Milica Špadijer: Izgleda da smo, i pored svega, ipak više lirsko društvo Šar-planina je bila neka vrsta borbe za život, Novo groblje je dijalog sa njim, kaže Milica Špadijer, dobitnica nagrade “Mladi Dis”, povodom izlaska svoje druge zbirke poezije.

Milica Špadijer foto: Privatna arhiva

Beogradska promocija samo što nije, pa smo za razgovor zamolili srpsku pesnikinju mlađe generacije, Milicu Špadijer; kroz desetak pitanja i isto toliko odgovora fokus je ciljano ostao na toj, novoj zbirci (Novo groblje), kao i na poeziji u širem smislu i drugim joj aspektima. A vi ste slobodni da, između ostalog, malo čitate i između redova. Valja se, a i ne može da škodi.

Da krenemo pešački, otkud, zašto Novo groblje?

Ima više razloga. Zbirka je i nova, i groblje je, u smislu da sam u nju sahranila ili pohranila važne delove svog života. Preselila sam se blizu Novog groblja pre dve godine, tako da je to za mene, s jedne strane čisto geografska odrednica, a sa druge simbol jednog novog života. Konačno, na Novom groblju je sahranjena moja kuma kojoj je knjiga posvećena.

U kojoj vezi je Novo groblje sa prethodnom zbirkom (Šar-planina)?

Imaju istu autorku; šalu na stranu, suštinski to jeste najvažnija veza između njih, u smislu da je moja poezija veoma vezana za moj život i odrastanje, tako da su se u prvu zbirku skupile moje dvadesete i jedna Milica, a u drugu, jedna druga žena na početku tridesetih. Šar-planina je bila neka vrsta borbe za život, Novo groblje je dijalog sa njim.

Na tom tragu, mora li, ili je barem prilično poželjno, da poezija (u izdavačkom smislu i drugačije) danas ima i okvirni koncept koji će čitaoci onda dovoljno brzo detektovati?

Ja sam se dugo bunila protiv ukoričavanja poezije, bilo mi je bizarno da se pesme spakuju u knjigu, kada svaka živi za sebe, čita se na večerima poezije ili na internetu, u svom prirodnom efemerno-nasumičnom obliku. Možda je to neki moderni oblik one drevne pobune protiv pisane reči, kao kod Sokrata. Onda se nešto promenilo, i moja druga knjiga nastala je baš kao taj rukopis koji mi je bio tako neshvatljiv, gde su pesme ipak povezane u jednu celinu, ili više njih, i – da se konačno vratim na pitanje – imaju neki koncept. Tako da apsolutno ne mora, ali možda nije zgoreg, kad je već knjiga, da je u koricama s razlogom, odnosno – konceptom.

Naravno, sa tvoje tačke gledišta da li ponajpre poezija i dalje može da sebi pruišti i dopusti varljivost i ambivalentnost oličenu, na primer, i u tvojim stihovima “Poštujem samo nasilje / I verujem samo u ljubav / Ili obrnuto / Stalno zaboravljam?”?

Mislim da apsolutno mora. Svako ko razmišlja pre ili kasnije dođe do nekog paradoksa. Ja se osećam najslobodnije kada da shvatim i prihvatim da neki moj stav zapinje u tom paradoksu, i najuspelije kada to opišem.

Da li je poezija naših dana nužno intimistički intonirana/obojena, pa onda kao takva može da bude dom i stihovima poput “Prodajem želudac / Sve je mogao da stvari / Do juče”?

Verujem da to jeste dominantan ton. Izgleda da smo, i pored svega, ipak više lirsko društvo.

S tim u vezi, kako se stiže i kako se onda i opstaje na tački koju je u tvom slučaju Đorđe Matić kao opisao kao “glas koji donosi teško pomirljive surotnosti… humor i ispovednost, potrebu da se bude u svetu i svet intime”?

Iskreno, jako teško. Nije prijatno ni opisati neke teške i bolne trenutke iz života, a kamoli znati da će zauvek biti dostupni svakom ko poželi da zaviri u vašu knjigu. Tu humor malo olakšava stvari, kao i sazrevanje. Mislim da je iskrenost prema sebi i smirenost naspram rezultata introspekcije ključna za opstanak i na toj i na drugim tačkama življenja i stvaranja.

Šta sve menja nekog ko stvara poeziju, ima li tu na ličnom i subjektivnom nivou onoga što ipak ne može da bude građa za poeziju, u smislu da se zadrži zabat ličnog, jer “Onaj ko je bez nekog ostao / Tragično je brzo / Neko drugi postao”?

Jednom sam na pitanje kako se vole deca dobila odgovor da to ne može da opiše, da za to “služi poezija”. I zaista, čini mi se da poezija i onoga ko piše i onoga ko je čita “podešava” tako da bude otvoreniji za stvari koje se “ne mogu opisati rečima”.

Milica Špadijer foto: Privatna arhiva

Da li barem povremeno sebe vidiš u nekoj doglednoj budućnosti i kao nekog ko stvara i tradicionalističkije ustrojenu poeziju (recimo, strožije i preglednije metrike, možda i u ruhu rima)?

Da, naravno. Dobra rima i metrika su vrhunac poezije, samo pogledajte Ivana Lalića i Momčila Nastasijevića, recimo. U obe zbirke imam koketiranje i eksperimente sa formom, i mislim da su me rimi možda zapravo najviše približili prevodi. Tek kada se zaista pomučite da sačuvate i rimu i smisao i ton, shvatite vrednost sva tri.

Da li je poezija kod nas danas zbilja vidno popularnija? Ako jeste, šta onda sve može neko ko je već priznat i prepoznatljiv na polju poezije?

Izgleda da jeste. Pre desetak godina počelo je sa pesničkim večerima, korona je to malo pomela, ali meni se ranije dešavalo da u toku nedelje odem i na dva-tri takva događaja, što je stvarno lepo. Možda je i do našeg naroda i toga što smo očuvali svest o važnosti poezije, pa je čak i oni koji je ne čitaju ponekad pišu. Ali Srbi i mnogo čitaju, Sajam knjiga je i dalje jedan od najvažnijih događaja u Beogradu, pa i na nivou srbofonih zemalja.

Da pomenemo i ovo – u nekom smislu ti si i profesionalna pesnikinja, zar ne? Kako to biva, APR se saglasio?

Profesionalna pesnikinja, da parafraziram moju omiljenu izjavu, zvuči i nelogično i kao prijetnja. Pa ipak, bila sam jedno vreme u tom statusu. Kada sam dala otkaz u novinskoj agenciji gde sam radila, znala sam da mi sledi period u kojem ću formalno biti nezaposlena, a faktički se baviti knjigom koju sam tada završavala. Tada sam postala samostalni umetnik – pesnik. Tako da se nije saglasio APR, ali jeste PIO pošto mi je Grad Beograd pokrivao doprinose.

***

Milica Špadijer: (1989) rođena dva dana nakon pada Berlinskog zida, tako i živi. Završila je Filološku gimnaziju, osnovne i master studije na Katedri za klasične nauke na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Dobitnica je nagrade “Mladi Dis” za 2019. godinu. Objavila zbirku poezije “Šar-planina”. Sa grčkog jezika prevela je roman “Kasandra i vuk” Margarite Karapanu, kao i zbirku pesama “Afrodita u plavom” Petrosa Stefaneasa. Član je Udruženja novinara Srbije.

Razgovarao: Zoran Janković

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *