Godine 1989, dve godine nakon što je dobio Nobelovu nagradu za književnost, ruski pesnik i esejista u egzilu Josif Brodski održao je govor diplomcima koledža Dartmud. Nakon toga, ovaj govor je pretočen u esej objavljen u zbirci O žalosti i razumu, gde je naslovljen “Pohvala dosadi”.
* * *
Značajan deo onoga što vas čeka će otići dosadom. Razlog zbog kojeg bih želeo da vam danas pričam o tome, na ovom uzvišenom događaju, jeste zato što verujem da vas nijedan liberalni umetnički fakultet ne priprema za tu neizbežnost; Dartmut nije izuzetak. Ni humanističke nauke ni prirodne nauke ne nude kurseve dosade. U najboljem slučaju, mogu vas upoznati sa tim osećajem tako što će vam ga izazvati. Ali šta je površan kontakt u poređenju sa neizlečivom boljkom? Najgore monotono nagvaždanje sa katedre ili udžbenik napisan zamornim engleskim jezikom od kojeg vam oči ispadaju nije ništa u poređenju sa psihološkom Saharom koja počinje upravo u vašoj spavaćoj sobi i proteže se sve do horizonta.
Poznata pod raznim imenima – teskoba, malodušnost, zamor, neraspoloženje, jednoličnost, bezvoljnost, apatija, letargija, malaksalost, bezosećajnost, itd – dosada je složen fenomen i u velikoj meri proizvod repetitivnosti. Moglo bi se, dakle, reći da bi najbolji lek protiv nje bila konstantna inventivnost i originalnost. To je ono čemu se vi, tako mladi i pomodni, nadate. Nažalost, život vam neće pružiti tu mogućnost, jer je glavni medijum života upravo repetitivnost.
Naravno, neko će tvrditi da se ponavljanjem pokušaja da se bude originalan i inventivan dolazi do napretka i – u istom dahu – civilizacije. Međutim, budući retrospektivna vrednost, ona nije najvažnija. Jer, ako bismo podelili istoriju naše vrste prema naučnim otkrićima, a da ne pominjemo etičke koncepte, rezultat neće ići u našu korist. Tehnički gledano, dobili bismo vekove dosade. Sama ideja originalnosti ili inovativnosti izranja iz monotonije standardne stvarnosti, iz života, čiji je glavni medijum – štaviše, idiom – jednoličnost.
U tome se život razlikuje od umetnosti, čiji je najveći neprijatelj, kao što verovatno znate, kliše. Nije čudo, onda, što vas umetnost takođe ne podučava kako da se nosite sa dosadom. Malo je romana na tu temu; slika još manje; a što se tiče muzike, ona je uglavnom nesemantička. Sve u svemu, umetnost se bavi dosadom na samoodbramben, satiričan način. Jedini način na koji umetnost može postati uteha od dosade, od egzistencijalnog ekvivalenta klišea, jeste ako vi sami postanete umetnici. S obzirom na vaš broj, međutim, ta perspektiva je neprivlačna isto koliko i neverovatna.
Ali čak i ako svi direktno sa ove diplomske proslave sednete za pisaće mašine, štafelaje i klavire, nećete se potpuno odbraniti od dosade. Ako je ponavljanje majka dosade, vas će, mlade i pomodne, brzo ugušiti manjak priznanja i niska primanja, a oba su hronično prisutna u svetu umetnosti. Sa te tačke gledišta, pisanje, slikanje, komponovanje muzike su jednostavno inferiorni u odnosu na rad u advokatskoj firmi, banci ili čak laboratoriji.
Ovde, naravno, leži spas koji nudi umetnost. Budući nelukrativna, ona retko postaje žrtva demografije. Jer, ako je, kao što smo rekli, ponavljanje majka dosade, demografija (koja će imati mnogo veću ulogu u vašim životima nego bilo koja disciplina koju ste ovde savladali) je njen drugi roditelj. Ovo vam može zvučati mizantropski, ali ja sam više nego duplo stariji od vas i doživeo sam da vidim kako se populacija naše planete udvostručuje. Do trenutka kada budete u mojim godinama, ona će se učetvorostručiti, i to ne baš onako kako očekujete. Na primer, do 2000. godine dogodiće se takva kulturna i etnička pregrupisavanja da će dovesti u pitanje vaše poimanje sopstvene humanosti.
čovek koji ubrizgava heroin u svoju venu to radi uglavnom iz istog razloga zbog kojeg vi kupujete video: da izbegne višak vremena.
To će samo po sebi smanjiti verovatnoću da će originalnost i inventivnost biti protivotrovi za dosadu. Ali čak i u jednobojnijem svetu, drugi problem sa originalnošću i inventivnošću je upravo to što se oni doslovno isplate. Pod uslovom da ste sposobni za jedno ili drugo, brzo ćete postati imućni. Koliko god to bilo poželjno, većina vas zna iz prve ruke da niko nije toliko dosadan kao bogataši, jer novac kupuje vreme, a vreme je repetitivno. Pod pretpostavkom da ne težite siromaštvu – jer se inače ne biste upisali na fakultet – za očekivanje je da vas dosada pogodi čim vam prvi alati za samonagrađivanje postanu dostupni.
Zahvaljujući modernoj tehnologiji, ti alati su jednako brojni koliko i sinonimi za dosadu. U svetlu njihove funkcije – da vas učine nesvesnim viška vremena – njihovo izobilje je očigledno. Jednako nam nešto govori i funkcija vaše kupovne moći, gde ćete vi sa ove proslave krenuti da je uvećavate kliktanjem i zujanjem nekih od tih instrumenata koje čvrsto drže u rukama vaši roditelji i rođaci. To je proročanska scena, dame i gospodo generacije 1989, jer ulazite u svet u kojem snimanje događaja zasenjuje sam događaj – ulazite u svet video snimaka, stereo uređaja, daljinskih upravljača, trenerki i sprava za vežbanje koje vas održavaju spremnima za ponovno proživljavanje svoje ili tuđe prošlosti: konzervisana ekstaza za utrnuće živog mesa.
Sve što sadrži patern obiluje dosadom. To se odnosi na novac na više načina, na same novčanice i na posedovanje istih. Naravno, to nije predlog da se siromaštvo posmatra kao beg od dosade – mada se čini da je Sveti Franja Asiški uspeo upravo to. Ipak, uprkos sveopštoj oskudici oko nas, ideja stvaranja novih monaških redova nije posebno privlačna u ovoj eri video-hrišćanstva. Osim toga, vi ste, mladi i pomodni, voljniji da činite dobra dela u nekoj Južnoj Africi nego u svom komšiluku, radije ćete se odreći omiljenog brenda gaziranog soka nego da zavirite u siromašne i neugledne kvartove grada. Dakle, niko vam ne savetuje da budete siromašni. Sve što vam se može predložiti jeste da budete malo oprezniji sa novcem, jer nule na vašim računima mogu pretvoriti u vaše duhovne ekvivalente.
Što se tiče siromaštva, dosada je najbrutalniji deo te muke, i izlazak iz nje zahteva radikalnije forme: nasilnu pobunu ili zavisnost od droga. Oba su privremena, jer je beda siromaštva beskonačna; obe su, zbog te beskonačnosti, skupe. Generalno, čovek koji ubrizgava heroin u svoju venu to radi uglavnom iz istog razloga zbog kojeg vi kupujete video: da izbegne višak vremena. Razlika je, međutim, u tome što on troši više nego što ima, i što njegova sredstva za beg postaju jednako suvišna kao ono od čega beži, brže nego vaša. Sve u svemu, razlika u taktilnosti između igle šprice i dugmeta stereo uređaja otprilike odgovara razlici između akutnosti i tuposti uticaja vremena na siromašne i na bogate. Ukratko, bilo da ste imućni ili ubogi, pre ili kasnije bićete pogođeni ovim viškom vremena. Vama potencijalnim bogatašima će dosaditi vaš posao, vaši prijatelji, vaši supružnici, vaši ljubavnici, pogled sa vašeg prozora, nameštaj ili tapete u vašoj sobi, vaše misli, vi sami. Shodno tome, pokušavaćete da smislite na koji način da pobegnete. Pored gore pomenutih uređaja za samopodmirenje, možda ćete promeniti posao, mesto boravka, društvo, zemlju, podneblje; možda ćete se okrenuti promiskuitetu, alkoholu, putovanjima, časovima kuvanja, drogama, psihoanalizi.
U stvari, možda ćete spojiti sve to; i neko vreme to može imati efekta. Sve dok se, naravno, jednog dana ne probudite u svojoj spavaćoj sobi sa novom porodicom i drugačijim tapetama, u drugoj državi i podneblju, sa gomilom računa od vašeg turističkog agenta i vašeg terapeuta, ali sa istim bljutavim osećanjem prema svetlu dana koje prodire kroz vaš prozor. Obući ćete svoje mokasine samo da biste otkrili da nemaju jezičke za navlačenje uz pomoć kojih biste se izvukli iz toga što ste shvatili. U zavisnosti od vašeg temperamenta ili godina koje imate, ili ćete paničiti ili ćete se pomiriti sa poznatim osećajem; ili ćete ponovo prolaziti kroz besmislene promene.
“Vi ste konačni”, kaže vam vreme glasom dosade, “i šta god da radite je, iz moje perspektive, uzaludno.”
Neuroza i depresija će ući u vaš vokabular; pilule u vaš ormarić za lekove. U suštini, nema ničeg lošeg u tome da život pretvorite u stalnu potragu za alternativama, u skakanje sa posla na posao, sa supružnika na supružnika, iz okruženja u okruženje, itd, pod uslovom da možete priuštiti alimentaciju i zbrkane uspomene. Ova situacija, na kraju krajeva, dovoljno je glamurozno predstavljena na ekranu i u romantičarskoj poeziji. Problem, međutim, leži u tome što ta potraga pre ili kasnije postaje zaposlenje za stalno, gde se vaša potreba za alternativom podudara sa potrebom ovisnika za dnevnim fiksom.
Međutim, postoji još jedan izlaz iz toga. Možda ne bolji, iz vaše perspektive, i ne nužno siguran, ali direktan i jeftin. Oni od vas koji su čitali Sluge sluga Roberta Frosta možda se sećaju njegove rečenice: “Najbolji izlaz iz je uvek kroz.” Dakle, ono što ću predložiti je varijacija na tu temu.
Kada vas pogodi dosada, suočite se s njom. Pustite da vas slomi; uronite, dotaknite dno. Generalno, s neprijatnim stvarima je pravilo da što pre dotaknete dno, brže ćete isplivati. Ovde se radi o tome, da parafraziramo drugog velikog pesnika engleskog jezika, da u potpunosti sagledate ono najgore. Razlog zbog kojeg dosada zaslužuje takvu pažnju je taj što ona predstavlja čisto, nerazvodnjeno vreme u svom ponavljajućem, redundantnom, monotonom sjaju.
Na neki način, dosada je vaš prozor u vreme, u one njegove osobine koje se obično ignorišu po cenu da postanu opasnost po vašu duhovnu ravnotežu. Ukratko, to je vaš prozor u beskonačnost vremena, što znači, u vašu beznačajnost u njemu. To je možda razlog za nečiji strah od usamljenih, apatičnih večeri, za fascinaciju s kojom neko ponekad posmatra česticu prašine kako se vrti na zraku sunca, a negde sat otkucava, dan je vruć, a vaša snaga volje je na nuli.
Kada se ovaj prozor otvori, ne pokušavajte da ga zatvorite; naprotiv, širom ga otvorite. Jer dosada govori jezikom vremena, i treba da vas nauči najvrednijoj lekciji u vašem životu – onoj koju niste dobili ovde, na ovim zelenim travnjacima – lekciji o vašoj potpunoj beznačajnosti. Ona će vam biti vredna, kao i onima s kojima ćete se susretati. “Vi ste konačni”, kaže vam vreme glasom dosade, “i šta god da radite je, iz moje perspektive, uzaludno.” Ovo se, naravno, možda neće računati kao muzika za vaše uši; ipak, osećaj uzaludnosti, ograničene važnosti čak i vaših najboljih, najstrasnijih dela je bolji od iluzije o njihovim posledicama i samouzdizanja koje je prati.
pokušajte da ostanete strastveni, ostavite svoju hladnokrvnost zvezdama. Strast je, pre svega, lek protiv dosade.
Bojim se, esej Jevgenija ZamjatinaJer dosada je invazija vremena u vaš sistem vrednosti. Ona stavlja vaše postojanje u svoju perspektivu, čiji je krajnji rezultat preciznost i poniznost. Ovo prvo, treba napomenuti, rađa ovo drugo. Što više učite o svojoj sopstvenoj veličini, to postajete ponizniji i saosećajniji prema sebi sličnima, prema toj prašini koja se vrti na sunčevom zraku ili je već nepokretna na površini vašeg stola. Ah, koliko je života otišlo na te čestice! Ne iz vaše perspektive, već iz njihove. Vi ste za njih ono što je vreme za vas; zato izgledaju tako male. I znate li šta prašina kaže kada se briše sa stola?
“Zapamti me”,
šapuće prašina.
Ništa nije dalje od duhovne agende bilo koga od vas, mladih i pomodnih, nego sentiment koji prenose ova dva reda nemačkog pesnika Petera Huhela, sada pokojnog.
Nisam ovo citirao zato što bih želeo da vam usadim sklonost ka malim stvarima – semenkama i biljkama, zrnima peska ili komarcima – malim, ali brojnim. Citirao sam ove stihove zato što ih volim, zato što prepoznajem u njima sebe, i, što se toga tiče, bilo koje živo biće koje se je zbrisano sa postojeće površine. “’Zapamti me’, šapuće prašina”. I u tome se čuje da, ako učimo o sebi od vremena, možda vreme, zauzvrat, može naučiti nešto od nas. Šta bi to moglo biti? Da, inferiorni po značaju, nadmašujemo to osećajnošću.
To je znači biti beznačajan. Ako je potrebna dosada koja parališe volju da vam to bude jasno, onda živela dosada. Vi ste beznačajni jer ste konačni. Ipak, što je stvar konačnija, to je više ispunjena životom, emocijama, radošću, strahovima, saosećanjem. Jer beskonačnost nije naročito živa, naročito emotivna. Vaša dosada vam barem to kaže. Jer vaša dosada je dosada beskonačnosti.
Poštujte je, dakle, zbog njenog porekla – možda koliko i zbog vašeg. Jer je anticipacija te nežive beskonačnosti ono što doprinosi intenzitetu ljudskih osećanja, a često rezultira začećem novog života. Ovo ne znači da ste začeti iz dosade, ili da konačno rađa konačno (mada oboje može zvučati istinito). Ovime se pre sugeriše da je strast privilegija beznačajnih.
Zato pokušajte da ostanete strastveni, ostavite svoju hladnokrvnost zvezdama. Strast je, pre svega, lek protiv dosade. Drugi lek, naravno, jeste bol – fizički više nego psihički, i čest je ishod strasti; iako vam ne želim ni jedno ni drugo. Ipak, kada vas boli, znate da barem niste obmanuti (od strane vašeg tela ili vašeg uma). Na isti način, ono što je dobro kod dosade, kod teskobe i osećanja vaše besmislenosti, besmislenosti svakog postojanja, jeste da to nije obmana.
Takođe možete probati detektivske romane ili akcione filmove – nešto što vas stavlja tamo gde niste bili verbalno/vizuelno/mentalno pre – nešto održivo, makar na par sati. Izbegavajte TV, posebno prebacivanje kanala: to je otelovljena redundantnost. Ipak, ako ti lekovi ne deluju, znajte, svako treba “dušu da izlije u svet crn, naoblačen”[1]. Pokušajte da prigrlite, ili pustite da vas prigrle, dosada i teskoba, koje su ionako veće od vas. Bez sumnje ćete otkriti da taj zagrljaj guši, ali pokušajte da ga izdržite što duže možete, i još malo duže. Iznad svega, nemojte misliti da ste negde pogrešili, ne pokušavajte da se vratite unazad kako bi ispravili grešku. Ne, kao što je pesnik rekao, “Verujte svom bolu”[2]. Ovaj užasan zagrljaj nije greška. Ništa što vas uznemirava nije. Zapamtite da ne postoji zagrljaj na ovom svetu koji na kraju neće prestati.
Ako sve ovo smatrate sumornim, ne znate šta je prava sumornost. Ako vam se čini da je ovo nebitno, nadam se da će vam vreme da ti za pravo. Ako smatrate da je ovo neprikladno za jedan ovako uzvišen događaj, neću se složiti.
Pokušajte, dakle, da pronađete neku utehu u ideji da bez obzira koliko neprijatna ova ili ona stanica može biti, voz tu ne staje zauvek.
Složio bih se s vama kada bi se ovom prigodom slavio vaš ostanak ovde; ali on obeležava vaš odlazak. Do sutra ćete otići odavde, jer su vaši roditelji platili samo četiri godine, ni dan duže. Dakle, morate otići negde drugde, da gradite svoje karijere, zarađujete novac, osnivate porodice, da se suočite sa svojim unikatnim sudbinama. A što se tiče tog drugde, ni među zvezdama ni u tropskim zonama, ni preko granice u Vermontu, niko nema pojma da se odvija ova ceremonija na dartmutskom zelenilu. Ne bih se kladio ni da zvuk vaše muzike dopire do White River Junction-a.
Vi odlazite odavde, članovi generacije 1989. Ulazite u svet, koji će biti daleko gušće naseljen nego ovaj krajolik i gde ćete dobijati mnogo manje pažnje nego što ste navikli u poslednje četiri godine. Sami ste, i to u velikoj meri. Kada govorimo o tome koliko ste važni, možete to proceniti tako što ćete suprotstaviti vas 1.100 spram 4,9 milijardi ljudi na svetu. Razboritost je, dakle, jednako prikladna za ovu priliku kao i fanfare.
Ne želim vam ništa drugo do sreće. Ipak, biće mnogo mračnih i, što je gore, dosadnih sati, izazvanih koliko spoljašnjim svetom toliko i vašim sopstvenim umom. Trebalo bi da budete nekako otporni na to; i to je ono što sam pokušao da učinim ovde na svoj skroman način, iako očigledno to nije dovoljno.
Jer ono što je pred vama je vanredno ali iscrpljujuće putovanje; danas se ukrcavate, takoreći, na voz bez voznog reda. Niko vam ne može reći šta je pred vama, najmanje oni koji ostaju iza vas. Jedna stvar, međutim, u kojoj vas mogu uveriti jeste da to nije povratno putovanje. Pokušajte, dakle, da pronađete neku utehu u ideji da bez obzira koliko neprijatna ova ili ona stanica može biti, voz tu ne staje zauvek. Dakle, nikada niste zaglavljeni – čak ni kada mislite da jeste; jer ovo mesto danas postaje vaša prošlost. Od sada nadalje, ono će se samo udaljavati za vas, zato što je taj voz u stalnom pokretu. Ono će se udaljavati od vas čak i kada osećate da ste zaglavljeni… Zato bacite poslednji pogled na njega, dok je još uvek u svojoj normalnoj veličini, dok još nije fotografija. Pogledajte ga sa svom nežnošću koju možete skupiti, jer gledate svoju prošlost. Pokušajte, tako reći, da sagledate ono najbolje u celini. Jer sumnjam da će vam bilo gde biti bolje nešto što je bilo ovde.
Izvor: relembramentos.wordpress.com
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i tekst o još jednom govoru Josifa Brodskog iz 1984. koji je održao diplomcima Vilijams koledža.
[1] fling your soul upon the growing gloom – stih iz pesme “Crni drozd” Tomasa Hardija, prim. prev.
[2] Belive your pain – stih iz pesme „Alonso Ferdinandu“ H.V. Odena, prim. prev.