Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?
Kako sam odrastala u pesničkoj porodici, moja najranija sećanja vezana su upravo za knjige: presvashodno za one koje je mi je otac (Aleksandar Ristović) donosio iz izdavačke kuće Mlado pokolenje, gde je najpre radio kao urednik, a potom iz Nolita, gde je u početku uređivao ediciju sjajnih knjiga za decu Moja knjiga. Sećam se knjiga Braća lavlje srce, Kapija vremena, Harijeta uhoda, Dejvi Kroket, Bioskop u kutiji šibica, Dečaci Pavove ulice, Rat dugmića, Brežuljak Voteršip, 35. maj, Šta da radi ova fota?, Uspomene jednog Čarlija…
Tu su, takođe, bile i knjige iz edicije Plava ptica, Zlatna knjiga, komplet Andersenovih bajki tvrdih, a plišanih korica, a mnogo pre toga slikovnice, ali čini mi se da današnje knjige za decu srednjeg osnovnoškolskog uzrasta još uvek liče na slikovnice, jer je danas popularno – što manje teksta, a što više slike.
Još od najranijih čitalačkih dana imam običaj da se na knjigu koju pročitam, ako je moja i zadržaću je – potpišem, napišem datum i godinu i mesto kada i gde sam je pročitala. Danas mogu da se podsetim u svojoj kućnoj biblioteci i šta sam čitala sa 10, 11 godina.
Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?
Moris Drion, Tistu, zeleni palčić, kao knjiga mog detinjstva. Neprestano sam se vraćala ovoj divnoj bajci francuskog pisca o dečaku koji ima neobičnu sposobnost: ima zelene prste, koje kada zabije u zemlju, iz nje, čak i na onim najvećim goletima, počnu da rastu biljke. Tako mali Tistu pošumljava čitavo jedno industrijsko predgrađe velikog grada, i cvećem raduje mnoge ljude. Bila je to bajka o dobru i čudu koje svi nosimo u sebi, samo ako znamo da ga prepoznamo i da ga iskoristimo na pravi način i u prave svrhe. A knjiga mog kasnijeg odrastanja je Aleksandrijski kvartet Lorensa Darela koju sam mnogo volela. Nikada joj se kasnije nisam vratila, pribojavajući se svog drugačijeg, izmenjenog doživljaja.
Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?
Redovno se vraćam sjajnoj Olgi Tokarčuk u čije pisanje sam se zaljubila počevši od Dnevne kuće, noćne kuće, romana davno objavljenog u Nolitu, koji sam pročitala, sasvim zavedena njenim stilom i vizijom sveta, u samo jednoj noći. Od tog trenutka redovno čitam sve Olgine knjige, zahvaljujući vrsnim prevodima Milice Markić. Svaka njena knjiga iznova me prepusti lavirintu mašte, očuđavanju sveta, potrebi da se svet sagleda iz ptičije perspektive da bi se potom prodrlo u sve korenčiće skrivenih bića i stvari i zavirilo i s druge strane ogledala svakog bića.
Sa druge strane, zahvaljujući tome što radim u školi kao nastavnica srpskog jezika, svake četiri godine iznova moram da pročitam neka dela naših i stranih klasika. I uvek iznova me zadivi Andrićeva Na Drini ćuprija“, Seobe Crnjanskog, kao i Ana Karenjina. Neke knjige treba čitati na svakih deset, dvadeset godina. Mislim da je to slučaj posebno sa Braćom Karamazovima Dostojevskog. Takođe, Čehovljeve priče čitam iznova svakih nekoliko godina: složenost jednostavnosti je najveće umeće koje jedan pisac može postići. “Dajte mi pepeljaru – napisaću vam priču o pepeljari”. Najteže je pisati o pepeljari a govoriti duboke istine o čoveku i svetu.
Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?
Nema knjige koju ne pročitam do kraja. Čak i knjigu koja mi se iz bilo kog razloga ne dopada, ne ostavljam nepročitanu. Borim se do poslednje stranice, dajem šansu piscu, makar da sav svoj trud spasi jednom jedinom rečenicom. Moguće da je to neka vrsta čitateljskog mazohizma, ali, sa druge strane i čitateljske empatije.
Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?
Nema takve.
U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?
Volela bih da živim u svetu Beograda 50-ih, 60-ih i 70-ih iz romana i zbirki priča Pavla Ugrinova koji na posebno nežan i topao način govore o mladalačkim ljubavima, odnosima, strastima i jednom dobu nevinosti i specifične naivnosti, koje nam se danas možda čini čudnim a koje je nepovratno nestalo.
U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?
Gotovo uvek imam knjigu pri ruci. Knjige jedino namerno ne nosim niti čitam u gradskom prevozu jer u njemu retko kad imam priliku i da sedim. U svim ostalim situacijama nosim knjige sa sobom. Kao neko kome dodir papira ima gotovo značenje fetiša, još razmišljam o kupovini Kindle čitača, koji bi mi svakako olakašao putni prtljag… Ali svakako ću to morati da uradim.
Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?
Objavila bih još knjiga sjajne američke spisateljice Džojs Kerol Outs, čijih je nekoliko romana kao i jedna zbirka priča objavljeno kod nas, ali s obzirom na njen ogroman opus i izuzetno delo, krenula bih sa sistematskim objavljivanjem romana ove autorke.
Šta čitaju oni koji pišu: Lazar PavlovićKoju knjigu biste voleli da ste vi napisali?
Svaki pisac teži nenapisanom. Da ne teži nenapisanom, ne bi imao zašto da piše. Volela bih da napišem vlastitu knjigu zbog koje ću uvek imati razloga da napišem još jednu i još jednu i još jednu, jer u tom čarobnom nezadovoljstvu i svešću o tome da uvek možeš dalje je – spas. Nikada nisam poželela da nalikujem ni na koga drugog niti da napišem što je neko drugi.
Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?
Džojsov Uliks. Za razliku od Uliksa, obožavam Džojsove Dablince. Ko shvati razliku između ova dva dela, shvatiće i zašto ne volim Uliksa.
Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?
Za pasioniranog čitaoca nikad nije kasno da otkriva nove autore.
Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?
Za stolom bi se našli, recimo – Viktor Igo, da možda te večeri organizuje i seansu prizivanja duhova, Danijel Harms da u razgovor unese elemente dijaloga ruskih apsurdista što bi bilo vrlo zanimljivo u ovo skroz apsurdno vreme, Dubravka Ugrešić da izvrši “napad na minibar” i da iz njega izađu duhovi prošlosti pa da ih sve postavi za sto i secira preciznom satarom, Silvija Plat da tokom te večere Teda Hjuza konačno pretvori u vranu, Vilijam Blejk da dovede jagnje i pokaže svima gde je zrnce peska naše nasušnosti.
Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?
Podvlačim običnom olovkom a onda te delove prepisujem u svesku. Imam jednu svesku tvrdih korica koja je namenjena za zanimljive delove iz proznih i esejističkih knjiga, i jednu manju, namenjenu prepisivanjima stihova ili celih pesama koje mi se dopadaju. To činim još od studentskih dana i – ne odustajem. Dok prepisuješ stvari iz knjige na papir ti ih dodatno pamtiš. Drugačije je nego da ih jednostavno slikaš, prekucavaš u telefon… Rukopis pamti, kao i hartija.
Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odluženje doživotne zatvorske kazne?
Na pusto ostrvo ponela bih udžbenik iz biologije, geologije i obrade zemljišta. Pretpostavljam da bih na pusto ostrvo putovala već natovarena knjigama, ne znajući da putujem na pusto ostrvo, tako da bih tamo stigla svakako sa više od jednom knjigom, ili ni sa jednom, ako doživim brodolom. Ali, ako bih znala da idem na pusto ostrvo, doživela bih to kao ozbiljan projekat, i uz ove priručne ponela bih konačno i – Kindle.
Što se tiče doživotne zatvorske kazne – tamo se ne nose knjige, tamo valjda imaš zatvorsku biblioteku, ako je uopšte imaš na raspolaganju. Čitala bih rado isključivo poeziju, jer konačno bih imala svo vreme za sebe da ne moram da ga trošim ni na šta drugo.
Šta trenutno čitate?
Upravo sam pročitala divnu zbirku priča Pavla Ugrinova Ljubav i dobrota, koja nas zaista vraća u neka vremena kada su i Beograd i ljudi u njemu bili drugačiji, možda naivniji, bolji, pročitala sam nedavno sjajan roman poljske autorke Zite Rucke Kratak vatreni okršaj, o suočavanju žene sa starenjem, gubicima i izazovima, vrlo duhovit i jezički maestralan, spremam se da čitam novi roman bugarskog autora Georgi Gospodinova Vremensko utočište, koji se bavi zapravo pokušajima da se unutar apsurda i besmisla svakidašnjice potraži utočište u pamćenju prošlosti, jer izgleda da bombardovani svakodnevnim informacijama zaboravljamo sve više, jedva čekam da čitam prvo izdanje kod nas poezije američkog Roberta Krilija koje je nedavno izašlo, tu je i knjiga Olje Savičević Ivančević Ljeta sa Marijom, koju, naravno, nosim na more.
Još priloga iz naše rubrike “Šta čitaju oni koji pišu” pročitajte ovde.