Zejdi Smit: Umetnost pisanja eseja (I deo) Iz iskustva znam da svaki vid pisanja zahteva neku vrstu džedajskog trika za samosmirenje, a moj je taj pravougaonik, piše Zejdi Smit.

Prvi esej koji svako napiše je onaj za školu. Tako je i kod mene. Ali jedini primeri kojih se sećam su oni koje sam pisala na kraju, na maturi u srednjoj školi. U jednom sam poredila Hitlera sa Staljinom. U drugom Martina Lutera Kinga Mlađeg sa Malkolmom Eksom. Najponosnija sam bila na esej u kom se razmatralo da li je pesnik Džon Milton, kako je to tvrdio Vilijam Blejk, bio „na đavoljoj strani, a da to nije ni znao“. Dobro sam prošla na tim standardizovanim testovima, a čak je i prolaz bio na dugom štapu.

Zeznula sam probne ispite godinu ranije, pušila sam previše trave i retko sam učila. Potom sam se sabrala, malo, ali me je i dalje uzrujavao zadatak koji je stajao preda mnom. Cela moja budućnost zavisila je od nekoliko eseja napisanih u školskoj sali za samo tri sata? Stvarno? Devedesetih se to zvalo „meritokratija“. Kao sistem ocenjivanja, favorizovala je odvažne i drske, a ostali neka se nose, ali to se nije odnosilo na bogate, u njihovim školama je tehnika pisanja eseja utkivana u đačka tela još od prvog dana. U školi poput moje ispiti su ispali iznenađenje. Sve do tada smo školu doživljavali, u suštini, kao mesto za druženje, mikser za različite grupe tinejdžera, među kojima mnogi tek što su stigli u zemlju, kao male Ujedinjene nacije, samo sa lakšim pristupom psihodelicima. Skoro polovina učenika se spotakla o prvu prepreku i napustila je školu posle GCSE[1] ispita, sa samo 16 godina. (Za GCSE obično učite oko devet predmeta; za maturu samo tri). Mi koji smo opstali borili smo se i dalje, nastojeći da skačemo kroz sve uže meritokratske obruče. Ako nisi znao matematiku ili si kuburio sa prirodnim naukama, svaki obruč je stizao sa prikačenom temom za esej. (Moji predmeti su bili engleski, istorija i teatrologija). Ulog ne samo da je bio visok, nego je bio i od egzistencijalne važnosti. Morao si da smisliš i napišeš hiljadu efektnih reči o usponu čartističkog pokreta, inače…! A šta je to „inače“ značilo? Da nikada nećeš zarađivati više od minimalca, da se nikada nećeš odseliti iz maminog stana, da nikada nećeš „postati neko i nešto“. Već od same pomisli na to me je paralisao strah.

A onda se nešto dogodilo. Nastavnik engleskog izvukao me je sa strane i nacrtao pravougaonik na parčetu papira, stavio strelicu na svaki od uglova, pa još jednu na sredini gornje horizontalne linije i poslednju na isto mesto, ka dole. „Šest tačaka“, rekao je. „Gledano u smeru kazaljke na satu, prva strelica je uvod, poslednja je zaključak. Shvataš?“ Shvatila sam. Nastavio je: „Druga strelica je, u osnovi, deo u kom razvijaš ono što si rekla u uvodu. Sa trećom strelicom ili nastavljaš da razvijaš istu misao ili izigravaš đavoljeg advokata. Na četvrtoj strelici već vidiš liniju cilja, zato počni da privodiš kraju, počni da sažimaš. Sa petom strelicom si korak bliže kraju, zato ponovi ono od ranije, ali sa varijacijama. Šesta strelica i stigla si pravo na cilj: dospela si do zaključka. To ti je sve, prosto ko pasulj. Imala sam utisak da me moj preopterećeni profesor pušta u svoje skriveno svetilište, da je i on sam crtao taj pravougaonik sa šest strelica, davno, na svojim radovima za ispit. „E, da, ne zaboravi da u taj okvir upišeš naslov eseja. To će ti pomoći da zadržiš fokus“.

Imala sam sedamnaest godina kad sam dobila taj neprocenjiv savet. Sad mi je skoro pedeset i, iako više ne crtam često taj pravougaonik, ta čarobna, jednostavna skica i dalje mi je duboko urezana u korteks mozga, svetli kao fluks-kondenzator iz Povratka u budućnost. Još je koristim. Još pomislim na nju svaki put kad sednem da pišem nešto poput ovoga što upravo čitate. I dalje joj se divim zbog bezlične, neumoljive usmerenosti ka napred. A kada sam otišla da polažem te strašne maturske ispite, prvo sam nažvrljala to malo pravougaono čudo, pravo na sto, i rezultat je odmah bio tu. Disanje mi se usporilo. Osetila sam mir. Prosto kao pasulj. Ono što je do tada izgledalo kao nemoguć zadatak pretvorilo se u praktičnu stvar sa šest malih strelica koje zrače iz središnje zamisli. A prva i šesta strelica već su bile rešene! (I danas prvo napišem uvodnu i završnu rečenicu eseja.) Dakle, to je zapravo stvar od četiri strelice? Iz ličnog iskustva znam da svaki vid pisanja zahteva neku vrstu džedajskog trika za samosmirenje, a kada je reč o sastavljanju eseja, moj je taj pravougaonik.

Sledeće moje formativno iskustvo „esejisanja“ dogodilo se na koledžu. Ostala sam verna metodu bezličnog pravougaonika, ali bila je to 1994, sazrevala sam na kraju istorije, a lično je bilo sve što je još preostalo na intelektualnoj sceni. Shodno tome, napravila sam zaokret i moj prvi esej na studijama engleskog bio je strastveni prikaz onoga šta je meni, devojčici iz Londona osamdesetih, značila književnost. Taj koncept sam oživela tako što sam sve pisce koji su mi bili važni, uključujući i one mrtve, pretvorila u likove koji večeraju sa mnom, a zatim počinju da raspravljaju o svim načinima na koje su njihova dela uticala na mene, Zejdi, lično, i o tome kako sam se ja, baš ja, zbog toga osećala. Bila sam luda za tim esejem. Pretrčala sam dvorište i gurnula ga ispod vrata profesorove kancelarije usred noći. Vratio mi ga je, dva dana kasnije, sa jednom jedinom primedbom: Ovo nije esej.

Bila sam skrhana, ali to nije trebalo da me iznenadi. Takva reakcija savršeno je odražavala ono što se nazivalo „umom Kembridža“, što je i naslov knjige koju sam našla i kupila u jednoj starinarnici tog leta pre nego što ću „otići gore“ na Kings koledž, rešena da shvatim sa čim ću se uskoro suočiti. Sredinom devedesetih su vas na Kingsu podsticali da razvijate onakav um koji se, u suštini, nije razlikovao od onog kakvu je trebalo da oblikuju studenti sredinom 15. veka. (Koledž je osnovao Henri VI 1441. godine.) Diskurzivan, objektivan, ironičan, filozofski, elegantan, racionalan um. Ja nisam bila ništa od toga. Bila sam ekspresivna, neuredna, haotična i sve besnija.

Susret sa trojicom sjajnih esejista mi je promenio tok života

Dobar deo tog besa bio je usmeren na sam univerzitet. Što sam više slušala o životima svojih kolega pre Kembridža, to sam bila ljuća. Nisam znala da postoje škole iz kojih velika većina klinaca, iz godine u godinu, bez izuzetka, lakim korakom otpleše u britanski ekvivalent Ajvi lige. Kako to da su svi oni to „zaslužili“? I zašto je izgledalo da tu ima toliko Bertija Vustera, a tako malo Alana Tjuringa? Meni su ispričali drugu priču: da svake godine dvoje ili troje izuzetno bistrih klinaca iz škole od dve hiljade đaka – ili celog jednog sela! – napišu najbolje eseje i zato upadnu na najbolje univerzitete. (Nemoralno samo po sebi, ali barem razumljivo onoj patetičnoj tinejdžerki kakva sam tada bila.) Ispostavilo se, naravno, da se nikad nije radilo o esejima. Nije imalo veze sa zaslugama. Nas nekoliko studenata crne i smeđe kože, šačica đaka iz državnih škola, još manja šačica dece iz radničke klase izvan Londona ili južnih okruga bili smo tek izuzeci koji potvrđuju pravilo.

To iznenadno i potpuno suočavanje s istinom dovelo me do ludila. Sindrom uljeza ne može ni blizu da opiše to stanje. Na prvoj godini doživela sam manji slom i popadala sam na ispitima jednostavno tako što sam ušla u salu i napisala… ništa. Nikakav esej o Gavajnu i njegovom Zelenom vitezu. Nikakav esej ni o čemu. Samo sam tri sata sedela i gledala u prazan papir, a onda ustala i otišla.

Celokupna moja karijera na koledžu mogla je da krene tim putem. Ali mi je, na drugoj godini, susret sa triom sjajnih esejista promenio tok života. Jedan od njih bio je moj profesor Piter De Bola, onaj isti koji je rekao „Ovo nije esej“. Druga dvojica bili su Toniji – Taner i Džad – s kojima se nikada nisam srela. Sva trojica bili su „Kingovci“, ali ono što im je, prema mom mišljenju, zaista bilo zajedničko bila je pripadnost klasi. Tim pre što su potekli iz sredine koju sam skoro prepoznala. Majka Tonija Tenera školovala se za učiteljicu, a on je išao u lokalnu gimnaziju. Toni Džad bio je sin frizerke i odrastao je iznad salona u kom su radili njegovi roditelji. A Piter je bio sin čoveka koji je sa devet godina napustio kuću i školu i postao mesar. Nije mi delovalo slučajno to što su sva trojica pisala besno, precizno i duhovito o ulozi književne kulture u okviru klasnih sistema.

Njihovi eseji su me nadahnjivali: književnost je u njihovim radovima bila živa tema, a ne zabava na buržoaskoj večeri. Čitala sam kod Džada o Sartrovoj političkoj neodgovornosti, a kod Tenera o skrivenim političkim stavovima Džejn Ostin. Slušala sam Pitera o ulozi siromašnih u okruženju i maštarijama bogatih. Počela sam o svojim esejima da razmišljam drugačije. Nije stvar u tome šta meni lično znači Endru Marvel. Stvar je u tome šta „Vrt“ Endrua Marvela otkriva o engleskom odnosu prema zemlji i kapitalu. Razvila sam drugačiji osećaj o tome šta sve esej može da bude. Svu trojicu sam shvatila kao „lične esejiste“ u smislu da im je bilo strastveno stalo do njihovih tema, ali da su sami retko bili likovi u bilo kom konkretnom tekstu; njihova energija bila je usmerena drugde.

Po uzoru na njih sam kanalisala svoj bes u hladno izraženo objašnjenje, opis, analizu. U disertaciji koju sam pisala za diplomski praktično sam sledila Piterov primer i nastojala sam da što življe opišem ekonomske strukture i klasne hijerarhije skrivene u dizajnu aristokratskog engleskog vrta. (Šta skriva ha-ha ograda? To da zemlju obrađuju radnici.) A moj ton? Kontrolisan. Bezličan.

Taj ton sam, i u dobru i u zlu, zadržala. Naučena sam da pišem tako, i tako pišem. Jednostavno ne mogu da iskrvarim na papir kao što to rade neki ljudi, niti da koristim velika slova ili kurziv da bih izrazila emociju, čak ni onda kada znam da se to očekuje i da mnogi ljudi ne samo da to preferiraju, nego to vide i kao znak autentičnosti. Navike pisanja eseja iz školskih dana nikada me nisu napustile. I dalje ne želim da se ljudi poistovete sa onim što kažem u eseju, niti da ih dirne način na kakav to kažem. (Kad je reč o fikciji, želim upravo suprotno.) Prosto želim da naglas razmišljam o stvarima koje su mi najvažnije.

(drugi deo može se pročitati ovde)

***

Piše: Zejdi Smit
Izvor: Njujorker
Preveo: Matija Jovandić

***

[1] Skraćeno od: General Certificate of Secondary Education, opšte svedočanstvo o srednjoj školi, stepen obrazovanja koji odgovara drugom stepenu stručne spreme ili, otprilike, tzv. devetom i desetom razredu u sistemu usmerenog obrazovanja nekadašnje SFRJ (prim. prev)