“Mi smo budućnost!” – o ruskim futuristima (I deo) Kada je Filipo Tomaso Marineti objavio “Manifest futurizma” 1909. godine, Rusi su ga dočekali kao epifaniju. Pa ipak, samo pet godina kasnije postaće jasno da su avangardni pokreti na Istoku krenuli u potpuno drugom pravcu.

"Biciklista" (1913), Natalija Gončarova

Atmosfera je bila napeta pred Marinetijevo prvo čitanje u sali Kalašnjikov berze u Sankt Peterburgu. Dan ranije, Nikolaj Kulbin je u svom domu okupio neformalni odbor za doček sastavljen od lokalnih futurista. Domaćin – popularizator i teoretičar nove umetnosti, koji je bio stariji od ostalih prisutnih i obavljao prestižne funkcije državnog savetnika i lekara Generalštaba ruske armije – pokušao je sve da natera da italijanskom futuristu prirede prijateljski doček. Sećao se sramne scene sa intervjuom koji je izašao u moskovskim novinama nekoliko dana pre Marinetijevog dolaska u Rusiju, i plašio je se. U intervjuu, Mihail Larionov – suosnivač rajonizma, drugog najradikalnijeg ogranka ruskog avangardnog pokreta (posle suprematizma) – tvrdio je da italijanskog gosta treba dočekati pokvarenim jajima jer je izdao svoje ranije proklamovane stavove.

Suprotno očekivanjima, posetioca su na peronu moskovske železničke stanice, umesto kanonade kokošjim jajima, dočekali buketi cveća. Njega su mu, ipak, predali predstavnici tradicionalnog književnog establišmenta. Zbog odsustva vodećih ruskih futurista – Davida Burljuka, Vladimira Majakovskog i Vasilija Kamenskog – koji su putovali južnom Rusijom, Marineti nije imao priliku da u Moskvi upozna nijednu od značajnijih ličnosti novog avangardnog pokreta. Za ovog kapetana bez vojske, oduševljenje ruske štampe njegovom živahnošću i oratorskim talentom nije bilo uteha. Razočaran prvom etapom svog putovanja na Istok, požurio je u Sankt Peterburg.

Brojne frakcije ruske avangarde morale su da biraju između Evrope i Azije u potrazi za posebnim identitetom. Suština ove rasprave odražavala je šire istorijske procese koji su harali modernom Rusijom barem od vladavine Petra I, namećući se na ovaj ili onaj način.

Igrajući na lokalni patriotizam, Nikolaj Kulbin je one koji su došli da čuju Marinetija u Sankt Peterburgu pozvao da se ponašaju bolje od svojih moskovskih kolega i da dočekaju gosta kao pravi Evropljani. „Jedini Azijati bili smo nas dvoje: Hlebnjikov i ja“, prisećao se kasnije pesnik Benedikt Livšic u svojoj knjizi Jednoipooki strelac. Dvojica pesnika su odlučila da izazovu Marinetija, koji je u januaru 1914. bio u poseti Rusiji kao šef iz centrale u poseti pokrajinskom ogranku. Iste noći sastavili su proglas koji je sadržao sledeće redove:

Danas se neki starosedeoci i italijanska kolonija pored Neve, iz ličnih razloga, klanjaju pred nogama Marinetija. Oni izdaju prvi napredak ruske umetnosti na putu slobode i časti i stavljaju plemeniti vrat Azije pod jaram Evrope.

[…]

Ljudi jake volje odbijaju da se uključe. Pamte zakon gostoprimstva, ali luk im je napet i čelo ljuto.

Stranac, ne zaboravi gde si!

Uzica servilnosti na ovcama gostoprimstva.

Ujutru, Hlebnjikov je odneo tekst u štampariju, a zatim, neposredno pre početka Marinetijevog govora, predao polovinu sveže odštampanih pamfleta svom saučesniku. Kada je Kulbin to primetio, pobegao je sa bine i oteo pamflete od Livšica, a zatim pojurio prema zadnjim redovima iza Hlebnjikova. Mora da je tu izbila tuča, jer kada se Kulbin vratio na svoje mesto na bini, izgledao je, kako je to rekao Livšic, „kao čovek koji je upravo iskočio iz voza koji je išao punom brzinom“.

Brojne frakcije ruske avangarde morale su da biraju između Evrope i Azije u potrazi za posebnim identitetom. Suština ove rasprave odražavala je šire istorijske procese koji su harali modernom Rusijom barem od vladavine Petra I, namećući se na ovaj ili onaj način. Svađa u sali Petrogradske berze – u gradu koji je, prema viziji cara koji ga je osnovao, trebalo da bude prozor na Zapad – dobila je dodatnu, simboličku dimenziju. U drugoj polovini XIX veka ideja o azijskom identitetu dobija na zamahu i dobija imperijalne tonove. Međutim, oni su izbledeli nakon poraza koji je ruska vojska pretrpela 1905. tokom rata sa Japanom. Niko posle toga nije ozbiljno razmišljao o Trećem Rimu. Manifesti ruskih futurista ostali su u domenu umetničke utopije, a deklarisani azijski identitet nije bio ništa više od metafizičke parole. Italijanski futurizam, zbog svoje podrške italijansko-turskom ratu i italijanskim kolonijalnim ambicijama, pomerao se ka ideologiji povezanoj sa politikom, da bi na kraju završio na strani fašizma.

Novi trendovi

Hilea – najvažnija futuristička grupa, osnovana 1910. godine – dobila je ime po jednom Herodotovom tekstu. Istoričar je koristio taj termin da opiše stepu na reci Dnjepar u blizini Crnog mora koju su naseljavali Skiti, narod koji je simbolizovao istočnu, varvarsku pretnju grčkom stanovništvu. Ime grupe, koje nije zvučalo baš futuristički, nagoveštavalo je njene drevne korene i evroazijsku posebnost.

Kamenski se prisećao: „Savršeno smo razumeli da postavljamo temelje ’nove epohe u književnosti‘. Ova bomba, međutim, puna poluamaterskog poetskog materijala (sa izuzetkom tri pesme Hlebnjikova), u najboljem slučaju ispala je greška.

Centralna figura grupe bio je David Burljuk, čija je porodica upravljala ogromnim imanjem u crnomorskoj stepi. Burljuk – ogromnog rasta i neutažive strasti prema životu, „sumnjiv pesnik, dobar slikar i briljantan organizator“, sa jednim staklenim okom, jarkim frok-kot kaputom i naslikanim konjem na obrazu – bio je prikladniji od bilo koga da bude vesnik nove umetnosti. Kada je upoznao Mihaila Larionova, budućeg osnivača ruskog apstrakcionizma, u Moskvi 1907. godine, odmah su sklopili prijateljstvo, koje se nekoliko godina kasnije pretvorilo u jednako intenzivan animozitet.

Godinu dana kasnije, David, njegov brat Vladimir i Aleksandra Ekster organizovali su izložbu u Kijevu pod nazivom “Zveno” („Veza“), koja je bila prva izložba u Ruskom carstvu na kojoj su predstavljene slike mladih ljudi koji su se distancirali od formalizma. Na izložbi su prikazani radovi ne samo organizatora, već i mnogih drugih umetnika, uključujući Mihaila Larionova, Nataliju Gončarovu i Aristarha Lentulova. Potonji je ranije upoznao braću Burljuk sa Kulbinom, organizatorom prve izložbe u Sankt Peterburgu, koja je održana nešto ranije i na kojoj su pored braće bili istaknuta slikarka i pesnikinja Elena Guro i njen suprug Mihail Matjušin – violinista, a kasnije teoretičar i izdavač umetničkih grafika. Slike pomenutih umetnika uključivale su postimpresionističke pejzaže koji najavljuju prekretnicu: odstupanje od reprezentativne vernosti i pomeranje akcenta na subjektivnost umetnikovog iskustva. Istraženi su i psihološki motivi. Kulbina su posebno zanimale disonance u psihi i mogućnost njihovog reflektovanja u umetnosti. Uprkos svom značajnom doprinosu promociji novih umetničkih trendova, on je i dalje mentalno zaglavio u dekadenciji XIX veka. Na izložbi je veliki prostor posvetio akademskoj umetnosti. Eklekticizam je uvredio mlađe članove grupe. U želji da se osamostale, 1910. godine osnivaju Savez omladine, preko kojeg su organizovali izložbe i izdavali svoje glasilo.

Ruski futuristi (sleva nadesno): Benedikt Livšic, Nikolaj Burljuk, Vladimir Majakovski, David Burljuk, Aleksej Kručenih

Mladi umetnici su se često sastajali u stanu koji je pripadao Matjušinu i Gurou. Sastancima je prisustvovao Vasilij Kamenski, pesnik i jedan od prvih ruskih avijatičara (može li postojati bolja profesija za futuristu?). Jednom je doveo prijatelja koji je bio student matematike – stidljivog i rasejanog Viktora (uskoro Velimira) Hlebnjikova. Na taj način je počela da se formira grupa pesnika. Prvo javno pojavljivanje dela grupe bilo je u Zamci za sudije, objavljenoj 1910. Odštampano na tapetama, ilustrovano Burljukovim crtežima, i puno bizarne proze i poezije koja je kršila pravopisna pravila, trebalo je da bude bomba koja će poremetiti književni milje kojim su dominirali simbolisti. Svi pisci i umetnici u grupi bili su sigurni da će publikacija izazvati književnu revoluciju, a šalili su se na račun reakcija koje očekuju od čitalaca. Kamenski se prisećao: „Savršeno smo razumeli da postavljamo temelje ’nove epohe u književnosti‘. Ova bomba, međutim, puna poluamaterskog poetskog materijala (sa izuzetkom tri pesme Hlebnjikova), u najboljem slučaju ispala je greška. Odlomke je preštampao simbolistički časopis “Apolon” – ali u svom humorističkom delu.

Proždrljivost Davida Burljuka navela ga je da širi ideje nove umetnosti sa neumornom energijom, bez obzira na privremene zastoje, i da regrutuje nove ličnosti u pokret. Najvažniji od njih bio je Vladimir Majakovski, koga je upoznao 1911. u Moskovskoj školi za slikarstvo, vajanje i arhitekturu (iz koje su obojica izbačeni tri godine kasnije). Kada mu je Majakovski stidljivo recitovao dve pesme jednog „prijatelja“, David je pretpostavio da je on autor i u njemu uočio velikog budućeg pesnika. „[…] Burljuk i Majakovski su bili veoma grozničavi u svojim moskovskim aktivnostima. Nisu propustili priliku za samoreklamiranje i učestvovali su u svim debatama – bilo kao govornici bilo kao kritičari. Pokušavali su da se uguraju u svaki književni i umetnički događaj u Moskvi“, primetio je Livšic na udvostručenu moć zagovornika nove umetnosti.

Piše: Maciej Świetlik (sa engleskog prevela Scotia Gilroy)
Izvor: przekroj.pl
Prevod: Danilo Lučić

Drugi deo teksta pročitajte ovde.
Pročitajte i tekst o tome zašto je Zločin i kazna i posle 150 godina politički relevantna knjiga, ili spisak od 5 knjiga koje će vam pomoći u razumevanju rusko-ukrajinskog rata.

 

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: