Ljubavi i društvo: O ženi koja je otkačila lopova

SHARE:

grad

Jelena Anđelovska
Ljubavi i društvo: O ženi koja je otkačila lopova

Dve nedelje pred venčanje ona ga čuje kako izgovara: “Pa, šta, svako ko ima priliku uzeo bi tih šest kvadrata…“ Ona se primiče vratima, ne diše, da može da ga čuje iz susedne prostorije. On stvarno nastavlja: “ Zakoni postoje, ali se ne poštuju… I šta sad, eto, to je to.“ Sagovornik mu je dugogodišnji prijatelj: “Kako misliš, to je to? U svakoj oblasti je tako, ne samo u građevini, zakoni postoje, ali se ne poštuju. Sistem ih ne poštuje. Ili, kao u poslednje vreme, vladajuća uprava donosi propise koji joj odgovaraju. Ali, to ne znači da treba da se pomirimo sa situacijom…“

“I ti bi uzeo da si investitor, da ti se pruža mogućnost da uzmeš više, uzeo bi…“

“Ne bi’ uzeo.“

“Ne seri, ne znaš, nisi u toj situaciji…“

“Čoveče, uzeti šest kvadrata se pretvara u šesdeset šest, u svešest… Jebote, investitori su prodavali stanove petostruko, ljudi su gubili sve pare koji su imali, ostajali na ulici. Ne, ne bi’ to nikome uradio, nikada.“

“Nemaš pojma o čemu govoriš i ostavi se priče o urbanizmu, nisi u životu izgradio kućicu za ptice…“

“A šta ti, imaš mišljenje samo o onome iz čega imaš diplomu?“

“Pa da je tako, s tobom ni o čemu ne bi’ pričao, jer nemaš nikakvu diplomu…“

Njegov smeh protrese vrata između soba. Ona se trgne i oseća da joj je nešto zaglavljeno u grlu, i zna da je to stan na vrhu solitera, onaj u kom žive. Misao joj prekida njegov glas: “ Potpisujem ti, naivčino, svako, ali baš svako bi ukrao da može.“

Čula je još samo ostatke glasa njegovog sagovornika: “Ti ne kapiraš da kad kradeš – kradeš od nekoga, nije to radnja sama za sebe. Uvek kradeš od nekoga.“

U glavi joj danima zveckaju ove rečenice. Sada je osam dana do venčanja. Svaki dan odbroji kao novčić, svet joj se priviđa u oblicima para. U nju se spustio mrak. A ne može da spava. Upravo se završila emisija na History kanalu, sa piscem i arhitektom Bogdanom Bogdanovićem u poslednjem kadru. Isključi TV. Sedi u mraku, a ispred nje seva grad, celog ga vidi sa vrha luksuznog solitera u kome živi sa njim, građevinskim inženjerom i predavačem na faksu. Ona oseća da joj se oči svakim danom/novčićem šire otvaraju i, sa svog vrha, jasno vidi da je grad pod okupacijom grabljivih ljudi, onih što samo zbrajaju lične, materijalne interese. Ovih dana, ona se pita, da li zapravo živi sa okupatorom, a to i ne zna.

“Spomenici su apsurdni… Uvek sam mislio da je svet bez spomenika srećniji od onog u kom su spomenici potrebni…“ Ovako je govorio Bogdan Bogdanović. Poznati, ali slučajni graditelj najčuvenijih jugoslovenskih spomenika, onih kao što je jasenovački, miroljubiva pesma, spomenik cvetu, slavljenik života. Bogdanović nije voleo spomenike koji prikazuju ratnike, naoružane bombama, poginule u borbi za slobodu. Smatrao je da treba veličati život, jer život uvek pobeđuje, uvek se nastavlja. Ona ovih dana misli kako će izgledati spomenici današanjim borcima protiv okupacije korupcijom, biće to spomenici ljudima koji vire iz kontejnera, spomenici gladnima koji se dižu i trče goli i bosi.

Ona se seća sebe. Jednom je živela u stanu punom buba. Osećala je da dele prostor, davala im slobodu, otvarala im delove stana koje su volele da koriste. Možda je neobična, ali kada je otkrila da ih ima stotine, da noću obitavaju u svakom kutku, kada su joj ušle u snove i kada je morala da ubije prvu, odlučila je da napusti stan. Ona je žena koja ne želi da učestvuje ni u jednoj borbi na život i smrt. Ona je hir svog budućeg muža, njegov kuriozitet. I zato, sada, samo bulji u grad koji se prekopava bez reda, sa manje simetrije nego Nekropolis koji je Bogdanović gradio u Mostaru, a koji je izgledao živahniji, među čijim se natpisima za mrtve, kažu, vodilo više ljubavi nego što se danas vodi u celom ovom gradu.

Ona s visine gleda u grad i priviđa joj se kako ljudi postaju spomenici, kako se njihovi oblici gube u ukočenim oblicima od premalo aktivnosti, opet, suprotno onome kako je Bogdanović gradio spomenike kao nikle iz ljudskih tela, kao onaj na sefardskom groblju u Beogradu, kapija koju je volela da obilazi, a koja nosi oblike tela, faze rasta čoveka. Istraživala je Bogdanovića uprkos ljubavi prema ovom građevincu s kojim je živela. Godinama ga je istraživala zbog svoje poezije, u pesme je ubacivala građevinske ideje, pravila od njih igrališta, ma o čemu da su govorile. I tek danas shvata da sa građevincem nikada nije pričala o Bogdanoviću, da je on na pomen njega samo klimao glavom, kao na još jednu njenu radost.

Ona ne spava. Samo ga gleda. “Gledaš me kroz neki filter“, on primećuje. Ona meri svaku reč koju joj uputi. Njemu na pamet ne pada da se ona davi u pomisli da je on nepošteno stekao svoj imetak. Ona mu se zagleda u zenice, ko je ovaj čovek sa kojim deli krevet i sto. Seća se njihovog prvog susreta, u stvari, to je bio telefonski razgovor. Veoma neprijatan telefonski razgovor. Sarađivali su, ona je bila osoba za medije u kulturnom centru, a on je bio u timu koji je trebalo da renovira taj centar. Pre susreta, telefonom mu je postavila konkretna pitanja o tome šta se sprema, a on je počeo da urla. Kao, zbog žurbe u kojoj se našao. Ha! Na ovo sećanje, ona snažno lupi šakom o staklo prozora. Zar da se uda za čoveka koji vozi voz za deportaciju u svet u kome svi, pod prinudom, postajemo pljačkaši.

Ona gleda grad kao mapu, kroz njihov luksuzni prozor pogled na grad nije realan. Traži ulice koje su joj bile posebno važne. Vlajkovićeva. Imala je devetnaest godina i radila u dnevnim novinama „Glas javnosti“. U redakciji se mnogo lagalo. To nisu bile tabloidne novine, već obične dnevne, u to vreme protiv režima, koji im je svakim slovom udarao po još jednu nulu na cifru kazne koju treba da plate za uvredu nekog funkcionera, npr. Ali, svejedno, u dinamici dnevnih novina na vesti i informacije se nije moglo čekati i do njih se dolazi na sve načine. Novinari su spremni da lažu “obične“ ljude i da ih ugroze. Imala je utisak da novinari veruju kako su važniji od izvora informacije. Napustila je posao u strahu da će joj slomiti duh, da će postati ista takva. A sada se nalazi licem u lice sa čovekom koji bi prodao svet. Čovek koji zna, a ćuti, zašto se dube ćoškovi grada i u njih smeštaju kontejneri koje ne možeš preturati da bi preživeo. To su naši spomenici, u koje ćemo saditi ljude, u kojima će nestajati, to su mesta budućih zločina.

Ona budna svašta sanja, vozi se kolima i ispred sebe vidi jedan crni oblak, a u pozadini ljubičasto i žuto cveće na livadi. Crni oblak iz neke fabrike tinja nebom. To je njoj normalno da vidi. Crni oblak u krevetu, za stolom, na autoputu. Međutim, sa njom je kolega iz Švedske. Plave oči mu postaju crne: “Ja ovo nikada u životu nisam video. Kod nas postoje filteri, nekoliko nivoa prečišćivača zagađenja koje ide iz fabrika…“ Ona misli, dok je svet čistio vazduh, ovde smo ga prljali, a prljavim vazduhom i dalje mašu prljave ruke samoproklamovanih vođa što propovedaju o ljubavi prema naciji. Naciji crnog dima. I njen građevinac je takav. Samoproklamovani vođa njenog srca, nosi blebetavu ljubav na usnama. Ona jasno vidi kako izjave ljubavi nekontrolisano ispadaju iz njegovih usta. Zatvara oči na tu sliku. S visine, ona pogledom traži nijanse zelenog drveća i želi svakoj da nadene ime. Neće zaspati pre toga.

Čuveni spomenik u Mostaru koji je Bogdanović pravio kao nekakav antički park, mimo vera, nacija i ostalih izmišljenih bolova, gradili su svi. I deca. Tako se postaje radnik. Videla je negde da premijer ove zemlje govori kako je ponosan, jer mu sin nije upisao fakultet pa će biti radnik. Surovo je govoriti o radnicima na takav način. Radnik je i njen građevinac, mašinovođa voza koji deportuje na prisilno postajanje nečovekom. Možda je premijer na to mislio. Na šta drugo, kad svi ostali radnici štrajkuju ili gladuju.

Ne može više da izdrži, u ovom ratu ona i građevinac su na suprotnim stranama. Tri dana pre venčanja, on stiže kući, garav kao pravi mašinovođa. Ona ga pita: “Da li ti stvarno misliš da u svakom čoveku leži lopov, da li ti ćutiš o korumpiranom sistemu, jer duboko veruješ u njega?“ On je gleda, podsmešjivo, ali blago bled: “Ja verujem u sada, sada je tako. Ne mogu da živim mimo sveta. Ne živim neke metafizičke živote, niti kalendarske građevine B. Bogdanovića…“

U njoj je svanulo. Razjasnilo se. Ona klimne glavom i izađe iz staklenog stana da se više ne vrati. 

jelena anđelovska