Korespondencija: mladi Džejms Džojs i Henrik Ibzen

SHARE:

Kada govorimo o liku i delu Džejmsa Džojsa, zanimljivo je pomenuti poznatu korespodenciju ovog revolucionarnog moderniste sa njegovim literarnim idolom, slavnim norveškim dramaturgom Henrikom Ibzenom. Prvi Džojsov ikada objavljeni tekst bio je upravo pohvalni prikaz Ibzenove u tom trenutku nove drame „Kad se mi mrtvi probudimo“, koji je osamnaestogodišnjem Ircu objavio ugledni londonski žurnal Fortnightly Review 1900. godine. U tom prikazu navedene drame, za koju je Džojs kaže da poseduje „univerzalni smisao“, veliča se i brani za to vreme kontroverzni Ibzenov pristup obradi društvenih problema. Tada počinje trogodišnja prepiska između Džojsa i Ibzenovog prevodioca u Engleskoj Vilijama Arčera, preko kojeg je norveški književnik slao pisma svom mladom irskom kolegi. Godine 1901. Džejms Džojs je poslao direktno Ibzenu pismo-čestitku povodom njegovog 73. rođendana:

Poštovani gospodine,

Pišem vam i pozravljam vas na vaš 73. rođendan i time želim da se pridružim svima onima, na celom svetu, koji vam žele dobro. Možda se sećate da je nedugo nakon objavljivanja vaše poslednje drame „Kada se mi mrtvi probudimo“ reči hvale za nju su objavljene u jednoj od engleskih revija – The Fortnightly Review – pod mojim imenom. Znam da ste ih videli, jer mi je nedugo zatim gospodin Vilijam Arčer pisao i rekao mi je da u pismu koje ste mu nekoliko dana pre toga poslali stoji: „Pročitao sam, a pre će biti sricao, prikaz u The Fornightly Review-u gospodina Džojsa, koji je veoma benevolentan i na kome bih veoma voleo da se zahvalim autoru, samo kada bih dovoljno poznavao jezik.“ (Moje znanje vašeg jezika nije, kao što vidite, sjajno, ali verujem da ćete biti u stanju da dešifrujete smisao.) Ne mogu vam opisati koliko me je ganula vaša poruka. Ja sam mlad, veoma mlad čovek, i možda će vas takva jedna nervoza nasmejati. Ali sam siguran da biste, ukoliko se vratiti unazad kroz vaš život do vremena kada ste vi bili student, kao što sam ja sada, i ako pomislite šta bi vama značilo da vam se obratio neko koga tako visoko poštujete, kao što ja poštujem vas, mogli u potpunosti da me razumete. Jedino za čim žalim je, naime, što je do vas stigao ishitren i nezreo članak, umesto nešto što je bolje i vrednije vaše pohvale. U njemu možda nema hotimične gluposti, ali zaista ne bih mogao ništa više da dodam. Možda vam smeta što je vaš rad prepušten na milost i nemilost jednog mladića, ali sam ubeđen da vam više odgovara temperamentnost, nego hladnokrvnost i „kulturni“ paradoks.

Šta još da kažem. Obznanjivao sam vaše ime tokom studija gde god je ono bilo ili nepoznato ili slabo i nedovoljno poznato. Tražio sam za vas mesto u istoriji drame koje vam sa pravom pripada. Isticao sam ono što je, kako mi se čini, vaša najveća veština – blagorodna autentična snaga. I vaše druge karakteristike – vaša satira, vaša tehnika i orkestrirana harmonija – i njih, takođe, dodao bih. Ne mislite o meni kao o idolopokloniku. Ja to nisam. I kada sam govorio o vama, u debatnim krugovima, i na drugim mestima, skretao sam pažnju bez ikakve suvišne buke.

Ali najdraže stvari uvek zadržimo za sebe. Nisam im otkrio ono što me najviše veže za vas. Nisam im rekao kako me ispunjava ponosom ono što mi se ukazuje maglovito u vezi sa vašim životom, kako me inspirišu vaše bitke – ne one očigledne, materijalne bitke, nego one koje ste izvojevali i dobili iza vašeg čela – kako me je osokolila vaša rešenost da zgrabite tajne života, i kako ste vašom apsolutno indiferentnošću prema kanonima umetnosti, prijatelja i šiboleta hodali u svetlu vašeg unutrašnjeg heroizma.

Vaš rad na zemlji je pred svršetkom i bližite se tišini. Pred vama nadolazi tama. Mnogi pišu o takvim stvarima, ali ih ne poznaju. Taj put ste samo otvorili – iako ste njime išli daleko koliko ste mogli – svršetkom „Džona Gabrijela Borkmana“ (pretposlednja Ibzenova drama, prim. prev.) i njegovom spiritualnom istinom – jer vaša poslednja drama, verujem, stoji izdvojena. Ali siguran sam da veće i svetije prosvetljenje tek dolazi.

Kao jedan od pripadnika mlađe generacije u čije ime ste progovorili, pozdravljam vas – ne skromno, jer sam ja nepoznat a vi slavni, ne žalostivo, jer ste vi star, a ja mlad čovek, ni arogantno, ni sentimentalno – već radosno, s nadom i ljubavlju, šaljem vam pozdrave.

Iskreno,
Džejms A. Džojs

(preveo: Danilo Lučić)