Ljubavi i društvo: Tektonika

SHARE:

Jelena Anđelovska
Ljubavi i društvo: Tektonika

Gošće:
Marija Marić, arhitektica, Novi Sad – Cirih
Hanna Stein, master studentkinja istorije i politike, nekoliko godina živela u Novom Sadu, sada je u Gracu

Želela sam da hodam sama tokom beogradskog protesta u organizaciji “Ne davimo Beograd.“ I hodala sam da osetim u kakvom to pokretnom obliku učestvujem, unutar mase, kojim zvukom i kakvim kretanjem tela svako od nas traži promenu. Umetnost je to. Umetnost je opasna, njena je istorija krvava i uvek su je se plašili, ona vreba da pogodi tačno u centar, kako kaže spisateljica Toni Morison. Nisam videla ništa lepše od kretanja ljudi na nekom građanskom protestu. Mi smo veliko stopalo, utiskujemo se u asfalt grada. Veliko uznemiravanje. Prema efektu leptira i domaći pokret utiče na sve na svetu i obrnuto. Kada leptir u bilo kom delu planete zamahne krilima za njim mašu svi leptiri gde god da su. Veliko uznemiravanje. To može biti i nekoliko stolica postavljenih na ulici. Za arhitektu, dok osmišljava i jednu stolicu, ona ima važnost zgrade, a svaki pokret ima snagu promene celog. Gust je vetar pobune, diže, nalik pravilnom talasu koji napravi brod. Talas oštro ide ka nama. Nije varka, iako na talase svetlost pada sa raznih strana uvek ih vidimo kao pravilne, vidimo mi talase onakvim kakvi dolaze. Da li moramo ostaviti građevinu za sobom kad je svako od nas jedan talas i jedna cigla, a cigla je i oružje. I svako je od nas jedna zgrada i jedna stolica. Svi mi – dečaci i devojčice i oni koji nisu ni jedno od ta dva. Tokom šetnje videla sam drugare iz osnovne škole. Jedan je pobunjenik, drugi policajac. Stajali su na različitim stranama Bulevara. To me vraća u realnost. Realno inspirisana ovim protestom protiv torture državnog aparata nad društvom u celini, razgovarala sam sa Marijom i Hannom o tome ima li kretanja u rušenju građevina, i kakvo je ono…

Hanna: …Uzeću za primer istočnu Nemačku 90-ih. Tada su mnoge od socijalističkih stambenih zgrada bile promenjene, redukovane, delom uništene. Gornji spratovi, na primer sedam od deset spratova bili bi srušeni, a prva tri su zadržana. To je bilo urađeno jer su mnogi ljudi napustili provincijske gradove u GDR (Istočna Nemačka) i više nije bio potrebe za tolikim stanovima. To znači da destrukcija može biti i forma prihvatanja situacije, a ne samo čisto uništenje… Takođe, pomislite na rušenje zida između dve Nemačke. To je bio pokret iako je revolucionarni potencijal uskoro apsorbovan u političku ideologiju dominantne republike tj. FRG (Zapadna Nemačka).

Marija: Kada kažemo kretanje, prva stvar koja mi pada na pamet su forme “globalnog kretanja,“ od migracija izazvanih ratovima, preko lokalnih migracija izazvanih dzentrifikacijom gradskih četvrti do “pokretljivosti” koju promovišu platforme kao što je AirBNB. To su vrste kretanja koje zahtevaju da arhitekturu posmatramo kao infrastrukturu, koja omogućava ili onemogućava… Jako je zanimljivo to da se arhitekte uopšte ne bave rušenjem, već samo izgradnjom. A rušenje i izgradnja su dva neodvojiva procesa. Svaka izgradnja je verovatno bila rušenje nečeg prethodnog; čak i ako se izgradnja dešava na praznoj parceli, ona označava rušenje praznine; mnoge izgradnje uzrokovale su urušavanje društvenih jednakosti. Da se vratimo na kretanje. Jedno skorašnje rušenje u Hercegovačkoj ulici u Beogradu je izazvalo kretanje više hiljada ljudi, koji se i dalje kreću, i to ne samo po Beogradu. Da obrnemo pitanje – da li ovo kretanje ima potencijal rušenja i promene? Ja mislim da ima.

A šta mislite o Novom Sadu, arhitektonski?…

Marija: Novi Sad mi izgleda kao “od-građivanje”: postojeće gradsko tkivo koje se u fragmentima nadograđuje, oduzima, zaboravlja, renovira, propada, kreči, kreči u narandžasto, ruši, urušava, rekonstruiše, održava, ne održava, privatizuje, parceliše, ozelenjuje, ogoljuje, ne okupira.

Hanna: …Poredeći Grac i Novi Sad odmah uočavamo velike razlike iako gradovi imaju istorijskih sličnosti (arhitektonsko nasleđe Austrougarske imperije), slične su veličine i broja stanovnika. Zbog ideje decentralizacije u Gracu se novac ulaže u očuvanje i centra i istorijskih građevina jednako kao i u stambena naselja. Dakle, ja izađem iz centra grada i osećam da se i dalje nešto događa. Ako mi se gleda film ne moram da idem u centar jer bioskopa ima svuda. Takođe, i kafea, uopšte u Gracu je utisak da je svaki deo grada vredan života, i vredan da ostane živ. Takođe, postoje stroga pravila o tome šta se i kako može graditi. Bilo bi nemoguće izgraditi pseudo-modernističku zgradu u sred istorijskih građevina, suprotno onome što se može videti u Novom Sadu… U Novom Sadu, čim izađeš iz tzv. centra, dešava se ogromna promena : o istorijskim zgradama se ne vodi računa, ljudi hodaju samo da bi stigli od tačke A do tačke B, nema ničeg što kaže “sedi, odmori, udahni, popričaj sa nekim…“ Sve izvan centra je pustinja življenja. Dok su zgrade npr. u Zmaj Jovinoj ulici sređene za gledanje i fotografisanje i predstavljaju primer obnove istorije, zgrade i kvartovi izvan centra simbolizuju raspad istorije. I tako očigledno vidimo stav o tome šta je vredno čuvati, a šta ne. I tako shvatamo da je poruka da naši životi nisu vredni ukoliko nisu u centru moći i para… Sve ovo ne znači da možemo govoriti o nekom unitarnom urbanizmu u Gracu, a fragmentarnom u Novom Sadu jer oba su opterećena arhitektonskim ambicijama, ali ne na osnovu života ljudi već pod pritiskom vodećih struktura i investitora. Po mom mišljenju ova ideja unitarne arhitekture je ipak nešto prema čemu se gradovi trebaju voditi mada ideja ima korene u 60-im. Unitarni urbanizam kritikuje urbani spektakl ili spektakularizaciju urbanizma. Ovaj spektakl vodi jednoj vrsti otcepljenja čoveka od njegovog vremena i prostora, vidi čoveka kao isključivo ekonomsko biće. Ono što je neophodno jeste otklon/napuštanje hijerarhijskog, ekonomskog razvoja grada (bilo da je centralizovan ili ne). Kako bi to izgledalo : zamislimo grad u kom bi se mogli kretati kad i kako želimo nezavisno od toga da li imamo novac, da li imamo cilj, da li znamo zašto se krećemo kroz grad…

Mimoilaženja
odvajanja
tako laka
napuštanja
mogućih ljubavi
dešavaju se svaki dan.

Ovo je moja pesmica od pre nekoliko godina, a danas me seća na jednu kuću. Na uglu ulica Nikole Tesle i Futoške u Novom Sadu. Ona bela, masivna, arhitekte Đorđa Tabakovića. Nekada davno radna kuća filmske produkcijske kuće Terra film, već decenijama neradna kuća koja fizički propada. Ostavljena je da fizički propadne. Neću dužiti o tome osim da se desetine ljudi iz Novog Sada okupilo i pokrenulo ovaj prostor u kom smo tokom 2013. i 2014. godine za manje od godinu dana započeli i unutra i spolja ostvarili mnoge ideje i programe, a novi talasi bila su na pomolu. Izbačeni smo iz kuće pod okolnostima nerazumevanja sa nekoliko strana, i države koja je većinski vlasnik i same Terra film koja formalno i dalje neživa postoji. Međutim, sada želim da pomenem samo ovu kuću i, prema mom osećanju, ekonomski potez da se ona smišljeno ostavi da trune i jednog dana, veoma moguće, bude srušena upravo pod izgovorom da je propala i besmislena. Nije nepoznato ostaviti prostor i otići, jer prostor je samo prošlost. Kada mislim na tu kuću na uglu, osetim buđ u nosu, setim se praznih soba pa soba muzike i stvaranja, pa ponovo praznih soba i suza niz zidove kuće, suza koje je puštala kroz trošne instalacione cevi što su mogle biti popravljene. Nije teško prostor u kom su ljudi boravili osetiti kao živ. Ali kretanje. Kretanje smrti ove kuće je sporo, sama je i sa svog ćoška u daljini jedino vidi smrt. Ne može da proceni za koliko joj je ova svakim danom bliža. Oslušnite je, pušta tupu muziku. Promukla sirena koja je odsvirala. Teška muzika. Teška smrt. Tone u zemlju. I nije jedina u Novom Sadu. Za koju hiljadu godina naći će ovde čitav grad pod zemljom. Kuće inače tonu. Kao ljudi, telo u zemlju ili prah u nepoznato.

… Možete li uživati u nečemu što smatrate ružnim?

Marija: Mogu. Evo na primer, ovo parče Karibik pice koje sam na brzinu pokupila za ručak… Mislim da kategorizacije ružno-lepo mogu da budu vrlo obmanjujuće. Meni je recimo Novi Beograd bio prilično ružan dok nisam bolje razumela njegovu istoriju, kroz koncepte društvenog vlasništva i eksperimentalnih metoda gradnje. Tu sam shvatila da nemam puno koristi od klasifikovanja nečega kao “ružnog” ili “lepog”, već da mi je, na kraju, uvek važnije da li projekat nudi nov način (življenja, vlasništva, odnosa sa gradom itd.) Upravo večeras u Beogradu je predavanje Owen-a Hatherley-a: The Politics of the Brutalist Commemorative Mugs – Brutalist Architecture in Nostalgia and Policy. Brutalizam bi mogao da ponudi zanimljiv odgovor na ovo pitanje. Nastali u posleratnom kontekstu “države blagostanja” kao stanovanje za radnike, danas su brutalistički objekti u procesu džentrifikacije. Sa jedne strane gnušanje nad betonskim gigantima, sa druge strane nostalgija. A iza ovog estetskog konflikta, rast rente i promena klase stanara…

Hanna: Mogu duboko uživati u nečemu što ne smatram lepim. To je povezano sa kršenjem pravila… Pitanje je na koji način gledamo… Slično kao onome kad određujemo ljude na lepe i ružne… Nešto ružno učini da zastanem. Imam reakciju. Budi me. To je početak prepoznavanja da okolina ima uticaj na mene. Jedna vrsta rušenja pravila. Takođe, uživam gledajući stare, napuštene zgrade mada ljudi često kažu da su ružne. One su meni lepe zato što nose živote ljudi i stvari, nose gomile priča sakrivene u zidovima, iza svojih prozora, pod podom i u ormarima. Ta istorija može biti predivna, ali i strašna. Svakako je tu. Opet, za mene su tržni centri ružne zgrade (i u unutra i spolja) ali uživam i u tome jer predstavljaju ceo sistem u kom živimo (novac, kamere, nema mesta za odmor, glasna muzika, vrišteće boje, a da pri tom diskriminišu gomilu ljudi i životinje) i čine me svesnom o tome odakle dolazi moje neslaganje i moja borba. Definišu unutrašnju, skrivenu bol. Ali uživam u njima jer me politizuju.

Marija, pravila su tu da se ruše. Važi li ovo u arhitekturi? U smislu, nema onoga što nije moguće izgraditi…

Marija: Slažem se. Čak bih dodala – jedino pravilo je da su pravila tu da se ruše. Postoji više načina rušenja pravila. Jedan je, i čini mi se najteži, da ih prosto ne prihvatimo. Na primer, smatramo da su naši gradovi u krizi i za to krivimo kapitalizam. To i ja radim. Ali, tu zaboravljamo da kapitalizam ne postoji kao “stvar koja dolazi i preuzima situaciju”; kapitalizam se realizuje, reprodukuje, sprovodi i od gore ka dole, ali i obrnuto; to je odnos koji nastaje u kolaboracijama i preplitanjima, koristeći se sa jedne strane direktnom agresijom, a sa druge suptilnim metodama proizvodnje znanja. I najvažnije, postaje pravilo tek kada ga prihvatimo kao pravilo; kada prihvatimo da javna infrastruktura ne mora da nas opslužuje, da svi moramo da budemo vlasnici svojih stanova, da je OK da se javni park pretvori u privatni supermarket, itd. Tada, u tom prihvatanju, se dešava kapitalizam kao pravilo. Antropološkinja Anna Lowenhaupt Tsing nudi jednu korisnu metaforu kada kaže da se točak kreće tek u kontaktu sa površinom puta. Bez puta, nema kretanja, već samo okretanja u vazduhu. Da se vratimo na takozvani “tranzicioni” ili post-socijalistički grad. Ruiniranje je dakle zajednički projekat različitih subjekata i dešava se na puno frontova, od institucionalnih, zakonskih do ličnih, pa čak i lingvističkih – koje reči imamo, a koje nemamo da opišemo urbane procese koji se oko nas dešavaju?

Još nešto, šta misliš o eklektici, o kolažu u arhitekturi?

Marija: Mislim da je arhitektonska eklektika dosta problematična. “Pozajmljivanje” je često selektivno – uzmemo formu (u vrlo opštem smislu reči), a ne uzmemo u obzir društvene okolnosti u kojima je ta forma nastala. Time možemo samo da obesmislimo i jedne i druge okolnosti… Paradoksalno, mislim da je bolje poznavanje istorije = manje eklektike.  

… A šta je najlepše pred šta smo u životu stale?

Marija: Ogledalo. Šalim se…

Hanna: Sećam se jedne zore u Novom Sadu… Svetlo je bilo neverovatno, padalo je na deo grada koji je još uvek spavao… Jedino su ptice bile budne. Na tom svetlu, u tom momentu, premorena ali sa potrebom da hodam okrenula sam se i videla veliki cirkuski šator, uspavan, tih na poljani koja je uglavnom prazna, ne koristi se ni za šta. Zastala sam i pitala se odakle dolazi šator i stvara tako snažnu, tihu intervenciju samo svojim postojanjem…

Stojim pred ribama u moru. Pustim ih da me grickaju. Pred bicklistima u roju. Zuje u horu postajući pčele, okretanjem pedala izlivaju med. Pravilno dišu u glas. Skrivene zmije, kameleoni u akvarijumu zoološkog vrta. Njihova osvetnička nepokretnost dok se ljudi krive da ih pronađu u staklenom kavezu. Maštam o kameleonu, toliko inteligentnom da odjednom skoči pred nas razjapljenih usta i šiljatim jezikom u erekciji. Građenje zgrade na kuhinjskom stolu. Gledajući arhitektu kako pravi kolaž od svoje stare kuće, deo prozorskog okna viri iz krova, ili vrata izlaze kroz prozor, nastupa novo doba za životni prostor. Drveće na vetru, i zvuk i slika slobodne frizure krošnji. Svetla što se s mosta bacaju u vodu. Varka su svetleći stubovi u reci. Sedim na plaži i gledam tu sliku, ne može je pokvariti ni folk zvuk sa susedne obale. Ono što vidim iz moje kabine na brodu, sada mi to prija, ali i nemam kud, beli bregovi u vodi koja se beli, priviđa mi se kretanje ovog prizora, čekanje otapanja koje još nije stiglo na Aljasku. Radoznalost u očima čoveka koji govori o pravdi u vreme nepravde, trenutno olakšanje kada se pretvori u dečaka. Betonska kugla, buzdovan na lancu ruši kuću, grandiozno. Prvo otvaranje njegovih očiju, pravo na ljubav veliko je koliko i pravo na ulicu. 

jelena anđelovska