Prekobrojna: Saveti bivšeg lopova

SHARE:

Pokušali su da mi ukradu bicikl. Ko živi u Novom Sadu zna da je to ozbiljan udarac. Posebno po lepom vremenu. Bajk je bio loše vezan za ogradu u zgradi i srušio se dok je lopov sekao lanac. Čula sam pad: „Kradu bajk!“ I izletim iz stana, a čovek sa ogromnim kleštima, uvijenim u ćebe, silazi niz stepenice. Bez bicikla, jer je čuo mene i Lili, malog ali glasnog psa sa kojim živim. Stojimo na vratima, a on silazi niz stepenice i ne žuri naročito, onako. Možda mu je to deo taktike. „Lili, gle, lopov!“ Posle mi je bilo smešno, kao da sam htela da ga uvredim, da ga postidim. Vidim da ga na spratu ispod neko čeka sa otvorenim vratima lifta, on ulazi i odvoze se.  Mora da su bili razočarani u tom liftu. Bez plena. Ovo nije nikakva metafora oko pokradenih izbora, već se zaista desilo. Čujem da su pljačke stanova i kola prilično česte. To nije iznenađenje. Ovaj mali, rasparčan i raščupan prostor mogao bi se u narednim godinama pretvoriti u favelu, na čije ulice je opasno zakoračiti i vrhovima prstiju, jer svaki komšija je i potencijalni lopov. Teško mi je da zamislim taj horor crtani film u kom se tipovi na „vlasti“ i slični gangsteri voze helikopterima, ne idu istim ulicama, mogu da priušte da žive u vazduhu pa sve ostaje isto. Ima toga na svetu. Za sada, na odličnom smo putu da postanemo jeftini radni kamp. Celi takvi. Jasno je svim mislećim ljudima da je osnovni razlog ovakvog stanja: prvo, to što čovek mora da proda svoj rad. Drugo, to što su naše procene i sklonosti podređene volji gospodara. Otprilike ovako je stvar objašnjavala anarhistkinja Ema Goldman, početkom XX veka. Goli smo u lošem smislu. Ogoljeni. Sistem nam, u zakonskim (!) okvirima uzima sve što imamo: imate glas – glasajte, imate kredit – otplatite ga, imate hipoteku – dajte kuću, imate biro – nađite posao, imate posao – prihvatite datu platu, i tako u nedogled. A ono što nam ostane, otimamo jedni drugima. Mada, revolucija je proces, a vreme svakako teče i nije ga loše koristiti za ulična talasanja nakon glasanja. Mislim da bi Ema Godman i to podržala, iako ona sama smatra, i ne slaže se, još onih godina, sa postojećim sistemom i vidi glasanje kao davanje duše političarima (kao đavolima ili crkvi) da sprovode naša prava.

Sve u svemu, kada smo već kod lopova, našla sam tekst u kom bivši kradljivac automobila, koji sada radi za neku firmu, daje savete kako da predupredite krađu. Saveti se mogu primeniti na sve, ako umesto auta zamislimo razum ili brigu za prirodu i društvo, ili bilo kakvu akciju. Stoga, evo malo modernog popovanja. On kaže:

1. Parkiraj kola na neobičan način. Lopov će ih izbeći ako vidi da mu treba više truda oko njih. Na ulici, okreni točkove ka trotoaru, ili ako si na parkingu, okreni ih ka drugom autu. Ako imaš parking uz zgradu ili kuću, parkiraj što bliže, jer će lopov ređe prilaziti mestu na kom se ti nalaziš. Razmišljam, ako se ovo primenjuje na naš razum: obrni misli, uvek proveri kontru ideje koju imaš, proveri da li imaš ideju. Posvađaj se sa sobom. Uđi sebi u nos i usta. Okreni se ka nekom do sebe, prepiri si, ubeđuj.

2. Sve u kolima skloni sa vidljivog mesta. Neuredna kola, kaže on, privlače lopove. To im daje signal da ste možda zaboravili i da zaključate kola, da ste nešto ostavili u njima, da ste bili u žurbi.

3. Okitite kola, ulepšajte ih, jer su tada vrlo vidljiva na ulici, a i pretpostavlja se da su jeftinija.

4. Vidljive nalepnice za alarm funkcionišu, kaže on, i treba ih koristiti. Lopov neće da troši mnogo vremena na uklanjanje alarma ili otključavanje točkova.

5. Sakrij ključeve, čak i u kući, jer često se dešava da lopovi idu po stanovima, i pecaju ključeve odložene na komodama u ulaznim hodnicima.

Razmišljam o svojim iskustvima. Prvog dana u Pekingu (u potrazi za poslom, o ovome sam već pisala) na izlazu iz Zabranjenog grada, presrela me je devojka: nije iz Pekinga, radi u export-import biznisu  i časti sebe vikendima, malim putovanjima, spa centrima, itd. Pozvala me je na kafu u obližnji kafe. Tu smo ušle u sobu bez prozora, tog prvog dana u gradu nisam znala da li je ovo uobičajena situacija u pekinškom kafeu. I nije, posle sam saznala. Te sobe postoje, i one služe vrlo lokalnim okupljanjima u vrlo lokalnim, starim kafeima. No, tamo smo pile kafu i čaj od jasmina. Ona je pričala: pred venčanje ju je ostavio momak, našao drugu, a zašto sam ja tu, imam li ljubav, čime se bavim. Jasno joj je bilo da nisam bogata bombonica koja se zeza po Pekingu, već sam ona koja se tu našla igrom slučaja. Nakon sat vremena, račun ovog susreta je premašio sto evra, ili tako nešto. U glavi su mi se pomešale nule kineskih juana, njihova vrednost u evrima i silno uzbuđenje, i dala sam koliko sam imala. Mnogo manje. Ona me je još i ispratila do metroa, ukazala mi na male taksije: „Nemoj ulaziti u njih, mogu te odvesti u neku sporednu ulicu i opljačkati.“ Ovi taksiji su ilegalni ali otvoreno rade svuda po Pekingu, to su mala kola, koja se, inače, lako prevrću. Na rastanku smo se zagrlile i poželele jedna drugoj sve najbolje. Kasnije sam saznala da to rade strancima u Kini, prave dilove sa kafeima, pljačkaju. Nekoliko dana mi je bilo muka, prvo jer sam ispala budala i mislila sam da stvarno razgovaramo, da smo tu. Onda sam se pitala da li će ona ikada prestati to da radi, i kako će prestati kada je već na drugoj strani, ima čitav scenario, rizikuje, naporno je. Da li se može biti bivši lopov, kao čovek s početka teksta, ako si jednom lopov da li si uvek lopov? U očima društva jesi, ako si uhvaćen, jer te ono pečatira, ne veruje ti. Odatle se teško diže. Ali, verujem da je moguće da siromašna osoba, ako hoće, promeni lopovski kurs. I Ema Goldman bi smatrala da je moguće: „Devedeset posto kriminalnih radnji su pljačke, i one imaju koren u ekonomskoj nepravdi…“ Ovakvi zločini ne mogu biti popravljeni zakonom, već, iznad svega, dubokom posvećenošću pijateljstvu, ljubaznosti, razumevanju. Tako nešto ona kaže, uverena da „čoveku ne treba praštati, nego ga razumeti.“

Naravno, to ne važi za državne strukture koje, u naše ime, drže ekonomsku i druge moći. U to ime, Karlajl je pisao, a Ema Goldman ga citirala, da je rat svađa između dve grupe lopova, suviše uplašenih da se sami bore, pa zato uzimaju momke sa različith strana, oblače ih u uniforme, daju im oružje, i puštaju ih jedne na druge. Ovo svakako važi za sve vrste ratova u društvu, od kriminala kao takvog do tzv. nacionalnih ratova. U svakoj od tih situacija, neko grabi, uglavnom dečake u određenim stanjima, i ubeđuje ih u više ciljeve, a zarad sopstvenog ekonomskog interesa. 

jelena anđelovska