje da i treća osoba klone. Čak i oni trgovci koji izbegnu smrt pokazuju tako snažnu odlučnost da „potonu zajedno s brodom“ da ne možete da zaključite ništa drugo osim: njihovi životi su gotovi.
Ako usmerimo pažnju unutar radnje, na one koji „profitiraju“ od njenog postojanja, užasi su podjednako brojni. Prodavačice su zarobljene unutra, primorane da jedu užasnu hranu iz kantine i spavaju u nezagrejanim sobama u kojima zimi gotovo umiru od hladnoće; čak i kada žele da izađu, pa makar i za slobodan dan, moraju tražiti dozvolu. Ove žene nisu imale mnogo alternativa za zaposlenje, pa su u početku, pored smeštaja i hrane, bile plaćene samo po proviziji, živeći u strahu od otkaza — što bi ih ostavilo na ulici, bez igde ikoga. Rezultat je bio surovo, kompetitivno okruženje među prodavačicama, što je u oštrom kontrastu s atmosferom malih porodičnih radnji, gde je dobro za jednog bilo dobro za sve. Kada su u pitanju kupci, Zola nam pokazuje kako neodoljiva privlačnost radnje raspaljuje njihovu pohlepu, navodeći ih da troše više nego što mogu da priušte, pa čak i „ugledne“ žene tera na krađu.
Mišel Uelbek kao književni LuciferUprkos svoj patnji koju izaziva, “Ženski raj” je mesto strasti, ispunjeno energijom. Ljudi unutar njega mogu delovati donekle izbezumljeni od želje da kupuju, ili očajnički motivisani da prodaju, ali su primetno živi, naročito u poređenju sa susedstvom koje odiše tamom i truležom. Na kraju, ovo je i najoštriji kontrast u romanu: između živopisnog, raznobojnog sveta robne kuće i stagnirajućeg, sumornog sveta izvan nje. Koliko god da saosećate s vlasnikom radnje s kišobranima, nema sumnje na čijoj strani počiva budućnost. Ono što Zola pokazuje u vezi sa kapitalizmom jeste da je on snažan izvor optimizma, pokretačke snage; i da ljudima, jednom kada postanu dovoljno bogati da se bave nečim drugim do pukim preživljavanjem, treba takav pokretač. Pitanje koje Zola implicitno postavlja za svaku alternativu kapitalizmu nije ono uobičajeno u vezi sa efikasnošću: kako organizovati sistem da se izbegne siromaštvo za sve? Umesto toga, postavlja pitanje motivacije: ako pretpostavimo da sistem izbegne siromaštvo za sve, šta će pokretati, nadahnjivati i podsticati te ljude?
Na profilima na dejting aplikacijama piše da ljudi vole da putuju, čitaju ili planinare, nikada ne piše da vole šoping.
Zola je pisao romane koje kritičari vole da omalovažavaju, što će reći, romane koje ljudi zaista vole da čitaju: jedan savremenik ga je opisao kao „najnapadanijeg i najčitanijeg autora svoje generacije“. Zola je razumeo da obični čitaoci čitaju zbog zapleta: zbog romantičnih tenzija, sudbinskih obrta, kriza koje testiraju karaktere. Kod “Ženskog raja” poseduje odlučnu junakinju — i ljubavnu priču tipa „hoće-neće“ koja vas tera da okrećete stranice.
Ipak, sve to je sporedno. Zola, koji je živeo u vreme kada se društvene nauke tek razvijaju kao istraživačka oblast, mogao bi se opisati kao romanopisac koji je povremeno radio i kao društveni naučnik. Zato je Hejvlok Elis, pionir u proučavanju seksualnosti, napisao: „Posmatrati Zolu isključivo s umetničkog stanovišta znači jedva ga uopšte videti.“ Kada Zola pripoveda priču, on ne pripoveda samo priču. Dok drži vašu pažnju, dok ste napeti zbog sudbine junakinje, istovremeno vas uvodi u unutrašnje mehanizme tog kolosa, te robne kuće; postajete očarani njenom moći. I polako, tokom čitanja romana, suočavate se s jednom neprijatnom mišlju.
Ta misao je upravo ono od čega vas TV adaptacija romana pažljivo odvraća. BBC-jeva adaptacija je upadljiva prvenstveno po tome što sistematski briše brutalne istine kojima je Zolin tekst prožet. Radnja je prikazana kao delić onoga što je opisano u romanu; nikada ne vidimo usijane gomile; nema krađe, nema sezonskog otpuštanja radnika; niko nije nateran na kupovinu koju ne može da priušti; osim nekoliko „loših pojedinaca“, zaposleni su odani i prijateljski nastrojeni jedni prema drugima; a kada se radnje u susedstvu suprotstave Mureu (ovde preimenovanom u „Morej“), one zadržavaju svoje dostojanstvo i postižu određeni uspeh. Serija je smeštena ne u Zolin svet koji se ubrzano menja, već u našu fantaziju o vremenu koje mu je prethodilo.
Živimo u svetu koji je Mure stvorio, ali to ne želimo da prihvatimo. Volimo da zamišljamo sebe okružene ručno rezbarenim drškama kišobrana; i dalje nalazimo sliku tog starog sveta zanatlija utešnom, privlačnom i poznatom. Drugim rečima, stvarni svet — onaj u kojem zapravo živimo — doživljavamo kao pomalo zastrašujuć i tuđ. Nemamo intuitivno razumevanje kapitalizma, želja koje u nama stvara, odnosa u koje nas baca. Ne razumemo zašto volimo kupovinu, a često se pretvaramo da je ne volimo. Smišljamo izgovore zašto „moramo“ nešto da kupimo. Na profilima na dejting aplikacijama piše da ljudi vole da putuju, čitaju ili planinare, nikada ne piše da vole šoping. Kada neki hobi zahteva skupu opremu, to ga često potajno čini privlačnijim — razlog za šoping! — a ne neprivlačnijim. Činjenica da ove skrivene želje pokreću ljude sada pokreću seriju: to je neprijatna pomisao.
Koliko god uživali u maštovitom zadovoljstvu male i utešne Morejeve radnje, kada je reč o stvarnoj kupovini, biramo sve više i više Mureov svet. Nakon što smo odbacili malu radnju zarad robne kuće, odbacili smo robnu kuću zarad tržnog centra, a tržni centar zarad Amazona. Dobrovoljno tonemo sve dublje u svet koji ne doživljavamo kao svoj dom, i koji to možda nikada neće postati. I upravo je Zola taj koji nam nudi mesto u prvom redu za otvaranje ovog dramskog čina, priliku da posmatramo kako novi svet izranja iz pepela starog, priliku da se suočimo sa stvorenjima koja smo postali.
Tekst: Agnes Callar
Izvor: unherd.com
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i tekst o tome kako je Sezan uticao na Zolu da posmatra svet slikarskim očima, kao i šta je francuski filozof Žan Bodrijar govorio o potrošačkom društvu.