Malo je verovatno da će bilo ko od štrajkača iz Američkog udruženja pisaca nosi transparente na kojima piše: „Za producenta, pisac može biti samo SLUGA, KLOVN ili NEPRIJATELJ.“ Ali ta parola, preuzeta iz „Deklaracije o principima“ Roke Daltona — u kojoj se govori o „buržoaziji“ i „pesniku“ umesto o producentima i piscima — verovatno zvuči istinito mnogima koji trenutno štrajkuju. Oni koji su u akcijama na ulicama kako bi se borili za svoja sredstva za život i humanost protiv korporativnih gospodara, kojima nikad nije dovoljno bogatstva i koji su spremni da koriste mašine koje rigaju tekst samo da bi zamenili ljude i dodatno se obogatili, imaju zajednički cilj sa antikapitalističkim revolucionarom koji je napisao: „Poezijo / Oprosti mi što sam ti pomogao da shvatiš / da nisi sastavljena samo od reči.“
„Deklaracija o principima“ prethodi Daltonovom poslednjem projektu Poemas clandestinos (Tajne pesme), napisanom nakon njegovog povratka u Salvador u decembru 1973. godine, nakon desetogodišnjeg izgnanstva u Meksiku, Čehoslovačkoj, Gvatemali i Kubi. Vratio se da se pridruži Narodnoj revolucionarnoj vojsci (ERP), grupi naoružanih militanata koji su kasnije postali deo Fronta nacionalnog oslobođenja Farabunda Martija (FMLN) u salvadorskom građanskom ratu. Pripremajući se za povratak, Dalton je promenio izgled — možda, kako sugeriše pisac Horasio Kasteljanos Moja, uz pomoć istog kubanskog plastičnog hirurga koji je radio na Če Gevari pre nego što je otišao u Boliviju — i uzeo novo ime, Hulio Delfos Marin.
Bilo bi još suicidnije vratiti se pod svojim pravim imenom u rodnu zemlju gde je odslužio nekoliko zatvorskih kazni zbog pobune i gde je samo posedovanje knjige Roke Daltona bilo rizično. Pisac Roberto Lovato, rođen u Kaliforniji, seća se posete Salvadoru iz detinjstva kada je gledao svog rođaka kako kopa rupu pored zida u svom dvorištu iz koje će izvaditi plastičnu kesu u kojoj su bile neke Daltonove pesme. Komšija s druge strane zida bio je policajac, član jednog od paravojnih odreda smrti koji su pogubili desetine hiljada Salvadoraca tokom građanskog rata između 1979. i 1992. godine.
Život pod lažnim identitetom verovatno je dao Daltonu ideji za pseudonime. Za Poemas clandestinos, usvojio je strategiju sličnu Pesoinoj, pišući kao pet različitih pesnika, od kojih je jedan bio žena. Kratka biografija na početku svakog odeljka otkriva pesnikovu godinu rođenja. Dalton je rođen 1935. godine, a sve persone koje je koristio bile su mnogo mlađe. Možda je to bio njegov način da se okrene budućnosti, naslućujući šta će doći u trenutku kada je njegova sopstvena budućnost bila ugrožena. Ili je to možda bio pokušaj da razume perspektivu ostalih članova ERP-a, od kojih su mnogi bili u ranim dvadesetim godinama i ponekad su optuživali Daltona da je sredovečni mali buržoaski „revizionista“ koji nije potpuno posvećen oružanoj borbi.
Veruje se da je Dalton završio Poemas clandestinos u aprilu 1975, iako kritičar Haime Barba sugeriše da je možda radio na njima tokom čitavog proleća te godine. Ako je tako, onda je ostala nedovršena. Dana 10. maja, nekoliko dana pre svog 40. rođendana, Daltona su pogubili njegovi saborci iz ERP-a, koji su rekli da sumnjaju da je bio u dosluhu sa CIA-om. Malo ko im je verovao, ali ova tvrdnja je jezivo predviđena u romanu Pobrecito poeta que era yo (Bio sam siroti mali pesnik), autobiografskom romanu koji je Dalton završio neposredno pre povratka u svoju domovinu. Završno poglavlje opisuje stvarno ispitivanje koje je Dalton prošao u zatvoru u Salvadoru 1964. godine. Agent koji je bezuspešno pokušao da ga regrutuje upozorio ga je da ne mašta kako će jednog dana umreti kao heroj; CIA će učiniti da svi veruju kako je bio izdajnik.
Dalton je znao da se značenje menja tokom vremena i da bi stvari bile daleko gore da nije tako, ma koliko to činilo da se osećamo nesigurno i prolazno.
Dve godine nakon Daltonove smrti, ručno uvezan rukopis prekucan na kucaćoj mašini Poemas clandestinos cirkulisao je ilegalno po Salvadoru. Njegov skicirani portret i ime zauzimali su veći deo lista papira koji je služio kao naslovnica. Čak i u samizdatu, pravo ime autora moralo je biti izneto na svetlost dana. Neke od pesama objavljene su sledeće godine kao knjižica u Peruu, a cela zbirka je na kraju objavljena u Meksiku (1980), Kostariki (1982), i kasnije u Salvadoru (1999). Do tada je Dalton vaskrsnuo kao najveći pesnik nacije.
Dvojezično izdanje pojavilo se 1984. godine, sa prevodima na engleski pesnika bit generacije Džeka Hiršmana i s uvodom pesnikinje i aktivistkinje Margaret Rendal, koja se sprijateljila sa Daltonom tokom godina kad su oboje živeli u Meksiku. Zbirku je ponovo objavio dve godine kasnije Curbstone Press, koji je kasnije izdao i niz drugih Daltonovih dela. Hiršmanov prevod ponovo je objavljen ove godine (ovaj tekst je izvorno objavljen 2023. godine, prim. prev.) pod naslovom Stories and Poems of a Class Struggle (Priče i pesme o klasnoj borbi) Seven Stories, Ocean Press i “Centar za proučavanje Če Gevare u Havani”. Završni deo knjige najavljuje da je ovo prvo u nizu budućih izdanja Daltonovih dela, uključujući po prvi put na engleski preveden roman Pobrecito poeta que era yo.
Dugačka izdavačka istorija Poemas clandestinos, koja podrazumeva prevode na nemački, francuski i italijanski, potvrđuje da su pesme izdržale test vremena. Ipak, njihova težnja da budu proročanske povremeno izdaje Daltona, posebno kod rodnih pitanja. Pesma pod naslovom „U budućnosti,“ koju potpisuje pseudonimom Luis Luna, književni kritičar i bivši student arhitekture i sociologije koji dobija poslednju reč, obećava da će u socijalističkom svetu koji će doći, ljudi osećati istu sramotu zbog toga što su nekada posedovali privatnu svojinu kao i zbog “tendencije ka seksualnim devijacijama.“ Godine 1968, Fidelova Kuba, gde je Dalton dobio svoju revolucionarnu obuku, navodno je prestala sa praksom kažnjavanja seksualnih devijacija nakon što je poslala desetine hiljada mladih homoseksualaca u radne logore. Ali brutalnost prema njima se nastavila, kako je Reinaldo Arenas zabeležio u svojim memoarima Pre nego što padne noć (1992).
Prva reč u Poemas clandestinos pripada Daltonovom jedinom ženskom heteronimu Vilmi Flores. Ona optužuje kapitalizam da je muške radnike dvostruko pokrao; plaćeni manje nego što vredi njihov rad, oni imaju manje novca koji bi dali svojim ženama za kućne troškove, čije „uloge u domaćinstvu / stvaraju vreme muškarcu / za društveno neophodan rad.“ Najčudnija feministička pesma „Ka boljoj ljubavi“, sa epigrafom Kejt Milet, kaže da žena mora prestati da bude samo žena-u-sebi da bi postala žena-za-sebe —zatim ponavlja da je mesto žene u „pozadinskim redovima uloga u domaćinstvu“. U svom uvodu, Margaret Rendal sa žaljenjem primećuje da je „seksizam bio problem kod Rokea…“ iako je, tvrdi ona, svaka od njegovih stotina seksualnih veza bila „važna za njega… i očigledno za žene koje su bile deo njih takođe.“
U svojoj nedavnoj knjizi o Daltonu, Kasteljanos Moja primećuje da Poemas clandestinos ne sadrže lične anegdote koje karakterišu ostala Daltonova dela. Ipak, mnoge od pesama su nesumnjivo posledica arhetipske persone kojom je Dalton bio potpuno opčinjen: harizmatičnog muškog revolucionarnog intelektualca koji uzima oružje u ruke kako bi svom narodu doneo pravdu. Ovaj arhetip seže do oslobodilaca s kraja XVIII i početka XIX veka, čija je muskulaturna, vojnička hrabrosti postavila temelje nacionalističkih narativa za većinu zemalja u Americi, a ovde se ta rođačka linija prepoznaje u aluziji na „stare radove oslobodilaca i mučenika / koji su sada naše obaveze…“ Možda su pseudonimi bili i Daltonov neuspešan pokušaj da se projektuje van ove istorijski osveštane persone, koja se upravo spremala da ga liši života.
Usred pogrešaka koje je izazvao nacionalizam alfa muškaraca, neke od pesama zrače snagom koja je s vremenom rasla. Daleko najpoznatija je „Kao ti,“ reprodukovana u bezbroj antologija, mejlova sa pesmom dana, blogova, i, bez sumnje, tetovaža. Potpisuje je najmlađi pseudonim, student prava — kao što je Dalton nekada bio — po imenu Timoteo Lue. Na planeti koja se pregrejava zastrašujućom brzinom, stihovi
… moje vene ne završavaju se u meni
već u jednoglasnoj krvi
onih koji se bore za život…
prevazilaze ideologiju u svom apelu na kolektivnu akciju u odbrani čovečnosti i samog života.
Dalton je znao da se značenje menja tokom vremena i da bi stvari bile daleko gore da nije tako, ma koliko to činilo da se osećamo nesigurno i prolazno. Pesma koju je potpisao heteronimom katoličkog aktiviste Horhea Kruza nudi niz satiričnih epitafa za nedavno preminulog i duboko prezrenog salvadorskog biskupa Franciska Hozea Kastra i Ramireza, koga su njegovi sunarodnici nazivali „licemer“ (igra reči sa prevodom izraza “whited sepulcher”, koja će kasnije biti objašnjena, prim. prev.) Prvi predloženi epitaf za ovog biskupa glasi: „O malo kome se može reći da nastavlja da postoji i nakon smrti tačno onakav kakav je bio u životu.“
Dalton je, za života, bio neodoljivi šarmer koji je svima izmamljivao osmehe. Novinarka Alma Giljermoprijeto ga je upoznala u Havani 1970. godine i opisuje ga u svojoj knjizi Dancing with Cuba (Ples sa Kubom), svojim memoarima (koje sam ja prevela), kao beskrajno velikodušnog i „najmudrijeg i najsmešnijeg“ od svih intelektualaca u Casa de las Americas think tank-u. Hulio Kortasar se složio, napisavši posle Daltonove smrti da „među svim darovima koje mi je Kuba pružila, poznanstvo i prijateljstvo sa Roke Daltonom uvek će biti među najdragocenijim.“ Giljermoprijeto je bila zadivljena i zbunjena činjenicom da se bezočni pesnik koji joj je postao prijatelj — na čemu su joj zavideli njeni kubanski prijatelji koji su ga smatrali „kremom revolucionarnog internacionalizma“ — posvetio toliku količinu svoje ogromne mentalne energije pitanjima poput „Da li je moguće biti intelektualac van Revolucije? Da li je moguće biti nerevolucionarni intelektualac“ — pitanjima koja su, kako je zaključila, bila sama po sebi razarajuća.
Nakon Daltonove smrti, Giljermoprijeto se preselila u Salvador, počela da radi kao novinarka i često mislila na svog starog prijatelja Rokea. Bivši članovi ERP-a su joj rekli da je pogubljen jer je zavodio devojku drugog gerilskog vođe. Čileanski pisac Roberto Bolanjo bio je istih godina kao ljudi koji su ubili Daltona; sreo ga je i družio se sa svim revolucionarima ERP-a na svom putu kroz Salvador 1973. godine, i imao je drugačiju teoriju. Bolanjo je rekao u jednom intervjuu da su nekoliko komandanata ERP-a i sami bili pisci, i da su iz književne zavisti ubili svog talentovanijeg, iskusnijeg i bolje povezanog starijeg kolegu dok je spavao.
Šta bi Dalton rekao, kada bi mogao govoriti sada, o bilo kojem konceptu u čije ime je umro?
Prijateljstvo između Giljermoprijeto i Daltona delimično je nastalo zbog toga što im je oboma po jedan roditelj bio gringo. Dalton je voleo da tvrdi da je njegov otac Vinal Dalton mlađi bio potomak ozloglašene bande Dalton, braće odmetnika koji su harali po Kaliforniji, Kanzasu i Oklahomi početkom 90-ih godina XIX veka. Pesnik je jednom proveo nekoliko dana u hotelu “Havana Hilton” sa dramaturškinjom iz San Franciska Ninom Serano kako bi napisao vestern u Brehtovom stilu o gringo razbojnicima koji idu na jug, baziran na svojoj navodnoj porodičnoj istoriji. Predstava je imala veliki uspeh kada je emitovana uživo na kubanskoj televiziji 1968. godine; čak je i Fidel Kastro postao njen obožavalac. Nažalost, jedini video rekorder u studiju te noći nije radio, i predstava je zauvek izgubljena za buduća pokolenja.
Prava prošlost Daltonovog oca, koju je istraživao Rodžer Atvud, ne poklapa se tako jednostavno holivudskim mitovima o Divljem zapadu. Vinal Dalton je rođen i odrastao u Arizoni u porodici koja je govorila španski, a bila britanskog i meksičkog porekla, ozlojeđena zbog gubitka velikih poseda u Kaliforniji nakon aneksije od strane SAD. On je prvo otišao u Meksiko, a zatim sve dalje na jug, dok se nije nastanio u Salvadoru i stekao značajnu imovinu oženivši se bogatom ženom sa kojom je imao nekoliko dece. Kasnije, kad je bio hospitalizovan zbog rana zadobijenih tokom spora o komadu zemlje (tvrdi Atvud) ili u svađi oko žene (tvrdi Kasteljanos Moja), napravio je dete jednoj od svojih medicinskih sestara Mariji Garsiji.
Iako je podržavao svog vanbračnog sina povremenim kovertama sa novcem i platio dečakovo školovanje u Externado San José — „velikoj katoličkoj školi salvadorske buržoazije,“ kako se u jednoj od ovih pesama opisuje — Vinal nije zvanično priznao ovog sina, tada poznatog kao Roke Garsija, kao svog sina sve dok dečak nije napunio 17 godina. Nekoliko godina kasnije, kada je Dalton počeo da se ističe kao novinar i pesnik, svi su znali da ima bogatog oca iz Severne Amerike. Nakon putovanja u Sovjetski Savez 1957. godine, njegovo aktivističko delovanje se pojačalo. Predsednik Salvadora je Roke Daltona, kada je prvi put bio ušapšen jer je protestvovao protiv njega, nazvao na konferenciji za štampu „razmaženim derištem.“
Prema Če Gevarinom jevanđelju — koga je Giljermoprijeto nazvala „surovim anđelom“ — ono što je razlikovalo muškarce od razmaženih derišta nije bila sposobnost da ljude nasmeju do suza ili da ih okupe da rade na nečemu, već spremnost da umru. Poemas clandestinos kipe od napetosti između jake samopožrtvovanosti i ironije, komplikacija i dvosmislenosti koje dolaze sa pretvaranjem toga u književnost, kao što se, na primer, gorila („gorilla“ ili vojnik na salvadorskom slengu) čuje u gerila. Povremeno, neka pesma teži alternativnoj viziji kolektivnog preživljavanja:
Related
Edvard Kocbek: Tri pesme, odlomci iz dnevnika i pismo ZupanuProtiv melankolije, poverenje;
protiv očaja, glas naroda,
koji vibrira u prozorima ove tajne kuće.
Vreme i način Daltonove smrti dodatno komplikuju stvari. Oda Če Gevari pod naslovom „Načini umiranja“ upoređuje smrt argentinskog revolucionara 1967. godine sa smrću desetina hiljada ljudi koje je Augusto Pinoče ubio u Čileu i zaključuje „Zamisli, čitaoče, šta bi nam rekli / kada bi nam mogli govoriti o svom iskustvu / ti koji su umrli u ime svakog koncepta.“ Šta bi Dalton rekao, kada bi mogao govoriti sada, o bilo kojem konceptu u čije ime je umro?
Šest godina nakon Daltonove smrti, Giljermoprijeto je bila među prvima koji su stigli u grad El Mozote, gde je bataljon salvadorske vojske obučavan od strane Sjedinjenih Američkih Država u Školi Amerike u Džordžiji upravo masakrirao 811 civila. Prisustvo uništavajućeg carstva nikada nije daleko u Poemas clandestinos. Prozna pesma „Sigurnost“ čini se, posebno, kao odgovor, avant la lettre, na pesmu Kerolin Forše iz 1978. godine, „Pukovnik,“ u kojoj salvadorski mučitelj prosipa po stolu za ručavanje vreću ljudskih ušiju, koje izgledaju „kao polovine sušenih breskvi“. U stilu flash fiction-a, Daltonova pesma priča o zatvoreniku čija tri mučitelja prekidaju svoj posao da bi ga pitali da li može da prepozna koji od njih ima stakleno oko. Nakon pažljivog zagledanja, čovek kojeg muče upire prstom u jednog i kaže da je to njegovo desno oko. U neverici — „oko je američko, to jest, savršeno“ — oni hoće da im kaže kako je znao. „To je jedino oko koje me je gledalo bez mržnje,“ objašnjava. Barem se čini da je ta mržnja humana, za razliku od šljašteće tehnološke savršenosti oka napravljenog u Sjedinjenim Državama.
Još jedna pesma moli sve „progresivne sociologe“ da prestanu sa proučavanjem la enajenación —otuđenja — i da se fokusiraju na „najsjebaniju stvar“, a to je la nación ajena. Ovo bi se lako moglo prevesti kao „nacija tuđina“, koristeći reč koju je vlada SAD-a decenijama upotrebljavala da označi ljude bez dokumenata koji beže od nasilja u Salvadoru i drugim mestima. Hiršman, iz nekog razloga—možda zbog antipatije prema Daltonovoj igri reči—odlučuje da smanji efekat ove rečenice prevodeći je kao „druga nacija“.
Ako je cilj prevođenja što preciznije preneti namere autora, onda je Hiršman nekada izgledao kao nezamenjiv prevodilac za Daltona. Kao komunist, pesnik od izvesnog ugleda i Daltonov savremenik, samo dve godine stariji, Hiršman unosi svoju sopstvenu legendu, uključujući često ponavljanu priču da je pre nego što je otpušten sa fakulteta UCLA zbog aktivizma protiv Vijetnamskog rata, jedan od njegovih studenata bio Džim Morison. Prema bibliografiji sastavljenoj nakon Hiršmanove smrti 2021. godine, napisao je 105 svojih knjiga i preveo 83 dela sa 12 jezika. Njegovi prevodi nekih od najpoznatijih pesama i dalje dobijaju poštovaoce.
Hiršman je takođe bio poznat po tome što je ostao staljinista do samog kraja. Godine 2001. objavljeni su njegovi prevodi sa gruzijskog jezika ranih pesama mladog čoveka koji je kasnije počinio Holodomor, pod ljubaznim naslovom Joey. Dalton je, sa svoje strane, bio lenjinista koji je, iako uvek oprezan u svojim izjavama o Staljinu, uključio stih „Lenjin je bio prva važna Staljinova žrtva“ u svoju pesmu-kolaž Un libro rojo para Lenin (Crvena knjiga za Lenjina) — još jedna od knjiga koja će se pojaviti u novoj ediciji. Autor i prevodilac možda ipak nisu do kraja usklađeni.
Nisu dobro usklađeni ni lingvistički. Hiršman je vrlo malo prevodio sa španskog jezika, i neki od njegovih radova pokazuju da mu nije bio lak. Njegova verzija Daltonove pesme o biskupu, na primer, je upropastila Daltonovu šalu time što je sepulcro blanqueado preveo kao „whitewashed tomb“ (izbeljena grobnica). Na engleskom, kao i na španskom, whited sepulcher — iz verzije prevoda jevanđelja po Mateju u Bibliji kralja Džejmsa 23:27—znači „licemer“.
U drugoj pesmi, Dalton slavi samu poeziju kao vrstu oružja „među prelepim pravim oružjima koja blistaju na suncu / u mojoj ruci ili o mom ramenu” (moj prevod). Hiršman kao da beži od ideje poezije kao blistavog oružja, prevodeći stihove kao „među prelepim pravim rukama koje gore pod suncem / između mojih ruku i na mom ramenu“, što sugeriše da govornik možda ima ili posmatra bolne opekotine od sunca.
U drugim trenucima, Hiršman uvodi nasilje tamo gde Daltonove reči to izbegavaju. Njegova verzija naslova “Como la siempreviva” je “Like the Everlasting“ (Kao Večni), što daje neadekvatni starozavetni prizvuk reči za mali cvet sempervivum. Ova oda nežnosti jedna je od retkih pesama koja prikazuje prirodni pejzaž biljaka i stena, oluje i suše. Prevodeći “Entre las piedras y el fuego” kao „Among the rocks and the gunfire“ (“Među stenama i pucnjima”), Hiršman zaziva gerilsko bojište, a ne trenutni predah oko logorske vatre.
Način Daltonove smrti i ironija u mnogim njegovim pesmama govore o neadekvatnosti revolucionarnih izvesnosti, o greškama saboraca po oružju.
Hiršman je prevodio ove pesme u vreme kada je, nakon dvonedeljne posete Salvadoru, Džoan Didion napisala „U tom mestu teror je datost” u knjizi Salvador (1983), knjizi koju su Anglosi u SAD-u tada najverovatnije čitali o toj zemlji. Daltonova porodična istorija pokazuje da kontinuitet između Sjedinjenih Država, teritorija koje su nasilno anektirale od Meksika, samog Meksika i Centralne Amerike, seže veoma duboko. Ali on je uglavnom ostao nepriznat od strane anglosaksonskih posmatrača. Lovato ističe da je Didion trebalo samo da pogleda oko sebe da bi videla veliku i rastuću salvadorsku zajednicu u Kaliforniji ili da oseti miris vekovima stare kulinarske tradicije u hrani koja dopire iz stanova poput onog u San Francisku gde je živela njegova porodica. Umesto toga, njen rad prikazuje Golden stejt kao „potpuno lišen Salvadoraca i svih drugih Latinoamerikanaca.“
Izdavači knjige pod novim naslovom Stories and Poems of a Class Struggle (Priče i pesme o klasnoj borbi) shvataju potrebu da se Daltonovo delo poveže sa sadašnjim trenutkom kada se radnici u mnogim industrijama širom SAD-a udružuju kako bi se borili protiv dugovečnih sila koje su umanjile njihov udeo u svemu. Takođe su svesni da se razvio novi kulturni čvor preko nacionalnih i jezičkih granica. Pisci poput Lovata i pesnika i memoariste Havijera Zamore, koji pišu na engleskom jeziku, i drugi koji pišu na španskom, poput Kasteljanosa Moje, novinara Oskara Martineza i Klaudije Ernandes, čiji je snažan roman Slash and Burn objavljen 2021. godine u prevodu Džulije Sančes, povezali su se sa velikom publikom u i izvan SAD-a. Kao odgovor, za ovo izdanje je naručen nov predgovor, koji su napisali Kristofer Soto, queer pesnik i abolicionista koji se bori za oslobođenje zatvorenika iz Los Anđelesa, i salvadorska feministička ekonomistkinja Tatjana Marokin.
Oni citiraju stih „revoluciji svuda trebaju ljudi / ne samo spremni da umru / već i spremni da ubiju za nju“ i priznaju da Daltonova „nasilna praksa“ stvara “osećaj opasnosti” kada se govori o njoj u vezi sa rastućim autoritarizmom sadašnjice. Ali oni izbegavaju da se bave drugim problemima, primećujući, u pokušaju da pesme Vilme Flores učine prihvatljivijim, da je „izostanak plate za rad u domaćinstvu stvarnost za žene u Salvadoru” — kao da to nije slučaj i za žene drugde i kao da se u pesmama tvrdi da bi žene trebalo da budu plaćene za rad u domaćinstvu, što se ne tvrdi. Razumljivo je da je primarna briga njihovog novog predgovora uspostavljanje legendarnog statusa Daltona među latinoameričkim piscima i aktivistima, prošlim i sadašnjim.
Soto i Marokin daju najveći doprinost za njegovu dalju relevantnost citirajući, u celini, pesmu pseudonima Huan Zapata — najratobornijeg od pet pseudonima, kao što ime sugeriše — sarkastično naslovljenu „Savet koji više nigde u svetu nije potreban osim ovde u Salvadoru.“ Već decenijama, pišu oni, recituje se među aktivistima u Latinskoj Americi kao upozorenje, signal i osuda:
Nikad ne zaboravi
da i oni koji su najmanje fašisti
među fašistima
takođe su
fašisti.
To je još jedno lice „jednoglasne krvi“ proglašene u pesmi „Kao ti.“ Način Daltonove smrti i ironija u mnogim njegovim pesmama govore o neadekvatnosti revolucionarnih izvesnosti, o greškama saboraca po oružju. Ali Soto i Marokin su u pravu kada kažu da ovaj glas govori o našoj sadašnjosti.
Tim više razlog za žaljenje zbog propuštene prilike u novom prevodu Poemas clandestinos. Mnogi savremeni pesnici-prevodioci, čvrsto ukorenjeni u španskom jeziku, mogli su kontekstualizovati ovaj materijal mimo hladnoratovskih binarnih opozicija i unutar kulturnih kontinuiteta i imperijalnih disjunkcija Amerike. Oni su mogli otvoreno da se pozabave time kako je tok istorije uzdigao neke pesme dok su druge umanjene, i mogli su da postignu da one u potpunosti govore o našem trenutku. Šta bi neko poput njih mogao učiniti sa ovom knjigom?
Tekst: Esther Allen
Izvor: poetryfoundation.org
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i tekst o Robertu Bolanju i njegovom remek-delu o vagabundima, kao i tekst o Klaris Lispektor koju su zvali “brazilski Čehov”.