Džoan Didion: Beli album (V deo)

SHARE:

Džoan Didion (1934) autorka je pet romana, šest scenarija i nebrojenih novinskih tekstova, ali je najviše domete ostvarila pišući dokumentarističku prozu. Jedno od vodećih imena “novog žurnalizma”, objavila je 13 zbirki i izbora eseja, analiza i memoarskih tekstova. “Mi pričamo sebi priče da bismo živeli”, čuvena je njena rečenica kojom otvara esej “Beli album”, objavljen 1979. godine. Esej, ne slučajno nazvan kao i ploča “Bitlsa”, donosimo ovde u nekoliko nastavaka. Kalifornija, lične psihičke smetnje, lomovi i promene, Holivud, ubice zvezde nemog filma, „Dorsi“ u studiju, Crni panteri, univerzitetske pobune, masakr u kući njenih prijatelja Šeron Tejt i Romana Polanskog i svedočenje Linde Kasejbijan iz Mensonove „Porodice“ našli su se, između ostalog, u „Belom albumu“. Didionova, pišući iz pozicije neposrednog svedoka i promišljajući iz ugla učesnika, stavlja na Šezdesete i iluzije i paranoje tog vremena ovde tačku.

Jednog jutra 1968. otišla sam da vidim Eldridža Klivera u stanu u San Francisku koji je delio sa suprugom Katlin. Da bi vas pustili u taj stan trebalo je prvo pozvoniti i onda stati na sredinu Ulice Ouk, na mesto koje je moglo jasno da se vidi iz Kliverovog stana. Posle takvog nadzora posetilac bi, ili ne bi, čuo zvuk na ulaznim vratima. Ja jesam, i penjala sam se stepenicama da bih zatekla Ketlin Kliver kako u kuhinji prži kobasice i Eldridža Klivera kako u dnevnoj sobi sluša Džona Koltrejna na ploči i izvestan broj drugih ljudi svuda po stanu, ljudi posvuda, ljudi koje stoje u hodnicima, i ljudi koji se kreću jedni drugima u perifernom vidu i ljude koji su zvali i pričali telefonom. „Kada možeš da se pozabaviš time?“, čula bih u pozadini i „Možeš da me podmitiš večerom, čoveče, te Gardijanove večere su sve Stara Levica, kao buđenje“. Većina tih ostalih ljudi bili su članovi Partije crnih pantera, ali jedan među njima, u dnevnoj sobi, bio je Kliverov nadzornik za uslovnu slobodu. Čini mi se da sam ostala oko sat vremena. Čini mi se da smo nas troje – Eldridž Kliver, njegov nadzornik i ja – uglavnom razmatrali komercijalne mogućnosti „Duše na ledu“[1] koja je, tako se pogodilo, objavljena baš tog dana. Razmatrali smo avans (5.000 dolara). Razmatrali smo tiraž prvog izdanja (10.000 primeraka). Razmatrali smo budžet za reklamiranje i razmatrali knjižare u kojima su primerci bili ili nisu bili dostupni. Nije to bio neobičan razgovor među piscima, s tom razlikom što je jedan od pisaca imao svog nadzornika za uslovnu slobodu kraj njega, a drugi je morao da stoji na Ulici Ouk da bi bio vizualno pretresen pre ulaska.

———————————————————————————–

OBUĆI I SPAKOVATI:
2 suknje
2 žerseja ili bodija
1 pulover
2 para cipela
najlonke
brus
spavaćica, ogrtač, papuče
cigarete
burbon
torbica sa:
          šamponom
          četkicom za zube i pastom
          sapunom „basis“
          brijačem, dezodoransom
          aspirinom, prepisanim lekovima, „tampaksom“
          kremom za lice, puderom, bebi-uljem

PONETI:
pokrivač
pisaću mašinu
2 blokčeta i olovke
fascikle
ključ od kuće

Ovo je spisak koji je bio zalepljen sa unutrašnje strane vrata mog ormara u Holivudu tokom tih godina dok sam izveštavala manje-više stalno. Spisak mi je omogućavao da se spakujem bez razmišljanja za svaki tekst na kojem bih izvesno radila. Primetite namernu anonimnost kostima: u suknji, bodiju i najlonkama mogla sam da prođem na obe strane kulture. Primetite pokrivač za duge letove (na pr. nema ćebadi) i za motelske sobe u kojima klima-uređaj ne može da se uključi. Primetite burbon za istu motelsku sobu. Primetite pisaću mašinu za aerodrom, pri povratku kući: ideja je bila prijaviti se u „Herc kar“, ček-in, pronaći praznu klupu i početi sa prekucavanjem dnevnih beleški.

Trebalo bi da je jasno da je ovaj spisak pravio neko ko ceni kontrolu, čezne za momentumom, neka određena da igra svoju ulogu kao da je imala scenario, čula svoje šlagvorte, znala narativ. Postoji na listi i jedna značajna omaška, jedna stvar koja mi je bila potrebna, a nikad je nisam imala: sat. Potreban mi je bio sat, ne tokom dana, kada sam mogla da uključim radio u kolima ili nekoga pitam, nego noću, u motelu. Veoma često bih pitala recepcionere za vreme, na svakih pola sata ili tako nekako, sve dok najzad, iz neprijatnosti da pitam ponovo, ne bih pozvala Los Anđeles i pitala svog muža. Drugim rečima, imala sam suknje, žerseje, bodije, džemper, cipele, najlonke, brus, spavaćicu, ogrtač, cigarete, burbon, šampon, četkicu i pastu, sapun „basis“, brijač, dezodorans, aspirin, prepisane lekove, „tampaks“, kremu za lice, puder, bebi ulje, pokrivač, pisaću mašinu, blokčiće, olovke, fascikle i ključ od kuće, ali nisam znala koje je doba. Ovo bi mogla da bude i parabola mog reporterskog života tokom tog perioda ili samog perioda.

———————————————————————————–

Vozeći „Budžetski rentakar“ od Sakramenta do San Franciska jednog kišnog jutra u novembru 1968. pojačala sam radio baš glasno, ne da bih saznala koliko je sati, nego da bih izbrisala šest reči iz svesti, šest reči koje za mene nisu imale značaja, ali koje su se činile te godine kao znak za nalet strepnje i straha. Reči, stih iz „U stanici metroa“ Ezre Paunda, glasile su ovako: „te latice na mokroj crnoj grani“. Sa radija su svirale „Whichita Lineman“ i „I Heard it Through the Grapevine“. Te latice na mokroj crnoj grani. Negde između nadvožnjaka na nasipu Jolo i Valjeha sinulo mi je da sam tokom kursa svake božje nedelje sretala previše ljudi koji su govorili u korist bombardovanja elektrana. Negde između nasipa Jolo i Valjeha takođe mi je sinulo da će strah ovog posebnog jutra da se ispolji kao nesposobnost da se vozi ovaj „Budžetski rentakar“ preko mosta Karkvinas. Monter iz Vičite bio je još na poslu. Zažmurila sam i vozila preko Karkvinasa, jer sam imala sastanke, jer sam radila, jer sam obećala da ću gledati kako se pokreće revolucija na Državnom koledžu San Franciska i zato što u Valjehu nije postojalo mesto da se preda „Budžetski rentakar“ i zato što ničeg iz mog uma nije bilo u scenariju onakvom kakvog sam zapamtila.

———————————————————————————–

Na Državnom koledžu San Franciska tog određenog jutra udari vetra nosili su hladnu kišu preko blatnjavih travnjaka i po osvetljenim prozorima praznih slušaonica. Prethodnih dana bilo je paljenja vatri i upadanja na predavanja i, konačno, sukoba sa Specijalnom policijom San Franciska, a u narednim nedeljama kampus će postati ono što su mnogi ljudi tu rado zvali „bojnim poljem“. Policija i suzavci i hapšenja usred dana postaće deo rutine života u kampusu, a svake večeri bi borci rezimirali svoj dan na televiziji: talasi studenata napreduju, komešanje na rubu slike na snimku, sevanje palica, kratki trzaji kamere koji su služili tome da sugerišu pod kakvim rizikom je snimak dobavljen; onda rez na mapu sa vremenskom prognozom. Na početku je bio i neophodan „povod“, suspenzija 22-godišnjeg instruktora koji je slučajno bio i ministar obrazovanja Partije crnih pantera, ali taj povod, kao i većina, prestao je uskoro da bude poenta u svesti čak i najvećih bukvalista među učesnicima. Nered je bio sam sebi poenta.

Policija privodi protestanta tokom nereda na državnom koledžu San Franciska, u januaru 1968. godine.

Policija privodi protestanta tokom nereda na državnom koledžu San Franciska, u januaru 1968. godine.

Nikada nisam prisustvovala neredima u kampusu, promašila sam čak i Berkli i Kolumbiju, i pretpostavljam da sam otišla na San Francisko Državni koledž, očekujući nešto drugo u odnosu na ono što sam tamo zatekla. U izvesnom, nikako trivijalnom smislu, cela postavka je bio pogrešna. Vrla arhitektura kalifornijskih državnih koledža naginje tome da negira radikalne izraze, da umesto toga odaje utisak skromne i obećavajuće vizije birokratije progresivnog blagostanja i dok sam šetala po kampusu tog dana i kasnijih dana celim državnim koledžom San Francisko, dilema – postepena politizacija, „povodi“ tu i tamo, obaveznih „Petnaest zahteva“, stalna trvenja policije i razbesnelog građanstva – činila se sve više falš, predstavnici tih enfants terribles i Odbora poverilaca nesvesno su sarađivali na maštariji punoj želja (Revolucija u kampusu) i izigravali su to na vreme za večernji TV dnevnik.   

„Sastanak pred-prop komiteta u sali Redvud“, pisalo je na naškrabanoj poruci na vratima kafeterije jednog jutra; samo neko kome je očajnički bilo potrebno da bude alarmiran mogao bi da odgovori silom na gerilsku grupu koja ne samo što najavljuje svoje sastanke na oglasnoj tabli neprijatelja, nego i deluje nevino u spelovanju, a i značenju reči koje koristi. „Hitler Hajakava“, neko od fakultetlija počeo je da zove S. I. Hajakavu, semantičara koji je postao treći predsednik koledža iste godine i navukao na sebe prilično nezadovoljstvo pokušavajući da održi kampus otvorenim. Ajhmane, zavrištala je na njega Kej Bojl sa mitinga. Takvim opštim žarom bila je bojena slika u jesen 1968. u pastelnom kampusu državnog koledža San Francisko.

Mesto jednostavno nikada nije izgledalo ozbiljno. Naslovi su bili mračni prvog dana, koledž je bio zatvoren „do daljeg“, a Ronald Regan i Džesi Anrah pretili su reprizama; pa ipak, atmosfera u Upravnoj zgradi bila je kao u muzičkoj komediji o studentskom životu. „Nema šanse da ćemo proraditi sutra“, sekretarica je obaveštavala one koji su zvali. „Idite na skijanje, lepo se provedite“. Militantni crnci u štrajku upali su da proćaskaju sa dekanom; radikalni belci prepričavali su glasine po hodniku. „Bez intervjua, bez štampe“, najavio je vođa studentskog štrajka koji se zadesio u dekanovoj kancelariji gde sam sedela; već sledećeg trenutka bio je uvređen jer mu niko nije rekao da je snimateljska ekipa Hantli-Brinklija u kampusu. „Možemo se ipak udenuti u to“, rekao je dekan smirujućim tonom. Izgledalo je da su se svi uključili u prilično svečanu kamaraderiju, zajednički žargon, zajednički osećaj trenutka: budućnost više nije bila zahtevna i neodređena, nego trenutna i programska, usijana problemima koji u dogledno vreme imaju da budu „adresirani“, planovima da budu „implementirani“. Svuda naokolo prihvaćeno je da sukobljavanja mogu biti „veoma zdrav razvoj“, koji je i zatvaranje poveo u smeru da „nešto bude urađeno“. Raspoloženje, kao i arhitektura, bilo je 1948. funkcionalno, taj model pragmatičnog optimizma.

Možda je Ivlin Vo shvatio sve tačno: Vo je bio dobar u scenama marljivog samozavaravanja, scenama s ljudima zadubljenim u čudne igre. Ovde na San Francisko Državnom samo crni militanti mogli su biti shvaćeni ozbiljno: oni su u svakom slučaju birali igre, diktirali pravila i uzimali šta su mogli iz nečega što je svima drugima izgledalo kao fino izbegavanje rutine, insitucionalne teskobe, gnjavaže akademskog kalendara. U međuvremenu, zaposleni u administraciji mogli su da dogovaraju programe. U međuvremenu, beli radikali mogli su da doživljavaju sebe, uz praktično nikakvo zalaganje, kao urbane gerilce. Koristilo je to svakome, ta igra na državnom koledžu San Francisko, a njena čudna svojstva nikada mi nisu bila toliko jasna kao jednog popodneva dok sam sedela na sastanku sa pedeset ili šezdeset članova SDS. Sazvali su pres-konferenciju za kasnije tog dana i sada su diskutovali „kakav tačno format bi pres-konferencija trebalo da ima“.

– To mora da bude pod našim uslovima – neko je upozorio. – Jer će postavljati veoma sugestivna pitanja, postavljaće pitanja.

– Traži od njih da dostave sva pitanja u pisanoj formi – predložio je drugi. – Unija crnih studenata uspeva u tome, onda jednostavno ne odgovore na nešto na šta ne žele da odgovore.

– To je to, ne padajte u zamku.

– Nešto što treba da istaknemo na ovoj pres-konferenciji je ko drži medije.

– Ne misliš li da je opštepoznato da novine predstavljaju interese korporacija? – dodao je realista među njima sumnjičavo.

– Mislim da se to ne podrazumeva.

Dva sata i nekoliko desetina dizanja ruku zbog glasanja kasnije, grupa je odabrala četiri člana da kažu novinarima ko drži medije, odlučili su da se pojave en masse na protivničkoj pres-konferenciji, i razgovarali su o različitim sloganima za demonstracije narednog dana.

– Da vidimo… Prvo imamo „Herst prikazuje kako nije“[2], onda „Stop izvrtanju činjenica u štampi“,  to je jedna oko koje je bilo izvesnih političkih kontroverzi…

I pre nego što su se razišli, saslušali su studenta koji se tog dana dovezao iz Koledža San Mateo, više škole sa poluostrva San Franciska.

– Došao sam ovde danas sa nekoliko studenata iz Trećeg sveta, da vam poručim da smo uz vas, i da se nadamo da ćete vi biti uz nas kada pokušamo da pokrenemo štrajk sledeće nedelje, jer smo zaista za to, nosimo naše motociklističke kacige sve vreme, ne možemo da mislimo, ne možemo da idemo na predavanja.

Predahnuo je. Bio je zgodan dečko i naložen na zadatak. Razmišljala sam i o nežnoj melanholiji života u San Mateu, jednom od najbogatijih okruga po glavi stanovnika u Sjedinjenim Američkim Državama, razmišljala sam i da li su „Wichita Lineman“ i latice na mokroj crnoj grani predstavljale besciljnost buržoazije ili nisu, i razmišljala sam o zabludi u nameri da se ućari sazivanjem pres-konferecije, kada je jedini problem sa pres-konferencijama bilo to što novinari postavljaju pitanja.

– Tu sam da vam kažem da mi na Koledžu San Mateo živimo kao revolucionari – rekao je dečko potom.

[1] Soul on Ice („Duša na ledu“) – knjiga memoara i eseja koju je Eldridž Kliver napisao u zatvoru Folsom, objavljena tri godine kasnije (sve napomene date uz tekst su prevodiočeve).
[2] Vilijam Herst – biznismen, političar i medijski magnat, začetnik tzv. žute štampe.

Preveo: Matija Jovandić