Prekobrojna: Uličarska

SHARE:

Mi ćemo uvek biti jači od onog ko nas tlači, pjevaćemo pjesmu pobjede!
(slušajmo: KUD Idijoti) 

U prolazu čujem dečaka kako drugarima kaže: „Slušajte šta mi se desilo u snu…“ Snove treba stvarno prihvatiti, oni se dešavaju. Uostalom, koliko ste sati, do sada, spavali u svom životu, i šta ste radili za to vreme? Ovog proleća sanjam more i to je sve. Pršti ispred mene. Niko mi ga ne može oduzeti. Možda, zato što sam proleće dočekala u Splitu. Na internacionalnom poetskom dešavanju „Goranovo proleće,“ u ime partizana i pesnika Ivana Gorana Kovačića. Split je sunčan i najlepši na svetu, ali, koliko čujem, nervozan je, sa puno ljudi bez posla i ideja. No, to se ne vidi. Ako neću da znam, ja o Splitu to neću znati. Pesnici i pesnikinje stigli su tamo sa raznih strana sveta, oni čitaju i pišu svoju poeziju svuda, od fabričkih pogona do akademije. To je čar poezije. To je čar i različitih pasoša. Ljudi putuju. Ljudi ne znaju šta se događa u gradu u koji su stigli jednog tihog jutra, uz mirno more i razigrano Sunce. Grad je kao proleće, pojavi se na razne načine, zavisi kako ga posmatramo. Kao more u snovima. Ali, ja nisam s mora, ja sam s asfalta. Ulica je moje more. Ulica je naše more, nemoguće ju je isušiti. Mi smo njene alge i ribice, nemoguće nas je isušiti, ma koliko nas lovili i proždirali.

 „Gde su makaze?“ Tako počinje jedna drama Harolda Pintera, i ta rečenica mi se vrti po glavi od kada je lokalna uprava izvršila napad na ulicu i prekrečila onaj mural u Novom Sadu. Slika se zvala „Jedina istina“, a mogla se zvati i jedini način života, jer poručuje – uzmi makaze i iseci omču koja te kontroliše. Mural tamo stoji od 2009. godine, preko puta Vladičanskog dvora, i bilo je vesti da se crkva više puta žalila na njega. Sada se postavljaju pitanja, ko je uništio mural, crkva ili država, itd. To nisu prava pitanja. Naravno da su mural uništile crkva i država (ionako jedno: državocrkva, crkvodržava, cdrrkžvvaa, aavvakžrrcd…), samo one imaju dovoljno uslova i (naših) para za mehanizaciju penjanja na toliki zid, toliko farbe, i slično. Mural nije neki od milionskih, građevinskih ugovora zbog kojih će se „vlast“ svim sredstvima boriti da ostane „vlast.“ Slika na zidu je simbolika, i njeno brisanje je znak grozničavog straha da će taj zid biti presudan, ovog časa, lokalna uprava oseća da sve može biti presudno za njihov kraj. Brišući mural, nadaju se da brišu sopstvenu presudu. Zlo je prosto, pompezno i dosadno, kako kaže jedna spisateljica. Ovde, kreči samo sebe. Sledeća slika koju će pokušati da okače na taj zid, pretpostavljam, imaće za cilj da neutralizuje njihovo postojanje, sanjam da će biti cvetna i lepa(?).

„Gde su makaze?“ Niko to nije uspeo da vikne na vreme, pre nego je radnik u palanačkoj „Goši“ stavio sebi omču oko vrata, da ga spasi od omče svakodnevne bede. I nije to jedan radnik. Zamislite koliko sokova uzvišenog poštenja teče u ljudima koji ceo život rade ono što znaju i strpljivo čekaju ono što im pripada. Ljudi su strpljivi. Možemo i tako videti celu stvar. Veoma smo strpljivi. Imamo svoje demone, i poneko od nas sa njima ne može da se izbori. Ipak, kada društvo, i sistem u kom živimo, postane taj demon, onda nas se tiče svih, tada demon nije intiman. I tada dolazi vreme proleća, ma koje da je godišnje doba. I mi pokidamo omče strpljenja. I pred nama se otvara grad. Bilo koji grad. Na primer, Novi Sad. Ruše ga, pa prekrajaju kockastim zgradama čiji se zidovi odlepljuju i terase rđaju svega nekoliko godina nakon izgradnje. I tu živimo. Lokalna uprava se ponaša kao strašna kompanija koja nas ima u vlasništvu, koja nas plaća, hrani, oblači i odlučuje o tome kako će izgledati zidovi naše kuće. Predsedniči kandidat (sic.) kaže: „Nove (prekrečene) fasade su poklon Novosađanima.“ Poklon?! U čije ime, i to našim novcem! Nas oduvek pljačkaju, dobro jutro. Palite svetla. „Vlast“ ima taj patronizujući govor, da zbuni. Mumlaju nešto, hteli bi da nas postave na mesto dece u milosti roditelja tlačitelja. Ali, i to znamo. I takav se jezik zaplete, pojede sam sebe. Dobro jutro. I pred nama se otvaraju kapije. I kolege shvate da nema jednog radnika. I vidimo da nema mnogih… Pre više godina, radila sam sa ženama koje su trpele nasilje i sećam se posebne situacije: devojka je veoma želela da patnju skrati smrću, pokušala je da se ubije sečenjem vena, gutanjem pilula, u bolnici je kidala žice aparata koji ju je držao u životu. I najzad, omča. Nemoguće je zaista se zamisliti u takvoj situaciji. Lako je k’o crkva popovati, lako je biti najgori. Ali nije lako sebi stvarno svezati omču. To zna svako živ. I košmar se otvara pred nama. Ili se san otvara pred nama. Stvaran koliko java. I jasno vidim naš grad. I vidim kako drska lokalna uprava sprema puč na naše ulice, na naše fasade. I vidim kako im puč propada, kako se povlače iza rešetaka,  jer ulica je naša šuma, znamo joj staze i bogaze, znamo sve pse i ljude.

jelena anđelovska