Kako je čudno vratiti se ovom starom rukopisu, poprištu tolikih sumnji i jada, da ne kažem opsesije.
Bio sam još beba kada je seme posejano, tri godine po završetku škole, dve nakon moje poražavajuće propasti u prvoj godini studija prirodnih nauka. Zabasao sam u svet advertajzinga, gde su bogovi odlučili da se nađem među piscima romana i drama koji će me odvesti na mesto koje nisam mogao ni da zamislim.
Moj najvažniji kolega na poslu bio je bivši učitelj, tridesetdvogodišnjak, otac šestoro dece, ali i dalje pripravnik, baš kao i ja, i još je čekao dan kada će naš šef prihvatiti neki njegov tekst. Vozio sam Berija Ouklija na posao. Dao mi je Keruakovog Usamljenog lutalicu i druge knjige koje je recenzirao, pobrinuo se da vidim Čehova, Beketa i Joneska, i išao je sa mnom na prve dve izložbe slika u mom životu.
Bilo je vreme ručka u kancelariji kada smo se popeli na tramvaj da bismo otišli na izložbu Slike Neda Kelija 1946–47: Sidni Nolan u galeriji Džordžs. Ničemu se nisam nadao sem sendviču sa jajima i zelenom salatom koji me čekao na poslu, niti sam imao pojma da će mi se Nolanove slike Neda Kelija urezati u mozak i ostaviti trag za sva vremena.
Bila je 1963. godina i, da citiram Sto godina samoće: “svet je bio tako nov da mnoge stvari nisu imale imena, pa je, da bi se označile, bilo potrebno pokazati ih prstom“. Bila je to godina kada sam otkrio Orneta Kolmana i Ingmara Bergmana, Rob-Grijea, Boba Dilana, Kantose Ezre Paunda. Naletim na Džojsovog Uliksa i, onako neuk kakav sam bio, prepoznam sveto mesto, bogohulnu katedralu koja je bila zabranjena, pa odobrena, pa opet zabranjena.
Ti trenuci zanosa uskraćeni su starima i mudrima, namenjeni su onima veoma mladima, koji okreću stranice Uliksa i jedva mogu da poveruju da takav niz reči uopšte postoji:
nisam ja kriva što sam još mlada pa jel tako čudo jedno da pre vremena nisam postala stara zborana veštica kad živim s njim tako hladnim nikad me ne zagrli osim ponekad kad spava i to pogrešan kraj jer verovatno ne zna koga ima kraj sebe izem ti ja muškarca koji je spreman da polјubi ženu u dupe[1]
Zar je dozvoljeno reći tako nešto?
Bila je to godina kada sam pročitao Urlik Alena Ginzberga i „video najbolje umove svoje generacije uništene ludilom, gladne, histerične, nage“. Potražio sam Sina Australije: Priču o Nedu Keliju Maksa Brauna i upravo tu sam otkrio da je i Ned Keli bio pisac, mučen surovim britanskim zakonima. Knjiga je imala 56 strana, a on je na svakoj bio u punom zamahu: besan, bez daha, sin udovice proglašen odmetnikom.
Dragi bože, pomislio sam, zar niko zaista nije razumeo šta je Ned napisao pre nego što je opljačkao banku u Džerilderiju? Zar niko nije video ono što sam ja video: da je naš slavni odmetnik bio žestoki pesnik?
Moja majka i još četvoro ili petoro ljudi zatočeni su nevini, a zar moja braća, sestre i majka ne zaslužuju sažaljenje jer nisu imali izbora do da trpe brutalno i kukavičko ponašanje gomile grdoba, debelovrataca sa vombatskim glavama, trbušinama, svračijim nogama, uskim kukovima i raskrečenim stopalima, sinova irskih izvršitelja ili engleskih zemljoposednika, poznatijih kao činovnici pravde ili viktorijanska policija, koje neki zovu poštenom gospodom. (Ned Keli u pismu iz Džerilderija)
Prepisao sam pismo i nosio ga sa sobom kao relikviju sveca mučenika. Znao sam (iako niko drugi nije) da ću biti pisac i da ću znati šta da uradim sa tim pismom kad dođe vreme za to. Napisao sam 1964. godine svoj prvi neobjavljivi roman. Dve godine kasnije sam pokušao ponovo. Tako je to išlo. Pokušaji. Promašaji. Slatki snovi i letelice skršene na zemlji[2]. Do 1974. godine, kad sam konačno poleteo, izgubio sam Pismo iz Džerilderija.
Godine su prolazile. Tri života kasnije živeo sam u Njujorku. Bila je 1993. godine i Metropoliten muzej je izlagao iste slike sa Kelijem koje sam video 30 godina ranije. Ako i nisam baš požurio da ih vidim, to je bilo zato što sam bio siguran da one nikada neće očarati čoveka kao što su očarale još zelenog dečaka.
Ali moj prijatelj, profesor sa Vasara, radio je kao kustos na izložbi, upravo on je najzad uspeo da me nagovori da posetim izložbu, a tada – dragi Isuse – kakva čuda. Bio sam zapanjen i ponosan, na nas, na Neda, na Nolana, i počeo sam da vodim svoje prijatelje iz centra grada na Gornji Menhetn da vide postavku. I dok sam obilazio prostorije i pričao čudnu priču svojim „žrtvama“, shvatio sam: ipak ću napisati ovaj prokleti roman.
„Zašto pisati o Ned Keliju?“, rekao mi je stari prijatelj iz Sidneja. „O njemu već sve znamo“.
I da, znali smo policijske izveštaje i transkripte sa suđenja. Znali smo za Zakon o zemljištu i za dan kada se Ned borio protiv Vajlda Rajta. Znali smo Džerilderi, Eurou, Stringibark Krik i policajca Ficpatricka. Znali smo istoriju sve do pogubljenja u zatvoru u Melburnu.
Ali iz policijskog izveštaja ne možeš da upoznaš dušu dečaka. A Ned Keli je bio dečak veći deo svog kratkog života, a mi, pošto u glavi nosimo sliku bradatog odmetnika, nismo ni na trenutak pomislili na onog golobradog dečaka koji je voleo svoju majku, izgubio oca zbog policije i bio šegrt pustinjskog razbojnika po imenu Hari Pauer.
Poharao sam knjigu Ned Keli Ijana Džounsa u potrazi za kičmom svoje priče, ali sam takođe opsesivno čitao sve što je imalo veze s tom temom. Posetio sam Eleven Majl Krik, Benalu, Stringibark Krik, Gretu, prvi put sa dragim prijateljem Polom Prajdom i Semom, svojim jedanaestogodišnjim sinom, drugi put sa arhitektom Ričardom Leplastijeom i izdavačem Lori Miler. Lori je znala s konjima. Lori me je naučila kako da posmatram pejzaž iz perspektive konjanika, naterala me da se penjem uz brda koja bih inače zanemario, da spavam pod vedrim nebom u vreći za spavanje po kišnoj noći kada bih, iskreno, radije bio u krevetu u motelu. Nas troje posetili smo Pauers Lukaut mamurni od laprojga iz prodavnice u bescarinskoj zoni, ali ni trovanje alkoholom nije moglo da umanji Leplastijeovu vrhunsku vizuelnu inteligenciju. Pravio sam beleške, sačuvao jedan list sa Stringibark Krika, sastavio enciklopediju mirisa.
Za knjigu koja se na kraju pojavila mnogo dugujem Ričardu i Lori, ali i sebi za svojih prvih 10 godina života u Baks Maršu, na sat vožnje od Beveridža, gde je Ned rođen. Prošlo je samo 60 godina od Nedovog odlaska kada sam ja stigao, a jezik iz Nedovog pisma mogli ste da čujete na igralištu Državne škole broj 28.
I upravo mi je taj jezik probudio želju da napišem Istinitu priču o Kelijevoj bandi, da ispišem savremenu poeziju glasom junaka koga je na smrt osudio osnivač Državne biblioteke Viktorija, iste one ustanove u kojoj se danas čuvaju Pismo iz Džerilderija, njegov oklop i sve i jedna reč koju sam napisao o njegovoj tragediji.
Kina osudila na uslovnu smrtnu kaznu australijsko-kineskog pisca zbog špijunažePreda mnom su ležali svakakvi problemi, ali nikada nisam imao problem sa izrazom.
Lako je prepoznati pisca koji je upravo ustao od stola. Vidi mu se to po zaposednutim očima, kao da i dalje živi u nekom drugom svetu. Ovaj rukopis je taj svet. Upravo tu sam živeo hiljadu dana, uvek siguran u izraz, ali, Bože… Kako je to zapravo izgledalo biti irski imigrant pre jednog veka? Kakav je to osećaj biti sa šesnaest godina zaključan u ćeliji u Bičvortu? Koje su bile dimenzije te ćelije? Gde je bila polica, onaj tvrdi, nepokretni krevet? Šta oseća dečak kome je otac otet, vezan lisicama za čeličnu uzengiju policijske kobile? Moje beležnice bile su haotična hrpa beskrajnih pitanja, neveštih crteža. Šta se dešava kada Uskrs dođe u australijsku jesen umesto u sveto irsko proleće? Kada je osuđenik transportovan, da li benši[3] ostaje za njim? Da bi Ned oživeo morao sam da mislim o stvarima o kojima nikada ranije nisam razmišljao. To je i uzbuđenje i užas spisateljskog života, da se svakog dana hoda po žici. Rukopis ne otkriva ništa od svega toga.
Ako pročitate donji levi ugao rukopisa, lako ćete saznati koje su reči otkucane tog dana. Ali nigde ne piše koje su reči ubačene, premeštene, izbrisane, niti kada je benši ispuzala iz mraka.
Mogli biste to da pitate moj kompjuter ako biste znali kako, ali kompjuter ne govori, a jedini način da se do te informacije dođe jeste da se pročita svih 4.000 stranica rukopisa, i to ne onako kako vi ili ja čitamo završenu knjigu, već kao svetac ili sumanut čovek u ćeliji, neko ko ima strpljenja da pravi beleške o reci ili oblaku.
Ispostavilo se da se moj objavljeni roman nada upravo takvom čitaocu. Da li je to on, ona ili oni? Možda bibliotekar? To je neko koga sam izmislio, neko ko je sakupio Nedove razbacane stranice i složio ih u 13 svežnjeva. To mi je omogućilo da pratim protok vremena, da dodajem slojeve informacija, a takođe – što je važno – da obezbedim poglavlja za svoje čitaoce.
Naravno, moj Ned nije razmišljao u okvirima knjiga ili poglavlja. Nije on imao kad da stavlja zareze, i upravo to njegovom glasu pridodaje užurbanost i strast, nikada ne zastane tamo gde bi to bilo gramatički ispravno.
„Ovo je fantastična priča“, rekla je moja njujorška agentkinja, „ali ne moraš da je pišeš ovako“.
Ali ja sam morao upravo tako da je pišem. A ona je izvrsna agentkinja koja me je odavno upoznala sa Gerijem Fisketdžonom (koji je objavljivao Kormaka Makartija), za koga sam znao da će sigurno znati kako da pročita ono što sam napisao.
Nikada ranije nisam želeo da mi iko stilski sređuje rečenice, ali sada sam rado prihvatio Gerijeva uporna pitanja. Da, bio je Amerikanac, i može da nas zabavi to što se pitao šta znači reč mopoke. Ali on je razumeo knjigu, knjiga mu se dopala, nikad nije odstupao od zahteva da bude što je moguće bolja, da korice budu prave, da mapa bude savršena. Njegovoj se strasti nije moglo umaći. Pronašao me je u Evropi i proveo pet sati na telefonu raspravljajući o ampersandima, jer je želeo da potomci do kraja shvate da sam znao šta radim. Pravio je spiskove za strane izdavače i lektore koji bi knjigu kasnije objavili, samo da bi im stavio do znanja da ono što bi mogla biti greška prema Čikaškom priručniku o stilu jeste upravo ono što je autor želeo da bude oštampano.
Geri se izložio riziku zbog te knjige, prodavao je prodajnom odeljenju, knjižarima i svakome ko bi hteo da ga sluša. Konačno sam saznao na šta pisci misle kada kažu da su „objavljeni kako treba“.
Neki su dovodili u pitanje moj naslov, ali Geri nikad nije. Verovao je da je knjiga onakva kakvom ju je Ned nazvao, sa etiketom na kojoj se isticalo da je to istinita priča sina udovice koji je bio žrtva krivokletstva, lažnog svedočenja policije i štampe. Istinita priča je morala da bude upravo to, i ništa manje od toga.
Piše: Piter Keri*
*odlomak iz kataloga povodom izložbe Kreativni činovi: Umetnici i njihove inspiracije u Državnoj biblioteci Viktorije
Izvor: Gardijan
Preveo: Matija Jovandić
***
[1] Iz “Uliksa” u prevodu Zorana Paunovića (Cid, Podgorica, 2001)
[2] Stih iz pesme „Fire and Rain“ Džejmsa Tejlora (prim. prev)
[3] Ženski duh iz irskog folklora koji najavljuje smrt člana porodice kukanjem ili naricanjem (prim. prev)