Objavljeno reizdanje “Alise u zemlji čuda” koje je 1969. ilustrovao Salvador Dali

[dropcaps round=”no”]G[/dropcaps]odine 1865, viktorijanski matematičar je napisao bajku koja će postati jedna od najvoljenijih knjiga za decu na svetu, ali i modernističko remek-delo filozofije, koje će širiti svoju mudrost svakim novim čitanjem – jedno od nekolicine dela, uz možda “Vitruvijevog čoveka” Leonarda da Vinčija, koje je uspelo tako suptilno, ali besprekorno, da spoji umetnost, nauku i filozofiju.

Skoro čitav vek kasnije, 1961. godine, Marsel Dišan je u predavanju pod nazivom “Kuda idemo odavde” predvideo da će sutrašnji umetnici, koji se tek pojavljuju “kao u “Alisi u zemlji čuda” (…) morati da prođu kroz lupu mrežnjače, kako bi dosegli mnogo dublju ekspresiju.” On je bio prvi koji je intuitivno shvatio zajedničko, konceptualno polje delovanja između priče koju je matematičar Čarls Dodžson usnio vek ranije tokom vožnje čamcem jednog popodneva, pre nego što je postao Luis Kerol, i procvata nadrealističkog umetničkog pokreta, koji je tek stasavao. Dišanovi uvidi su se materijalizovali u konkretnu formu osam godina kasnije, kada je jedan urednik iz izdavačke kuće Rendom haus (Random House) vizionarski dodelio istaknutom nadrealisti Salvadoru Daliju da ilustruje Kerolov klasik za jednu malu, ekskluzivnu ediciju izdanja meseca. Dali je napravio dvanaest heliogravura – jedan frontispis, koji je potpisao na svakom primerku edicije, i po jednu ilustraciju za svako poglavlje knjige.

Više od pola veka, ovo neobično, ali ipak organsko ukrštanje genija, važilo je sa skoro mitski artefakt, rezervisan samo za kolekcionare i naučnike. Kako bi obeležili 150. godišnjicu ove voljene knjige, nezavisni izdavač Princeton University Press je vratio u život “Alisu u zemlji čuda” sa Dalijevim ilustracijama – krunsko postignuće među svim ostalim izvanrednim ilustracijama Kerolovog remek-dela, vek i po od njenog stvaranja, sa novim uvodom Marka Burštajna, predsednika udruženja “Luis Kerol” severne Amerike, i predgovorom Tomasa Bankofa, koji je poznavao Dalija i sarađivao sa njim.

U svom uvodu, Burštajn razmatra kreativne veze Kerola i nadrealista:

I za Kerola i za nadrealiste, ono što neki zovu ludilom može se posmatrati i kao mudrost. Čak su i kreativni procesi Kerola i nadrealista bili slični. Nadrealisti su praktikovali automatizam u svom pisanju i crtanju; Kerol je za prvobitno pričanje neke priče govorio da je “bez napora”, dodajući da je “svaka ideja i svaka reč dijaloga došla sama od sebe (…) kada me je bez traženja mašta preplavljivala, ili kada bi iznurenu muzu na rad nagonilo to što je morala da kaže nešto, a ne zato što je imala nešto da kaže.”

Kao dodatak svemu ovome, kolaži su bili ozbiljan deo stvaralačkog aparata kod nadrealista; Kerol je izmislio termin portmanto (portmanteau) – kombinacija reči – i stvorio poemu Jabberwocky, najpoznatiji primer neologističke besmislice u engleskom jeziku (ili nešto tome blisko, u svakom slučaju).

I sam Salvador Dali je primenio pregršt nadrealističkih tehnika u svojoj interpretaciji ove priče. Za predstavljanje Alise – jedinog lika koji se pojavljuje u svakom poglavlju – iskoristio je sliku devojčice koja preskače uže sa platna koje je naslikao 30 godina pre toga. Postavio je ovu čudnu, statičnu figuru, uhvaćenu u sred rotacije, na svakoj od 12 ilustracija – izbor koji je bio čist automatizam, delimično realizovan tehnikom kolaža, kao da čuje Kerolovu bajalicu sa prve stranice knjige: “Drugi put ću dalje” – “Taj drugi put SAD je!”