Vislava Šimborska: Pesnik i svet U jeziku poezije, gde se svaka reč meri, ništa nije obično i normalno, bila je jasna poljska pesnikinja Vislava Šimborska u predavanju po dobijanju Nobelove nagrade 1996. godine.

Kada je pesnikinji, esejistkinji, kritičarki i prevoditeljki Vislavi Šimborskoj (2. jul 1923, Kornik – 1. februar 2012, Krakov) dodeljena Nobelova nagrada za književnost 1996. godine jedan od prvih koji joj je čestitao bio je Česlav Miloš. Miloš, takođe nobelovac, poručio joj je da je “to što se dogodilo jako dobro, jer potvrđuje položaj poljske poezije” i dodao je, pomalo u šali, da saoseća sa njom jer će morati da napiše predavanje koje će održati u Stokholmu. Slavna, voljena i često prevođena pesnikinja, kojoj velika svetla nisu baš prijala, svoje predavanje naslovila je “Pesnik i svet”.

***

Kažu da je prva rečenica u svakom govoru uvek najteža. Dobro, evo je već za nama. Ali imam utisak da će rečenice koje slede kao što su treća, šesta, deseta i tako dalje, sve do poslednjeg retka, biti jednako teške, pošto bi trebalo da govorim o poeziji. Retko pričam o tome, skoro nikada. A kad god sam nešto rekla, uvek se tu provlačila sumnja da i nisam baš dobra u tome. Zato moje čitanje neće biti dugo. Svaka nesavršenost lakše se podnosi ako se daje u malim dozama.

Savremeni pesnici skeptični su, čak i sumnjičavi, možda posebno, prema sebi. Nerado javno priznaju da su pesnici, kao da se toga pomalo stide. Ali u naše bučno doba mnogo je lakše priznati sopstvene greške, bar one impresivno upakovane, nego prepoznati sopstvene prednosti, jer su skrivene dublje i nikada im se potpuno ne veruje… Kada popunjavaju upitnike ili ćaskaju sa strancima, to jest kada ne mogu da izbegnu da otkriju svoje zanimanje, pesnici radije koriste opštiji pojam “pisac” ili to “pesnik” zamene nazivom bilo kog posla koji obavljaju pored pisanja. Vest da imaju posla s pesnikom birokrate i saputnici u autobusu primaju s blagom nevericom ili zabrinutošću.

Pretpostavljam da filozofi mogu da se susretnu sa sličnom reakcijom. Ipak, oni su u boljoj poziciji, pošto su najčešće u prilici da svoju profesiju okite akademskim zvanjem. Profesor filozofije, e to zvuči mnogo respektabilnije. Ali profesora poezije nema. To bi, na kraju krajeva, značilo da je poezija zanimanje koje zahteva posebne studije, redovne ispite, teorijske članke sa dodatim fusnotama i, konačno, ceremonijalnu dodelu diploma. A to bi značilo, u suprotnom, da listovi hartije ispisani najlepšim pesmama nisu dovoljni, da je neophodno, pre svega, neko parče papira sa pečatom. Setimo se, ponos ruske poezije, budući laureat Nobelove nagrade, Josif Brodski, upravo je zato bio osuđen na progonstvo. Smatrali su ga “parazitom” jer nije imao zvaničnu potvrdu kojom mu je bilo dopušteno da bude pesnik.

Imala sam, pre nekoliko godina, čast i zadovoljstvo da lično upoznam Brodskog. I primetila sam da je on, među svim pesnicima koje poznajem, voleo da naziva sebe pesnikom. Tu reč je izgovarao bez zadrške, čak sa nekom prkosnom lakoćom. Mislim da je to zbog surovog ponižavanja koje je preživeo u mladosti.

U srećnijim zemljama, gde se ljudsko dostojanstvo ne narušava tako lako, pesnici žele, naravno, da im dela budu objavljena, čitana i shvaćena, ali oni sami nimalo ili tek malo čine da se izdvoje od drugih ljudi. A ne tako davno, u prvim decenijama našeg veka, pesnici su voleli da šokiraju ekstravagantnom odećom i ekscentričnim ponašanjem. Ali to je uvek bio samo spektakl za javnost. Uvek bi došao trenutak kada pesnik zatvori vrata za sobom, zbaci sve te ogrtače, đinđuve i drugi poetski pribor i stoji ćutke, čekajući samog sebe nad još neispisanim listom hartije. Jer to je sve što je stvarno važno.

Karakteristična stvar. Mnogi biografski filmovi o velikim naučnicima i velikim umetnicima i dalje se snimaju. Ambiciozniji reditelji nastoje da verodostojno prikažu stvaralački proces koji je doveo do važnih naučnih otkrića ili nastanka najpoznatijih umetničkih dela. Rad nekih naučnika se može uspešno prikazati: laboratorije, razni instrumenti, pokretni mehanizmi u stanju su da zadrže pažnju gledalaca. Osim toga, trenuci neizvesnosti da li će eksperiment, ponovljen po hiljaditi put uz samo neznatnu modifikaciju, najzad doneti očekivani rezultat veoma su dramatični.

Filmovi o slikarima mogu biti spektakularni, možete ponovo da kreirate sve faze stvaranja slike od prve linije do poslednjeg dodira četke. Filmovi o kompozitorima ispunjeni su muzikom, od prvih taktova koje stvaralac čuje u sebi do zrele forme dela pisanog za instrumente. Sve to je i dalje naivno i ne govori ništa o onom čudnom stanju duha popularno zvanom inspiracija, ali bar ima šta da se vidi i čuje.

Pesnici su najgori. Njihov rad je beznadežno nefotogeničan. Čovek sedi za stolom ili leži na sofi, gleda netremice u zid ili plafon, s vremena na vreme napiše sedam redova, koje precrta posle četvrt sata, i opet prođe sat u kome se ništa ne dešava… Ko bi mogao da izdrži da gleda tako nešto?

Spomenula sam inspiraciju. Na pitanje šta je, da li je ima, savremeni pesnici daju okolišajuće odgovore. Ne zato što nikada nisu osetili korist od ovog unutrašnjeg impulsa. Razlog je drugačiji. Nije lako objasniti nekome nešto što ni sam ne razumeš.

I ja, kada me povremeno pitaju za to, suštinu stvari ostavljam po strani. Ali moj odgovor je sledeći: inspiracija nije isključiva privilegija pesnika ili umetnika uopšte. Postoji, postojala je, uvek će postojati određena grupa ljudi koje inspiracija pohodi. To su svi oni koji svesno biraju svoj posao i rade ga sa strašću i maštom. Ima takvih lekara, ima takvih vaspitača, ima takvih baštovana i stotinu drugih profesija. Njihov posao može da bude neprestana avantura, sve dok u njemu nalaze nove izazove. Uprkos teškoćama i neuspesima, njihova radoznalost ne jenjava. Sa svakim rešenim problemom pojavljuje se roj novih pitanja. Inspiracija, šta god bila, dolazi iz konstantnog “ne znam”.

Takvih ljudi nema mnogo. Većina stanovnika Zemlje radi da bi zaradila za život, rade jer moraju. Oni svoj posao ne biraju iz strasti, životne okolnosti ga biraju za njih. Rad koji se ne voli, rad koji je dosadan, cenjen samo zato što drugi nemaju ni toliko, jedna je od najtežih ljudskih beda. I ne deluje da će naredni vekovi doneti neku srećnu promenu nabolje.

I tako, iako pesnicima možda oduzimam monopol na inspiraciju, ipak ih stavljam u malu grupu izabranika sudbine.

Ovde, međutim, kod slušalaca mogu izazvati izvesne nedoumice. Razni mučitelji, diktatori, fanatici, demagozi koji se bore za vlast sa nekoliko glasno uzvikivanih parola takođe vole svoj posao i takođe ga rade sa predanom domišljatošću. Pa da, ali oni “znaju”. Oni znaju, a ono što znaju dovoljno im je jednom za svagda. Ništa više od toga ih ne zanima, jer bi to oslabilo snagu njihovih argumenata. I svo znanje koje ne postavlja nova pitanja brzo postaje mrtvo, gubi temperaturu pogodnu za život. U najekstremnijim slučajevima, kao što je poznato iz drevne i moderne istorije, može biti čak i smrtonosno za društva.

Zato tako mnogo cenim dve reči: “ne znam”. Male, ali sa moćnim krilima. Proširivanje naših života na oblasti koje su unutar nas i oblasti na kojima se naša mala Zemlja drži. Da Isak Njutn nije rekao sebi “ne znam”, jabuke u njegovom vrtu bi mogle da mu padaju kao grad pred očima, a on bi se u najboljem slučaju sagnuo i sa uživanjem ih pojeo. Da moja zemljakinja Marija Sklodovska-Kiri nije rekla sebi “ne znam”, verovatno bi postala profesorka hemije u internatu za devojčice iz dobrih kuća, a život bi joj prošao u ovom inače uglednom poslu. Ali ona je u sebi ponavljala “ne znam” i te reči su je dovele, ne jednom nego dvaput, u Stokholm, gde se nemirni duhovi koji tragaju nagrađuju Nobelovom nagradom.

I pesnik, ako je pravi pesnik, mora u sebi da ponavlja “ne znam” iznova i iznova. On svakom pesmom pokušava da nađe odgovor, ali čim stavi tačku, okleva, već počinje da shvata da je taj odgovor privremen i sasvim nedovoljan. Zato uvek iznova pokušava, a onda te dalje dokaze njegovog nezadovoljstva samim sobom istoričari književnosti pričvrste velikom spajalicom i nazovu ih “dostignuća”…

I svo znanje koje ne postavlja nova pitanja brzo postaje mrtvo, gubi temperaturu pogodnu za život. U najekstremnijim slučajevima, kao što je poznato iz drevne i moderne istorije, može biti čak i smrtonosno za društva

Ponekad sanjam o neostvarivim situacijama. Na primer, u svojoj smelosti zamišljam da imam priliku da razgovaram sa Propovednikom, autorom tako potresne jadikovke nad uzaludnošću svih ljudskih poduhvata. Naklonila bih mu se veoma duboko, jer je on jedan od najznačajnijih pesnika, bar za mene. Ali onda bih ga uhvatila za ruku.

„Ničeg novog pod suncem“, napisao si, Propovedniče. Ali i sam si rođen nov pod suncem. A i pesma čiji si tvorac nova je pod suncem, jer je niko pre tebe nije napisao. I svi Tvoji čitaoci su novi pod suncem, jer oni koji su živeli pre vas nisu mogli da je pročitaju. Ni čempres u čijoj si hladovini sedeo nije rastao tu od postanka sveta. Započeo ga je neki drugi čempres, sličan Tvom, ali ne baš isti. I, štaviše, htela bih da te pitam, Propovedniče, šta ćeš sada da napišeš pod suncem. Postoji li nešto što će upotpuniti Tvoje misli, ili si u iskušenju da protivrečiš nekima od njih? U svojoj prethodnoj pesmi video si radost, šta ako prolazi? Pa možda će tvoja nova pesma pod suncem biti o tome? Da li već imaš beleške, prve skice? Ne možeš da kažeš: “Sve sam napisao, nemam šta da dodam”. Nijedan pesnik na svetu to ne može da kaže, a kamoli tako veliki kao što si Ti.

Svet, šta god mi o njemu mislili, prestravljeni njegovom neobuhvativošću i ličnim osećanjem bespomoćnosti spram njega, ogorčeni njegovom ravnodušnošću prema pojedinačnim patnjama ljudi, životinja, a možda i biljaka, jer kako možemo da budemo sigurni da su biljke oslobođene patnje; šta god mislili o njegovim prostranstvima probijenim zracima zvezda, zvezdama oko kojih smo neke planete tek počeli da otkrivamo, planete već mrtve? Još mrtve? jednostavno ne znamo; šta god mislili o ovom nesagledivom pozorištu za koje imamo kartu, ali kartu čije je važenje smešno kratko, ograničeno na dva određena datuma; šta god mislili o ovom svetu, to je zapanjujuće.

Ali u epitetu “zapanjujuće” je skrivena logička zamka. Zapanjeni smo, uostalom, onim što odstupa od neke poznate i opštepriznate norme, od neke očiglednosti na koju smo navikli. Ali stvar je u tome da tako očiglednog sveta uopšte nema. Naše čuđenje postoji po sebi i ne proizilazi iz poređenja sa ma čim drugim.

Zdravo za gotovo, u svakodnevnom govoru, koji se ne hvata za svaku reč, svi koristimo izraze: “običan svet”, “običan život”, “običan tok događaja”… Međutim, u jeziku poezije, gde se svaka reč meri, ništa nije obično i normalno. Nijedan kamen niti oblak nad njim. Ni dan ni noć za njim. A, povrh svega, ničije postojanje na ovom svetu.

Izgleda da će pesnici uvek imati mnogo posla.

Piše: Vislava Šimborska
Izvor: nobel.org
Priredio i preveo: Matija Jovandić

Pročitajte još:

Vislava Šimborska; Kako da počnete da pišete (i kada da prestanete)