Kako je Vladimir Nabokov beležio i ispitivao teorije snova

SHARE:

Najverovatnije će književno nasleđe Vladimira Nabokova zauvek biti povezivano sa slikom crvenog lilihipa i naočara u obliku srca, ali mnogo je više toga u vezi sa ruskim piscem u egzilu, od Lolite. Osim njegove cenjene proze, on je bio osoba, osoba koja je imala probleme kao bilo ko drugi, a jedna od njih je bila i nesanica. Ali pošto je on bio Nabokov, njegova borba sa snom pretvoria se u nešto upečatljivo i duboko.

Iz Nabokovljeve biografije možemo saznati da je on mrzeo spavanje, a zapisao je da je ova najbazičnija ljudska potreba “najmoronskije bratstvo na svetu”, nazvavši ga “mentalnim mučenjem”. Umeo je ovako da se požali: “Ja jednostavno ne mogu da se naviknem na tu noćnu izdaju razuma, humanosti, genijalnosti.”

Publikacija njegove knjige Insomničarevi snovi: Eksperimenti sa vremenom, koja je objavljena prošle godine, poklopila se sa 40. godišnjicom njegove smrti, i ona ponovo istražuje taj segment Nabokovljevog sveta koji je on video samo kao “izdaju razuma, humanosti i genijalnosti.” Navodno, 1964. godine je rešio da napravi eksperiment u kome će beležiti svoje snove čim se probudi. Radio je to tokom tri meseca.

Da li je ovim eksperimentom hteo da preispita svoje stavove povodom spavanja? Verovatno ne. Nimalo impresioniran Frojdovim teorijama koje su se ticale snova, Nabokov je čitao Eksperiment sa vremenom, knjigu koju je napisao britanski vojnik, inženjer i filozof Džon V. Din. Prema njegovoj teoriji zastupljenoj u toj knjizi, snovi nisu samo podsvesni proizvodi prošlih događaja koje smo lično iskusili, već su takođe i proizvodi budućih događaja. Drugim rečima, događaji koji će se tek odigrati pojavljuju se u snovima noću.

Nabokov je uspeo da zabeleži 64 sna tokom eksperimenta kojim je želeo da testira Dinove teorije o tome da li vreme teče unazad. Pa ipak, nisu svi snovi neophodno bili značajni za njegovo istraživanje. Neki su, pored toga, bili erotske i nasilne prirode, uključujući i onaj u kojem pleše sa svojom voljenom ženom Verom. U njemu, ona nosi otvorenu haljinu i dok plešu iznenada prilazi nepoznat čovek i poljubi je, nakon čega Nabokov opisuje svoju agresivnu reakciju, gde je zgrabio neznanca za glavu i udarao njegovo lice o zid.

U jednom drugom zabeleženom snu, Nabokov jede uzorke retkog zemljišta. Tri dana nakon ovog sna, shvatio je da je njegov eksperiment uspešan kada je u jednom dokumentarnom filmu uhvatio scenu u kojoj se pojavljuju baš ti uzorci tla.

Čuveni ruski profesor sa Univerziteta Misuri, inače ekspert za Nabokova, Genadi Barabtarlo je sakupio Nabokovljeve snove iz 1964. u novoj knjizi. Pored samih snova, knjiga ima i poglavlja koja razjašnjavaju eksperiment i pružaju kontekst za Nabokovljev život i karijeru.

Barabtarlo je potvrdio da je Nabokov bio “veoma zainteresovan za ovu teoriju i njene posledice, pa je rešio da je stavi na probu svojim eksperimentom iz 1964.” Ovaj akademik je pružio i svoje objašnjenje teorije, rekavši da “nisu vaši snovi ti koji pružaju pregled stvarnih događaja, nego je obrnuto.”

Povodom ishoda ovog celokupnog poduhvata, on veruje da taj ishod nije bio toliko ubedljiv koliko je Nabokov mislio, pošto je nekako prevideo vezu između njegovih snova i proznih radova koje je čitao ili pisao dosta pre samog eksperimenta.

Prema Barabtarlu, ovo je očigledno u snu u kojem ruski pisac konzumira one čudne uzorke tla. Cela scena se odigrava u “malom, provincijalnom muzeju.” Nabokov veoma živo opisuje taj momenat sa uzorcima, koji su bili “cigle od neke mrvljive stvari od kojih sam očigledno mislio da je nekakvo prašnjavo, bljutavo testo, a koji su zapravo bili uzorci retkog zemljišta koje se nalazilo u pregradama.”

Barabtarlo veruje da ovaj san ima veze sa Nabokovljevom ranijom prozom, tačnije kratkom pričom koju je napisao 1939. pod naslovom Poseta muzeju.

Neki od Nabokovljevih snova su i ranije opisivani, ali ovo je prvi put da su sabrani svi u jednoj knjizi. U svom prikazu ove knjige, Publisher Weekly je objavio: “Nabokovljevi prikazi njegovih snova (…) su fantastični i pokazuju u surovoj formi duhovitost, veštinu i inherentnu discipline jezika koji se lako prepoznaju kao Nabokovljev osobeni stil.”

Tekst: Stefan A.
Prevod: Danilo Lučić
Izvor: thevintagenews.com
Ilustracija: Vedran Štimac