Franc Fanon, esejista, psihoanalitičar i revolucionar sa Martinika, dao je nemerljiv doprinos proučavanju borbe protiv kolonijalizma. U XX veku, njegovi tekstovi, kao i njegov angažman u oslobodilačkim naporima Alžira da se dekolonijalizuje, bili su smernice mnogim antikolonijalnim pokretima širom sveta. Fanonovo kvintesencijalno delo koje se bavi ovom problematikom Prezreni na svetu objavljeno je u izdanju Fakulteta za medije i komunikacije, u prevodu Olje Petronić.
Glif vam ovde prenosi jedan tekst iz ove knjige – u pitanju je Fanonovo izlaganje na drugom Kongresu pisaca i umetnika crnaca “Uzajamna utemeljenost nacionalne kulture i oslobodilačkih borbi”, koje je održano u Rimu 1959. godine. U njemu, Fanon razmatra odnos i povezanost rađanja i razvoja kulture jedne nacije sa njenim oslobađanjem od kolonijalnih stega. Više o knjizi možete saznati ovde.
* * *
Kolonijalna dominacija, zato što je totalna i pojednostavljujuća, uspela je da na spektakularan način rasturi kulturni život potčinjenog naroda. Poricanje nacionalne realnosti, novi pravni odnosi koje je uvela okupatorska snaga, odbacivanje domorodaca i njihovih običaja na periferiju kolonijalnog društva, eksproprijacija, sistematsko podjarmljivanje muškaraca i žena, sve to omogućuje ovo kulturno poništavanje.
Pre tri godine, na našem prvom kongresu, pokazao sam da u kolonijalizmu dinamizam biva prilično brzo zamenjen učvršćavanjem stavova. Oko područja kulture tada se postavljaju ograde, putokazi. Postoji mnogo najelementarnijih odbrambenih mehanizama koji se po više osnova mogu izjednačiti sa jednostavnim nagonom za samoodržanjem. Taj je period zanimljiv zato što ugnjetač više ne uspeva da se zadovolji objektivnim nepostojanjem nacije i kulture ugnjetenih. Ulažu se svi mogući napori u cilju navođenja kolonizovanog čoveka da prizna inferiornost vlastite kulture preobražene u instinktivne oblike ponašanja, da prizna nerealnost vlastite nacije i, u krajnjem slučaju, neorganizovani i nezaokruženi karakter vlastite biološke strukture.
Reakcija kolonizovanog čoveka na tu situaciju nije jednoobrazna. Dok mase održavaju netaknutima one tradicije koje su u najvećoj meri neskladne sa kolonijalnom situacijom, dok se stil domaće radinosti učvršćuje kao sve stereotipniji formalizam, intelektualac se mahnito baca na fanatično ovladavanje kulturom okupatora, pobrinuvši se da pritom nagrdi vlastitu nacionalnu kulturu, ili pak pronalazi utočište u iscrpnom, metodičnom, strastvenom i ubrzo jalovom nabrajanju vrednosti te kulture.
Zajedničko obeležje ta dva pokušaja jeste to što i jedan i drugi dovode do nepodnošljivih protivrečnosti. Bio odmetnik ili supstancijalista, kolonizovani čovek je neučinkovit zato što upravo analiza kolonijalne situacije nije izvedena kako treba. Kolonijalna situacija gotovo potpuno zaustavlja razvoj nacionalne kulture. Nema, niti može biti nacionalne kulture, nacionalnog kulturnog života, kulturnih inovacija ili nacionalnih kulturnih preobražaja u okviru kolonijalne dominacije. Tu i tamo ponekad iskrsnu odvažni pokušaji da se oživi kulturni dinamizam, da se preusmere teme, forme, tonaliteti. Neposredna, opipljiva, očigledna korist od tih trzaja ništavna je. Ali, ako ispratimo njihove posledice do krajne granice, uočićemo da se sprema proterivanje mraka iz nacionalne svesti, dovođenje ugnjetavanja u pitanje, otvaranje prema oslobodilačkoj borbi.
Pod kolonijalnom dominacijom nacionalna kultura je osporavana kultura, kultura koja se sistematski uništava. To veoma brzo postaje kultura osuđena na ilegalnost. Taj pojam ilegalnosti odmah se primećuje u reakcijama okupatora, koji popustljivost prema tradiciji tumači kao vernost nacionalnom duhu, kao odbijanje potčinjavanja. Ta istrajnost u čuvanju formi kulture koju je osudilo kolonijalno društvo već je samo po sebi ispoljavanje nacionalnog. Ali to ispoljavanje upućuje na zakone inercije. Nema ofanzive, nema redefinisanja odnosā. To je zgrušavanje oko jednog sve manjeg, sve inertnijeg, sve praznijeg jezgra.
U kolonizovanoj zemlji treba korak po korak pratiti rađanje mašte, rađanje stvaralaštva u narodnim epskim pesmama i pričama.
Nakon jednog ili dva veka eksploatacije nacionalna kulturna panorama postaje uistinu iscrpljena. Nacionalna kultura postaje skladište uobičajenih kretnji, odevnih tradicija, rasparčanih institucija. Nema u njoj mnogo pokretljivosti. Nema prave kreativnosti, nema vrenja. Beda naroda, ugnjetenost nacije i potiskivanje kulture jedno su te isto. Nakon stogodišnje kolonijalne dominacije nailazimo na kulturu ukrućenu do krajnjih granica, nataloženu i okamenjenu. Odumiranje nacionalne stvarnosti i agonija nacionalne kulture u međuzavisnim su odnosima. Zbog toga je od ključnog značaja da se prati evolucija tih odnosa tokom oslobodilačke borbe.
Poricanje kulture, prezir prema pokretačkim ili emocionalnim ispoljavanjima nacionalnog, stavljanje izvan zakona svake organizacione specijalnosti, sve to doprinosi nastanku agresivnih formi ponašanja kod kolonizovanog čoveka. Ali takvo ponašanje je refleksnog tipa, nedovoljno je izdiferencirano, anarhično, neučinkovito. Kolonijalna eksploatacija, beda, endemska glad sve više teraju kolonizovanog čoveka u otvorenu i organizovanu borbu. Nužnost odlučujućeg sučeljavanja postepeno i neosetno postaje sve smislenija i oseća je velika većina naroda. Napetosti, ranije nepostojeće, sve više rastu. Međunarodni događaji, urušavanje čitavih blokova kolonijalnih carstava, protivrečnosti inherentne kolonijalističkom sistemu, sve to održava i ojačava borbenost, unapređuje nacionalnu svest i daje joj snagu.
Te nove napetosti, prisutne na svim nivoima kolonijalne realnosti, odražavaju se na kulturni plan. U književnosti, na primer, dolazi do relativne hiperprodukcije. Od nedorasle replike tlačitelja kakva je bila, autohtona produkcija se diferencira i postaje izraz volje za specifičnošću. Inteligencija, koja je tokom perioda ugnjetavanja bila u suštini potrošačka, postaje produktivna. Ta se književnost najpre rado povlači u poeziju i tragediju. Nakon toga će na red doći romani, novele i eseji. Čini se da postoji neka vrsta unutrašnje organizacije, zakon izražavanja koji nalaže da se poetske manifestacije proređuju u onoj meri u kojoj se preciziraju ciljevi i metode oslobodilačke borbe. Teme se temeljno obnavljaju. I zaista, sve manje nailazimo na one ogorčene i očajničke optužbe, na ono otvoreno i zvonko nasilje koje, sve u svemu, umiruje okupatora. Kolonijalisti su u prethodnom periodu ohrabrivali te pokušaje, olakšavali su im postojanje. Oštro prokazivanje, podastiranje bede, izražena strast, sve to okupator prihvata kao neku vrstu katarzične operacije. Olakšati te operacije u izvesnom smislu znači izbeći dramatizovanje, opustiti atmosferu.
Ipak, ta situacija može da bude samo privremena. Naime, razvijanje nacionalne svesti u narodu preinačuje i precizira književne manifestacije kolonizovanog intelektualca. Kontinuirana kohezija naroda za intelektualca predstavlja poziv da prevaziđe krik. Tužbalica se suočava sa optužbom, a potom sa prizivom. U narednom periodu pojavljuje se parola. Kristalisanje nacionalne svesti istovremeno će uzdrmati i književne žanrove i teme, te stvoriti potpuno novu publiku. Dok je u početku proizvodnja kolonizovanog intelektualca bila namenjena isključivo ugnjetaču, bilo da bi ga opčinio bilo da bi ga prokazao kroz etničke ili subjektivističke kategorije, on sada postepeno stiče naviku da se obraća svom narodu.
Tek se od tog trenutka može govoriti o nacionalnoj književnosti. Na nivou književnog stvaralaštva ponovo se obrađuju i bistre tipično nacionalističke teme. To je borbena književnost u pravom smislu reči, u tom smislu da poziva čitav narod u borbu za nacionalni opstanak. Borbena je zato što uobličava nacionalnu književnost – daje joj formu i obrise i otvara joj nove i neograničene perspektive. Borbena je zato što preuzima odgovornost, zato što predstavlja volju svog vremena.
Na drugom nivou, usmena književnost – priče, epovi, narodne pesme što su odavno klasifikovane i okamenjene – počinje da se preobražava. Pripovedači koji su nekad deklamovali inertne epizode počinju da ih oživljavaju i da u njih unose sve temeljnija preinačenja. Postoje pokušaji da se aktuelizuju sukobi, da se modernizuju pominjane forme borbe, imena junaka, tipovi oružja. Sve je češće prisutna aluzivna metoda. Formulu: „Bilo jednom davno…“ zamenjuje dvosmislenija formula: „Ovo o čemu ćemo govoriti dogodilo se negde, ali bi se danas ili sutra moglo dogoditi i ovde.“ Primer Alžira je znakovit u tom pogledu. Počev od 1952–1953. pripovedači, stereotipni i zamorni za slušanje, iz temelja uzdrmavaju i svoje metode izlaganja i sadržaj svojih pripovesti. Publika, nekad raspršena, sada postaje kompaktna. Ponovo se pojavljuje ep, sa svojim tipizovanim kategorijama. To je autentična predstava koja ponovo dobija kulturnu vrednost. Kolonijalizam se nije prevario kada je, počev od 1955. godine, krenuo sistematski da hapsi te pripovedače. Kontakt naroda sa novim junačkim pesmama izaziva nov ritam disanja, zaboravljenu mišićnu napetost i razvija maštu. Kad god pripovedač izlaže pred svojom publikom neku novu epizodu, svedoci smo stvarne invokacije. Publici se otkriva postojanje novog tipa čoveka. Sadašnjost više nije zatvorena u sebe, nego je raskriljena. Pripovedač daje mašti na volju, inovira, stvara. Čak se dešava da i likovi koji nisu podložni takvim promenama, kao što su drumski razbojnici ili više ili manje nedruštvene skitnice, budu njima zahvaćeni i preoblikovani. U kolonizovanoj zemlji treba korak po korak pratiti rađanje mašte, rađanje stvaralaštva u narodnim epskim pesmama i pričama. Pripovedač odgovara postepenim približavanjem na narodna očekivanja i naizgled sam, ali zapravo uz podršku publike, ide u potragu za novim modelima, nacionalnim modelima. Komedija i farsa nestaju ili gube privlačnost. Što se tiče dramatizacije, ona se više ne smešta na nivo intelektualčeve svesti u krizi. Gubljenjem obeležaja očajanja i pobune, postala je zajednička sudbina naroda, postala je deo delovanja koje se priprema ili je već u toku.
Uslov postojanja kulture je, dakle, nacionalno oslobođenje, preporod države.
Na planu zanatstva postepeno omekšavaju nataložene i kao okamenjene forme. Rad na drvetu, na primer, kojim su u hiljadama primeraka prikazivana neka lica ili neke poze, počinje da se diferencira. Bezizražajna ili utučena maska oživljava, a ruke teže da se odvoje od tela, da nagoveste pokret. Pojavljuje se kompozicija sa dve, tri, pet osoba. Tradicionalne škole su pozvane da stvaraju time što se kao lavina pojavljuju amateri ili njihovi vlastiti otpadnici. Ta nova živost u ovom sektoru kulturnog života veoma često prolazi neopaženo. Ipak, njegov doprinos nacionalnoj borbi od ključnog je značaja. Dajući život licima i telima, uzimajući kao stvaralačku temu grupu spojenu istim postoljem, umetnik poziva na organizovano kretanje.
Ako proučimo odjeke buđenja nacionalne svesti na području keramike i grnčarstva, može se ukazati na ista zapažanja. U stvaranju se napušta formalizam. Ćupovi, krčazi, poslužavnici menjaju se, najpre neprimetno a potom silovito. Boje, koje su ranije bile malobrojne i pokoravale su se tradicionalnim zakonima usklađivanja, umnožavaju se i zahvata ih revolucionarni žar. Neki okeri, neke plave boje što su, izgleda, oduvek bili zabranjene u okrilju datog područja kulture, nameću se ne sablažnjujući nikoga. Isto tako, nefiguracija ljudskog lica, karakteristična, po mišljenju sociologa, za strogo omeđene oblasti, najednom postaje sasvim relativna. Specijalista iz metropole i etnolog brzo uočavaju te promene. U celini, sve te promene su osuđene u ime jednog kodifikovanog umetničkog stila, jednog kulturnog života koji se razvija u okrilju kolonijalne situacije. Kolonijalistički specijalisti ne priznaju tu novu formu i priskaču u pomoć tradicijama autohtonog društva. Kolonijalisti postaju zaštitnici domorodačkog stila. Savršeno dobro se sećamo, a taj primer dobija određen značaj zato što ne pripada potpuno kolonijalnoj realnosti, reakcije belih specijalista za džez kada su se, nakon Drugog svetskog rata, na postojan način iskristalisali novi stilovi kao što je bibop. Stvar je u tome da džez može da bude samo skrhana i očajnička nostalgija nekog starog crnca zaglavljenog između pet viskija, vlastitog prokletstva i rasističke mržnje belaca. Čim crnac pojmi sebe i svet na drugačiji način, čim se rodi nada i rasistički svet prisili na povlačenje, jasno je da njegova truba teži da se otpuši, a glas da izgubi promuklost. Novi stilovi u džezu nisu rođeni samo usled ekonomske konkurencije. U tome nesumnjivo treba videti jednu od posledica poraza, neizbežnog mada laganog, južnjačke paradigme u Sjedinjenim Državama. I nije utopijski pretpostaviti da će za pedesetak godina kategoriju štucavog džez krika jadnog i prokletog crnca zastupati samo belci, verni okamenjenoj slici jednog tipa odnosa, jedne forme crnaštva. Isti taj polet mogao bi se potražiti i pronaći na nivou plesa, pevanja, obreda, tradicionalnih ceremonija, mogle bi se razaznati iste takve promene, isto nestrpljenje. Mnogo pre političke ili oružane faze nacionalne borbe, pažljivi čitalac može, dakle, da oseti i vidi kako se ispoljava nova živost, bliskost bitke. Neoubičajene forme izražavanja, nove teme što imaju moć koja više nije moć invokacije nego okupljanja, sazivanja „s ciljem da“. Sve to doprinosi buđenju senzibiliteta kolonizovanog čoveka, tome da se neaktuelnim, neprihvatljivim učine kontemplativni ili malodušni stavovi. Zato što obnavlja namere i dinamiku zanatstva, plesa i muzike, pisane i usmene književnosti, kolonizovani čovek restrukturiše svoju percepciju. Svet gubi svoj prokleti karakter. Sakupili su se uslovi za neizbežno sučeljavanje. Prisustvovali smo pojavljivanju pokreta u kulturnim manifestacijama. Videli smo da su taj pokret i te nove forme bili povezani sa sazrevanjem nacionalne svesti. No, taj pokret sve više teži da se objektivizuje, da se institucionalizuje. Otud nužnost postojanja nacije po svaku cenu.
Pohvala dosadi, esej Josifa BrodskogJedna od grešaka, teško održivih uostalom, jeste pokušaj da se inovira u kulturi, da se autohtona kultura revalorizuje u okviru kolonijalne dominacije. Zbog toga smo došli do sledeće paradoksalne tvrdnje: u kolonizovanoj zemlji, najelementarniji, najsilovitiji, najneizdiferenciraniji nacionalizam jeste najvatrenija i najučinkovitija forma odbrane nacionalne kulture. Kultura je pre svega izraz nacije, njenih preferencija, njenih zabrana, njenih uzora. Nacionalna kultura je zbir svih tih procena, rezultanta unutrašnjih i spoljašnjih tenzija celokupnog društva i njegovih različitih slojeva. U kolonijalnoj situaciji, kultura lišena podrške nacije i države propada i odumire. Uslov postojanja kulture je, dakle, nacionalno oslobođenje, preporod države.
Nacija nije samo uslov kulture, njenog previranja, njenog kontinuiranog obnavljanja, njenog produbljivanja. Ona je i zahtev. Kulturu najpre deblokira borba za postojanje nacije, otvara joj vrata stvaranja. Kasnije će nacija kulturi osigurati uslove, okvir u kojem će se izražavati. Nacija, u korist kulture, objedinjuje različite neophodne elemente, jedine koji mogu da joj obezbede kredibilitet, valjanost, dinamizam, kreativnost. Upravo će njen nacionalni karakter učiniti kulturu propustljivom za druge kulture i omogućiti joj da utiče na druge kulture, da ih prožme. Ono što ne postoji ne može delovati na realno, pa čak ni uticati na njega. Najpre je potrebno da uspostavljanje nacije udahne život, u najbiološkijem smislu reči, nacionalnoj kulturi.
Dakle, pratili smo proces sve jačeg pucanja starih kulturnih naslaga i, uoči odlučujuće borbe za nacionalno oslobođenje, uočili obnavljanje izraza, uzlet mašte.
Preostaje da se postavi jedno temeljno pitanje. Kakvi su odnosi između borbe, sukoba – političkog ili oružanog – i kulture? Da li je kultura suspendovana tokom sukoba? Da li je nacionalna borba jedna od manifestacija kulture? Najzad, treba li reći da je oslobodilačka borba, ma koliko da je a posteriori plodna za kulturu, sama po sebi negacija kulture? Da li je oslobodilačka borba kulturni fenomen ili nije?
Nacionalna svest, koja nije nacionalizam, jedina je koja nam može dati internacionalnu dimenziju.
Mi smatramo da je organizovana i svesna borba koje se poduhvatio kolonizovani narod kako bi uspostavio suverenost nacije najpotpunija manifestacija kulture koja postoji. Valjanost i snaga kulture ne proističu jedino iz uspeha borbe, kultura nije u hibernaciji za vreme borbe. Sama borba, u svom odvijanju, u svom unutrašnjem procesu, razvija različita usmerenja kulture i skicira nova. Oslobodilačka borba ne vraća nacionalnoj kulturi njenu vrednost i njene nekadašnje obrise. Ta borba, čiji je cilj temeljna preraspodela odnosa među ljudima, ne može ostaviti nedirnutima ni kulturne forme ni kulturne sadržaje tog naroda. Nakon borbe ne nestaje samo kolonijalizam, nego nestaje i kolonizovani čovek.
Ta nova čovečnost, za sebe i za druge, ne može da ne definiše novi humanizam. On je već nagovešten u ciljevima i metodama borbe. Borba koja mobiliše sve slojeve naroda, koja izražava namere i nestrpljenje naroda, koja se ne boji da se gotovo isključivo osloni na taj narod, nužno vodi u pobedu. Vrednost tog tipa borbe u tome je što ostvaruje maksimum uslova za kulturni razvoj i usavršavanje kulture. Nakon što se nacionalno oslobođenje ostvari u tim uslovima, neće doći do one tako mučne neodlučnosti u kulturi koja se može sresti u nekim sveže nezavisnim zemljama. Stvar je u tome da nacija, u formi u kojoj dolazi na svet, u načinima postojanja, temeljno utiče na kulturu. Nacija rođena iz združenog delovanja naroda, nacija koja otelovljuje stvarne težnje naroda, koja preinačuje državu, može da postoji samo u formama izuzetne kulturne plodnosti.
Kolonizovani ljudi koji se brinu o kulturi svoje zemlje i koji žele da joj daju univerzalnu dimenziju stoga se ne smeju pri ostvarenju svog zadatka pouzdati samo u princip neizbežne nezavisnosti koja se ne upisuje u svest naroda. Nacionalno oslobođenje kao cilj je jedno, a metode i sadržaj koji narod daje borbi nešto su posve drugo. Čini nam se da budućnost kulture i bogatstvo nacionalne kulture zavise i od vrednosti koje su prožimale oslobodilačku borbu.
I evo, došao je trenutak da raskrinkamo farisejstvo nekih ljudi. Nacionalni zahtev, veli se tu i tamo, jeste faza koju je čovečanstvo prevazišlo. Vreme je za velike skupove, te okasneli nacionalisti moraju shodno tome da isprave svoje greške. Mi, naprotiv, mislimo da se greška, bremenita posledicama, sastoji u želji da se preskoči nacionalna etapa. Ako je kultura manifestacija nacionalne svesti, bez oklevanja ću reći da je, u slučaju koji nas zaokuplja, nacionalna svest najrazrađenija forma kulture.
Samosvest nije zatvaranje za komunikaciju. Filozofsko razmišljanje nas, naprotiv, uči da je ona jemstvo za tu komunikaciju. Nacionalna svest, koja nije nacionalizam, jedina je koja nam može dati internacionalnu dimenziju. Taj problem nacionalne svesti, nacionalne kulture, u Africi dobija specifične dimenzije. Rađanje nacionalne svesti potpuno se podudara sa afričkom svešću. Odgovornost Afrikanca prema vlastitoj nacionalnoj kulturi je i odgovornost prema crnačko-afričkoj kulturi. Ta tesno povezana odgovornost nije proistekla iz nekog metafizičkog principa, nego je svest o banalnom zakonu koji nalaže da svaka nezavisna nacija, u jednoj Africi za koju se kolonijalizam grčevito drži, bude opkoljena, krhka nacija u neprekidnoj opasnosti.
Ako je čovek ono što on čini, onda ćemo reći da je za afričkog intelektualca danas najhitnija stvar izgradnja njegove nacije. Ako je ta izgradnja istinita, što će reći, ako odaje očiglednu želju naroda, ako razotkriva nestrpljivost afričkih naroda, onda je nacionalna izgradnja nužno praćena otkrivanjem i promovisanjem univerzalizujućih vrednosti. Dakle, daleko od toga da nacionalno oslobođenje udaljava naciju od drugih nacija, ono je, naprotiv, izvodi na pozornicu istorije. U srcu nacionalne svesti se uzdiže i oživljava internacionalna svest. A to dvostruko pojavljivanje je, na kraju krajeva, žarište svake kulture.
Ilustracija: Angelo Monne
Pročitajte takođe i tekst o Francu Fanonu i njegovom dugovečnom nasleđu, kao i intervju sa Nobelovcem Abdulrazak Gurnom “Priče o kolonijalizmu još nisu završene”.