O bogu, o gradu, o ljudima (Anja Marković, “Napolju su ljudi”)

SHARE:

Bojan Vasić
O bogu, o gradu, o ljudima

  Prva knjiga Anje Marković, objavljena u ediciji Prvenac Studentskog kulturnog centra Kragujevac, prošla je prilično zapaženo. Pored nekoliko pozitivnih kritika, knjiga je dobila i Brankovu nagradu za najbolju prvu zbirku pesama. Iako je od njenog objavljivanja prošlo dve godine, recepcija knjige Napolju su ljudi, ali i drugih pesama ove autorke, tek je započela, budući da se radi o jednoj od zanimljivijih pesnikinja koje su se poslednjih godina javile na mlađoj poetskoj sceni. Moglo bi se reći da je glas Anje Marković pre svega intimistički, da govori o svom neposrednom introspektivnom iskustvu ali i o subjektivnom doživljaju drugih, društva u kojem se kreće i koje tu intimu, na kraju krajeva, i određuje. Zbirka je podeljena na cikluse, ukupno njih četiri – „U lancima“, „Razbijeni mozaik“, „Tišinarenje“ i „Skraćenice“. Prva tri ciklusa pisani su sličnim poetskim izrazom i razlika među njima pre svega je tematska, nastajući promenom perspektive subjekatskog glasa, dok četvrti predstavlja sumiranje prethodnog pesničkog iskustva kroz asocijativnu redefiniciju glavnih pojmova određujućih za pesnički svet čitave zbirke.

            Prvi ciklus, „U lancima“, jeste najobimniji i predstavlja neku vrstu opisa atmosfere u kojoj se kreće pesnički subjekt, istovremeno služeći i kao okvir za pesme iz naredna dva ciklusa. Njegov naslov potencijalno upućuje na dve stvari: s jedne strane asocira na ropski, podređen i gotovo besperspektivan položaj kako pesničkog subjekta tako i drugih lica opisanih u nagoveštenim situacijama, dok na drugoj strani upućuje na formalno ulančavanje pesama, koje je dosledno sprovedeno sve do kraja ciklusa. Međuzavisnost individue i društva, njihova suštinska, ogledalna srodnost, dati su već u motou na početku zbirke: „Gradovima koji imaju dušu i dušama koje su čitavi gradovi.“ I upravo grad u zbirci Anje Marković dobija centralnu, noseću ulogu, predstavljajući istovremeno i sažetak čitavog ljudskog društva u jednoj reči, ali i sliku eksteriorizovane čovekove unutrašnjosti, ali i paradigmu kosmičkog poretka. Grad je, tako, istovremeno simbol i spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta, mikro i makro kosmosa, mesto na kom se društvo i pojedinac, tokom čitave zbirke, ogledaju jedno u drugom, pate od istih boljki i opisuju sličnim slikama, koje će se ponekad i doslovno ponavljati.

napolju su ljudi (5)

Anja Marković, Napolju su ljudi, SKC Kragujevac, 2012

 Tako već prvi stih uvodne pesme početnog ciklusa pod nazivom „Posle rata“ glasi „Razbijeni mozaik cveta“, čime je u prvi ciklus uveden, putem interpolacije naslova, i prostor drugog. Time je, na specifičan način, potcrtan pomenuti paralelizam: i grad i pojedinac opisani su kao skupovi delova. Uvođenjem slike mozaika oni su jasno određeni kao delovi bivše celine, kao segmenti smislene slike koji su nasilno rastavljeni i sada postoje tek kao elementi cvetanja jedne metonimijske, prostorne, neodređene strukture. Ipak, ti delovi nisu jednostavno besmisleni i izolovani, već se pokazuju pre svega kao nosioci jednog bivšeg određujućeg smisla, a koji sada „cvetaju“ na – moguće je – istom prostoru, ali određeni nekom novom logikom. Ali, ta logika ne uspeva da se konstituiše kao nov, racionalan i vidljiv smisao, nalik starom. Ono što osim prostorne povezanosti dodatno spaja delove razbijenog mozaika jeste, s jedne strane, upravo neodređenost maglovite, emotivne atmosfere kroz koju ih vidi subjekt i, s druge, porobljavajuća, nevidljiva logika koja leži ispod ovih fragmenata, a koju pesnikinja kao da pokušava da nagovesti formalnim ulančavanjem tekstova.

            U prvom ciklusu „cvetanje mozaika“ obeleženo je amorfnom obradom velikih tema, aluzijama na istorijski i metafizički kontekst osmišljavanja ljudskog postojanja, skicama ratova i revolucija, pogubljenja ljudi i smrti bogova. Stiče se utisak da se epohalne promene dešavaju istovremeno i blizu i daleko, i u vremenskom i u prostornom smislu, subjekatska perspektiva se iz pesme u pesmu menja, negde je jasna, negde enigmatična, povremeno alegorična pa opet data kroz emocionalnu ekspresiju. Drugi ciklus, „Razbijeni mozaik“, iako sličan prvom na izražajnom planu, tematski sužava opseg pevanja na odnos sa drugim, na pokušaj izražavanja ljubavi i drugog jezikom, ali i na pokušaj samospoznaje kroz ovaj odnos. Ta spoznaja istovremeno predstavlja i rad na rekreiranju celine sopstva („postalo je naporno iznova sklapati mozaik“, pesma „Neki su najlepši u delovima, neki su samo delovi“), koja se odvija pomoću reči, u jeziku. Na sličan način svoju celovitost traži i ljudsko društvo, što je predstavljeno razvijanjem motiva grada, ali i čitav kosmos, što je tematizovano uvođenjem motiva bogova, kojima je prilepljen neobičan pridev – „sniženi“.

U tom kontestu je zanimljiv motiv Sibira, koji iskrsava na nekoliko mesta u knjizi, i koji kao da predstavlja prostor praznine, suprotnost ljudskom prostoru (duši, gradu, kosmosu), mesto na kojem je neko „prećutao sebe / u najlepše pesme“, mesto ostvarenja mistične, neme celovitosti. Nije, dakle, ni čudo što će pesnikinja osetiti privlačnost tog prostora i pokušati da se približi punoći mozaika upravo putem približavanja nemosti. „Pisanje pesama / je samo jedan oblik ćutanja / o stvarima“ glasi završna pesma drugog ciklusa („Poslednji delovi mozaika“) koja je i svojevrstan uvod u treći, „Tišinarenje“. Nesvakidašnja glagolska imenica iz naslova ciklusa na zanimljiv način sažima motive ovih pesama. Razbivši uvođenjem radnje statičnost imenice tišina, pesnikinja takođe ukazuje na rad, repetitivni rad i koncentraciju koji su potrebni da bi se postigla nemost, koja se javlja u različitim oblicima: kao tišina, noć, san, sneg, šapat, zvezdano nebo, glas ribe – ali i na zastrašujući, preteći način, kao praznina smrti ili neizdrživa „buka bezglasja“.

Upravo su strah od tišine i noći, kao i spoznaja nemoći u pokušaju da se izađe iz ljudskog sveta („Grad je jedino nebo / za koje mi ruke nisu prekratke“) ono što pesničkom subjektu omogućava da se pomiri sa svojom necelovitošću i prihvati je kao gotovo prirodno i pozitivno stanje (kao u završnoj pesmi trećeg ciklusa, „Početak je u promrzlim zvezdama“). Možda bi se, gledano iz te perspektive, moglo reći da završni ciklus „Skraćenice“ predstavlja ispisivanje punog kruga na subjekatskom putu ka sebi, ali ne kao povratak na početnu tačku, već kao izdizanje na spirali. Posle udaljavanja od jezika i u iskušenju da napusti razbijenu ljudskost zarad celovitosti ćutanja, glas pesničkog subjekta ponovo je posegao za rečima, ali sada rukuje njima opreznije, preciznije, suzdržano. Svaki naslov pesme postaje jedan od pesničkih pojmova, a njihovi delovi – početna slova reči stihova koji ih čine. Ovaj odnos govori o tome da je subjekt uspeo da se osvrne unazad i prepozna najvažnije tačke na svom putu i pokuša da taj put pomoću njih i osmisli, ali i da je uspeo u onome što mu do tada nije polazilo za rukom – da sklopi mozaik, ali mozaik od reči, varljivu celinu u jeziku.

            Time stvoren modernistički prizvuk poslednjeg ciklusa prava je suprotnost izrazu ostalih, tako da se, u odnosu na njih, može posmatrati ili kao ekces ili kao neka vrsta zaključka. Specifičnost stila Anje Marković u njenoj prvoj knjizi sastoji se pre svega iz spoja amorfne aluzivnosti i slobodne, asocijativne lirske emotivnosti. Njena tematika kao da predstavlja borbu sa neprozirnim preobiljem sveta, pokušaj njegovog sveobuhvatnog intimnog, istorijskog i metafizičkog mapiranja. Izuzimajući povremeno, nesigurno korišćenje rime i obilato ponavljanje motiva, ova poezija nema čvršću strukturu – ni dovršenost fragmenta ni zaokruženost pesme. Njena snaga leži u uspelim proplamsajima imaginativne emotivnosti koji svetle među redovima introspektivnog ili narativnog zamaha. I upravo su to mesta na kojima se prepoznaje osobenost pesničkog glasa Anje Marković i, čini mi se, upravo ono što obezbeđuje njenoj prvoj knjizi zasluženu pažnju.

Untitled-1