PISAC I SAMOĆA (I) Adam Hazlet o ispitivanju intimnosti kroz izmišljene likove

SHARE:

samoća

Adam Hazlet (1970) autor je zbirke kratkih priča „Vi ovde niste stranac“, koja je ušla u finale izbora za Pulicerovu i Nacionalnu nagradu i romana „Union Atlantik“ i „Zamisli da me nema“, za koji je dobio  nagradu Los Anđeles Tajmsa. Njegove knjige su prevedene na osamnaest jezika, a roman “Zamisli da ne nema” objavio je nedavno beogradski “Kontrast”. Njegovi novinski tekstovi objavljivani su u vodećim svetskim medijima, a ovde prenosimo njegov esej u kojem se bavi odnosim pisca prema samoći i vezama između stvarnih i imaginarnih života. Oprema je redakcijska.

Moj prijatelj psihijatar ukazao mi je na to da je jedna od definicija psihoze čvrsto verovanje u imaginarni svet koji traje mesecima ili godinama, a niko osim pacijenta nije u stanju da ga spozna. Zapitao se naglas nije li to i pristojna definicija romanopisca. Izronivši nedavno iz petogodišnje usmerenosti na lični imaginarni svet iz svoje poslednje knjige, mislim da je u pravu. Što me je dovelo do toga da razmotrim potrebu koja ljude usmerava da počnu da piše, kao i vezu između njihovih stvarnih i imaginarnih života.

Jedan od paradoksa pisanja je da, u nameri da odgovorite na potrebu da saopštite nešto drugima, završite provodeći velike količine vremena sami sa sobom. U slučaju sa knjigom, saberu se tu godine usamljenosti, neke od njih blagorodne, čak i prijatne, mnoge bedne i ispunjene sumnjom. Ima ironije u tome što je jedan od motiva mnogih pisaca da nešto saopšte, da počnem s tim, upravo to što su ranije u životu iskusili usamljenost, a pisanje se čini kao način da se ona prevlada, kao povezivanje sa drugima. Samoća nametnuta u mladosti postaje izbor kada se odraste. Ono što je bio izvor stida, postaje uslov za rad. Sklanjate se od sveta sa namerom da mu se približite.

adam haslett promo

Adam Hazlet

Najočigledniji razlog moje usamljenosti kao klinca bio je to što je moj otac, a pretposavljam da sam sa četrnaest u njega i dalje bio pomalo zaljubljen, počinio samoubistvo. Pošto je patio od depresije, nikada mi nije palo napamet da ga krivim ili budem na njega ljut. U mom mladom umu, on je umro kao mučenik nevidljivog uzroka.

Gubitak roditelja prilično je uobičajena stvar, a ja sam radio ono što većina klinaca radi kada im njihov svet deluje uništeno. Pokušao sam da manje obraćam pažnju na ono što je ostalo. Sećam se koliko sam ponosan bio na analogiju koju sam razvio da bih objasnio svoje stanje: pregoreo sam, rekao sam prijateljima, a posledica je bila to da nisam osećao ništa što nije dovodilo do usijanja kakvo je izazvala smrt mog oca. Drugim rečima, bio sam imun na sitne brige i razočaranja od kakvih je patila većina ljudi jednostavno zato što ona nisu ostavljala traga na mom sprženom duhu.

Nije to, naravno, bilo tačno. Bile su mi potrebne pažnja i ljubav više nego ikada. Bile su mi potrebne do nedopustivo visokih granica. Svoju dramsku, romantičnu metaforu koristio sam da bih prikrio tu činjenicu. Bila je to rana lekcija o važnosti priče kao mesta za skrivanje. Jer sam upravo to radio – počinjao sam da pretvaram svoj život u narativ, izrečen isprva u sebi, a potom, kada sam počeo da vodim dnevnik, poveren njegovim stranicama.

Određeno raspoloženje moglo je da povredi, ali pisanje dobro sročene rečenice o istom raspoloženju nosilo je i zadovoljstvo, nagoveštaj kontrole. Uz tu malu, ličnu moć došlo je i malo uživanja, nešto čega skoro uopšte nisam imao u tom trenutku svog života, ne računajući upotrebu lekova. Stvaranje muzike dobre rečenice, one koja bi odjeknula najbolje kada bih je pročitao, bilo je bekstvo za kojim je moglo iznova i iznova da se posegne.

Drugačije iskustvo

Elegija je, dakle, bila sigurnost. Predstavljanje sebe i onih oko sebe kao likova čija je sudbina bila već zapečaćena, dodajući tu i apstraktnu tugu, dok se sve to drži na sigurnom. Proći će godine dok nisam pročitao rečenicu iz romana “Izvor bola” Rasela Benksa, o dvojici braće “čija je najbolja vera u povezivanje sa ostalim ljudskim bićima ležala u tome što su, sebe radi, detaljno razrađivali elegični način povezanosti, takve kao da je svačiji život već okončan”, ali kad jesam, doživeo sam jedno od onih žestokih iskustava da sam se prepoznao u knjizi.

zamislidamenema_adamhaslet-500x758

Roman Adama Hazleta u izdanju “Kontrasta”

Na koledžu sam studirao engleski i učili su nas po tada standardnom narativu o istorijskom napretku književnosti. Bilo je to, otprilike, ovako: zbog sve svoje moći deskripcije i posmatranja društva, realizam 19. veka bio je uključen u buržoasku ideologiju diskretne, koherentne ličnosti, uglavnom sklone braku. Bila je to ta ideologija koju je, pod pritiskom gradskog života, modernizam 20. veka hrabro razorio, utiskujući strasti podeljene, moderne svesti u sintaksu rečenice. Ali tad, u skladu s vremenom, modernizam se pokazao posvećenim “gospodarskom narativu” zapadne kulture, velikom napretku kroz niz umetničkih spomenika koje je modernizam genijalno reinterpretirao i u tom procesu doneo čuvena završna poglavlja radnje koja je vodila od Platona do Džojsa. I tako smo stigli do savremenog postmodernizma, sa njegovom podrivajućom ironijom, skrojenom da poremeti ovaj narativ i obori mu pretenzije, ubacujući same mogućnosti značenja u beskrajna pitanja.

Bio sam mlad i prihvatio sam iz toga lekciju da moraš da budeš inovativan u formi da bi se ubrajao u pisce. Bilo je to ono što je svaka nova generacija trebalo da radi: da prokaže stare forme i izmisli novu gramatiku u skladu s vremenom.

A onda se nešto dogodilo. Napustio sam akademiju. Preselio sam se u Njujork i našao posao. A posle posla sam sedeo za stolom u svojoj maleckoj spavaćoj sobi i pokušavao da pišem priče koje će dirnuti ljude, koje će ih navesti da nešto osećaju. Jer, moje iskustvo i iskustvo iz mog okruženja nije bilo prevashodno pod pritiskom modernističke estetike. Bila je to pre nižerazredna depresija. Osećaj da ništa nije baš važno. Kakav god stav zauzeo, on je nosio neobavezan, odustajući kvalitet u sebi. A opet, istovremeno, iza poze nezainteresovanog lenjivca, ispunjavali su me usamljenost, bol i čežnja za prisnošću. Bile su to teme koje postmodernu književnost uglavnom nisu zanimale, osim kao stvari za parodiranje.

Verujem u to da pišete knjigu kakvu biste hteli da pročitate. Kao čitalac, žudeo sam za nekom vrstom priznanja, koliko god ono bilo razbijeno, vrenja doživljenog iskustva, bola i apsurdnosti pokušavanja da se dopre do drugih ljudskih bića bar kroz mrvice iskrenosti i otvorenosti. I tako sam, bez jasnog saznanja šta tačno radim, u nekoliko narednih godina napisao niz priča i one su ušle u moju prvu knjigu, a svaka od njih je, na ovaj ili onaj način, izražavala ovu borbu: kako pronaći prisnost u kulturi koja je izbušila i ispraznila veći deo jezika za kakvim se poseži pri opisivanju prisnosti. Kako opisati iskustvo žaljenja, kada je naše pojmove za to pregazila komercijalizacija ispovesti. Neprijatelj nije bila Nova kritika. Bio je to kliše.

Pokušavao sam da pišem prozu čiji ritam je stvarao atmosferu, muziku, kakva je dopuštala nijansiranje izolacije čoveka, čežnju da se ona prevlada i izražavanje osećanja neuspeha ili, katkad, kratkog uspeha u pokušajima da ta izolacija dopre do svesti čitalaca. Tada sam verovao, a i sada verujem, da bogatsvo umetnosti koje je potrebno nasilnom, rastrzanom, na medije upućenom svetu više nije preispitivanje mogućnosti značenja – masovna kultura po sebi je postala to preispitivanje. Pre je potrebno proizvesti značenja koja se opiru onome što odvlači pažnju. Potrošački kapitalizam napreduje istovremeno stvarajući usamljenost ljudi i prilagođavajući tome hiljade lekova. Jedan od oblika otpora tome je doživljaj ljudske prisnosti u umetnosti i životu, dosegnut kroz neprekidno usmerenu pažnju ka onome što leži iznad i izvan sfere tržišta.

(nastaviće se)

Izvor: lithub.com
prevod: M. Jovandić
foto: Pixabay